LEGENDE UŽIČKOG PRIVATLUKA: MILOVAN RADOJIČIĆ ROJA
U Užicu nema osobe koja nije bila na nekom veselju u sali „Kod Roje“. Ovaj popularni ugostiteljski objekat pripada Milovanu Radojičiću Roji, čoveku koji je na veoma nepristupačnom terena napravio savremenu salu za veselja. Trenutno je to najveća sala u gradu, koja može da primi 750 gostiju.
Milovan Radojičić, rođeni Užičanin, do pre 25 godina nije ni pomislio da će izdavati salu za veselja. Naprotiv, u životu se bavio sasvim drugom delatnošću.
– Prvo sam radio u nekadašnjem saobraćajnom preduzeću „Raketa“, kao automehaničar. Išao sam na obuku, pa sam radio na registraciji vozila i tehničke preglede. Uporedo sam se školovao u Čačku. Završio sam Višu mašinsku, odsek saobraćaj, i imao sam sve položene kategorije vožnje. Od 1982. godine postao sam predsednik komisije za polaganje vozačkog ispita u AMSS. Odatle sam otišao u penziju – seća se Roja.
Sa uslužnim, odnosno ugostiteljskim delatnostima, počeo je 1991. godine. Kako kaže, sasvim slučajno je sedeo sa jednim čovekom iz Obrenovca, koji je izdavao hladnjače za veselja. Taj čovek iz Obrenovca mu je predložio da i on radi sa hladnjačama. Već 1988. godine je nabavio pokretne hladnjače. Mnogima ih je izdavao za šatre, pa i za „Turist“ i valjaonički Radnički dom. Onda je shvatio da bi bilo dobro da ima svoju salu za izdavanje.
– Uvideo sam da je to unosno. Među prvima u Užicu sam počeo ozbiljnije da radim sa tim. Pre mene salu za veselja je imao Žeravčić u Vrelima i Prljo na Beloj zemlji. To su bili manji objekti. Ja sam počeo u aprilu 1991. godine. Tu gde je sada moja sala, tu je bila urvina. Počeo sam da radim iskop, bilo je dosta šume, kada se izvali drvo, nije se moglo da se priđe ni zapregom. A onda polako, iskop po iskop, napravio sam teren i salu. U septembru 1991. godine počeo sam da radim. Nedavno sam proslavio 25 godina rada. Za sve to vreme radim istim intezitetom, bez uspona i padova – kaže naš sagovornik.
U početku je to bila sala koja je mogla da primi 450 osoba. Kako se ravnjalo i slegalo zemljište, Roja je proširivao objekat, tako da danas ta sala može da primi 750 osoba. Ali, pre 25 godina, sve je bilo drugačije.
– Bili su drugačiji uslovi. To su bile klupe, pa su se gosti sabijali. Kako je vreme prolazilo povećavali su se zahtevi zakupaca, tražilo se više prostora. Pratio sam njihove zahteve, modernizovao salu, uveo senzore, gde su mokri čvorovi … Jednostavno morate da pratite, ako izgubite korak u opremi, teško se možete povratiti – kazao je Milovan.
U sali „Kod Roje“ počele su da se prave i prve svadbe radnim danima, ali su krenuli i drugi noviteti.
– To je počelo 1995. godine. Izdavao sam salu vikendom i uvek sam strepeo da li će taj neko otkazati svadbu, jer se i to dešavalo. Dešavalo se da otkažu svadbu zbog smrti nekoga u familiji ili se mlada i mladoženja rasture pred samu svadbu. Svega je bilo. I onda je došao jedan moj poznanik iz Stapara, tražio je salu za svadbu, ali nikako da uklopimo vreme, jer je skoro svaki vikend bio zauzet. Kažem mu da ću mu dati besplatno, ako uzme radni dan. I on ode, a sutradan dođe sa prijateljem te ugovorismo salu za četvrtak. I tako je počelo da se svadbe prave radnim danima. Kod mene u sali su počeli da se služe i prvi šampinjoni uz predjelo. Neki ih je čovek proizvodio u Sevojnu i kada je pravio veselje kod mene, kaže da hoće i šampinjone. Svi su se smejali tome – pečurke na svadbi. Ali, ubrzo su ih mnogi prihvatili i sada su neizostavni deo trpeze. Isto tako je bilo i sa čvarcima. Bilo je nezamislivo da čvarci budu na stolovima, a eto, sada je neazmislivo da bude sto bez njih. Samo je potrebno da neko prvi počne, a posle se sve to odmah prihvati i ustali – dodao je naš sagovornik.
Starije generacije se sećaju svadbi pod šatrom i obaveznog kuvanog kupusa na jelovniku. Kuvani kupus, kako kaže Milovan, bio je i kod njega u početku.
– Imam iza sale natrkiveni deo, gde se kuvao kupus, u zemljanim loncima. I danas imam ta četiri lonca od po 80 kilograma. U poslednje četiri godine, niko nije tražio kupus na jelovniku. Sada većina sprema gulaš, a kupus se obavezno sprema u Čačku, ponekad u Požegi, ali u Užicu nigde. I znalo se, ako je kupus, onda se služila čorba, a ako je gulaš, onda ide supa. Pečenje je na kraju – kaže Milovan.
U odnosu na nekada, danas je trpeza mnogo bogatija.
– Jeste bogatija i mislim da se dosta preteruje i dosta se baca. Uz predjelo stavljaju papriku u pavlaci, šampinjone, čvarke, salate – paprika, pardajz, krastavci, kupus i mnogo toga još, pa rolati… Pa, ne može sve da se pojede, a ne može ni da se ostavi za kasnije, u zamrzivač.
Zakupci sale često imaju svoje zahteve.
– Neki traže okrugle stolove, neki četvrtaste, neki traže posebne dekoracije. Kada traže okrugle stolove staje manje gostiju i za jednim okruglim stolom ima deset mesta, dok za ovalnim dvanaest. E, kada imaju takve želje, onda smo mi u velikom poslu, jer treba izneti četvrtaste i postaviti okrugle stolove. Takođe, traže posebne dekoracije na stolicama i sa mašnama. Ima i voćnih aranžmana, kao i veliki vinski sto sa posudom u koju sipaju vino i iseku voće. I toga se mnogo baci. Počeli su da prave i koktele, dovode koktel majstore i mešaju alkoholna pića sa sokovima. Nekada je dekoracija bila sa balonima, po hiljadu balona, ali danas toga skoro i da nema. Jedino kada su rođendani. A za svadbe su sada uveli cvetne aranžmane. I što je najzanimljivije, u 90 posto slučajeva mlada određuje sve. Ona vodi glavnu reč. Zato uvek treba biti budan i pratiti trendove – objasnio je Milovan.
Inače, posla najviše ima u maju, junu i oktobru. Kada su postovi, skoro da nema veselja. I u poslednje vreme, svadbe imaju sve manje gostiju. To je opet stvar, kako kaže Milovan, zakupca, ali mlada najviše vodi računa o tome. Mlada je glavna i kada je muzika u pitanju. Mlađe generacije više ne interesuje ko je na tzv. uzovu, više im je bitno društvo. Ne poštuju stara pravila i zato se smanjuje broj gostiju.
– Kod mene se uglavnom prave zajedničke svadbe. Muziku uglavnom biraju mlada i mladoženja, i to skoro uvek programsku. U stvari, naprave listu pesama koje ne dolaze u obzir, pa ponekad može da bude i problema. Bio sam na jednoj svadbi, gde je ujak tražio tradicionalnu svadbarsku pesmu „Pevaj ujko, pevaj rode“, davao novac, ali muzika to nije smela da svira, pa je ujak, iako je bio stari svat, otišao sa svadbe pre ručka. I nekada su svadbe trajale mnogo duže nego danas. Danas do 22 sata i posle razlaz, a nekada, ujutru kada ustanem, vodi se kolo ispred sale – uporedio je Roja i dodaje da sada ima malo više kulture, kada je u pitanje penjanje po stolovima. Sada je toga mnogo manje, a nekada je bilo više ljudi na stolovima, nego dole na podu.
Što se tiče osoblja, Roja u ponudi već ima uhodane grupe ljudi, konobara, ali ipak ostaje na zakupcu da odabere da li će pozvati neke svoje ljude.
Ipak, vlasniku „Sale kod Roje“, najdraže je kada mu se vraćaju stare mušterije.
– Dešava se da su neki pravili veselja 1991. godine, a sada ti isti dovode svoju decu i tu im prave neka veselja. Bilo je da iz jedne kuće njih sedam prave slavlje.
U gradu je sve više objekata za veselje, ali Roji to ne smeta.
– Kao što rekoh, bitno je da se osluškuje, da se prate trendovi. Potpuno sam modernizovao salu, dole je sada mermer, ima raznog svetla, mnogo toga je izmenjeno u poslednje dve godine. Mislim da raspolažem baš jednom modernom salom. Žao mi je samo što „Turist“ propada. To je jedna sala, koja ima najlepšu lokaciju. Mislio sam nekada da je kupim, ali je druga osoba ponudila više para. Posle onog požara, sala nije obnovljena i iz dana u dan propada. Vlasnik je sada negde u Francuskoj. Sećam se tada tog požara. Ti što su trebali da prave svadbu u „Turistu“ pekli su pečenje kod mene. I onda dođe do požara, pa me je taj zamolio da napravi svadbu kod mene. Na svu sreću imao sam slobodan termin, te je to ipak prošlo kako treba. Inače, mislim da preteruju sa cenama zakupa. Sada je otprilike 15 evra po stolici, a bila je mnogo više. Valjda zbog konkurencije spuštaju cene, mada ne vidim razlog da bude i toliko. Skoro sam bio na nekoj svadbi u Beogradu, tu je po stolici bilo 50 evra. A za šta? Kada se uporedi njihova i naša trpeza, izgleda smešno. Šta se onda plaća, taj luksuz u dekoraciji?! Ali, ako ljudi imaju para na bacanje, neka bacaju – dodao je Roja.
Inače, pored velikog parkinga kod „Sale kod Roje“ postoji još jedan objekat, koji veoma privlači decu – mala igraonica, puna aparata sa igricama.
– To je krenulo sasvim slučajno i to nisam nigde video. Tu mi je nekada bio bife, jer sam voleo da sedim tu i popijem piće. Te 1993. godine, kada je bilo vrlo malo posla oko svadbi, došao je jedan čovek i ponudio mi da proda aparat igricu formulu. Kupio sam je i ubacio u bife. I jednom prilikom, kada je bila svadba, kada sam salu izdao sa 150 tadašnjih maraka, ta formula mi je donela 320 maraka. Ni sam nisam mogao da verujem. Onda sam ubacio još nekoliko aparata. Danas je tajobjekat pun dece, jer deci je dosadno na svadbi, a roditeljima dobro dođe da se deca sa nečim zanimaju. Te sitne stvari su uvek bitne – kazao je sa osmehom naš sagovornik.
Pored Sale kod Roje, Milovanov objekat je i restoran „Proleće“ u Krčagovu. To je manja sala, dovoljna za rođendane i neka druga manja slavlja.
– Svi misle da sam ugostitelj, a ja čak kafu nikada nisam skuvao. Sve je samo u radu. I evo, veoma sam zadovoljan – zaključio je na kraju Milovan.
Zvezdana Gligorijević
