početak GRADSKA На мртво везани

На мртво везани

od Toni Stanković
181 pregleda

– Да не идемо даље, довољно је погледати наше локалне велможе, који би најрадије да је ово мрачни средњи век, па би све оне који мисле иоле другачије, експресно јавно спаљивали као вештице из Салема –

ФРИГИЈА НА БРДОВИТОМ БАЛКАНУ

Дођоше и ти избори. Занимљиво, никад ме мање нису занимали, него сада. А нисам бојкоташ. Тачније, и по питању бојкота потпуно сам индиферентан. Ако хоћете баш да знате зашто, искрено, не свиђају ми се они који позивају на бојкот, баш нимало. Сматрам их неискреним људима и преварантима. Наравно, не мислим на обичан народ, већ на водећу екипу у Београду. Посебно ме нервира што 90% оних који су ме пре 4 године терорисали да гласам за Јанковића (што сам на крају, невољно и учинио), уз образложење да ћу неизласком дати глас Вучићу, сада за исту ствар причају потпуно супротно – неизлазак није поклањање гласа Вучићу, већ победа над Вучићем! Глупо до бола, зар не? Добар део тих бојкоташа пенио је пре 4 године, када сам им говорио да је њихов обожавани Бели обична дебилчнина у вуненим чарапама. Како су ме вређали и говорили да сам глуп, да не схватам тај инстанчани, готово филигрански осећај за сатиру, козерију и генијалан политички маркетинг. Наравно, одмах после избора, када су и најглупљи схватили да је Бели дијабола (ипак мања од оних које је одушевљавао), и када су и највећи политички дунстери укапирали да је Јанковић политички дилетант, одједном су се ућутали и чекали да прође довољно времена, да се забораве њихова лупетања, и да свемоћни Гугл набаци коју хиљаду нових линкова, а оне старе баци у дубоки дигитални заборав. И, ево их, после 3 године, са још жешћим жаром агитују за бојкот. И не само што агитују за бојкот, што је и њихово право, већ што вређају све који не мисли као они. И још један апсурд, вређају све који не мисле као они, а свакодневно оптужују Вучића да је аутократа кога не занима туђе мишљење.

Са друге стране, властодржац мора у свему да предњачи, па и у потцењивању здравог разума. Ако укључимо телевизор (ја га већ месецима скоро и не укључујем) одмах искочи Вучић са његовом патетичним и недуховитим опаскама, тако да чак и када отвара фабрике, што је одлична ствар (иако опозиционари са државног казана свакодневно и против тога кидишу), и то поквари његовим потпуно неважним, понекад просто запањујуће несувислим и некултурним, најчешће свађалачким, коментарима. Очигледно човек има проблем са сујетом, па је умислио да је све што каже генијално, ваљда зато што му из његове личне партије нико ништа не сме да каже. По томе је за десет копља претекао и свог претходног нарцисоидног колегу по функцији. Ако саберемо њихова два мандата, долазимо до застрашујуће цифре од 12 протраћених година. А ако ту додамо и штеточину Коштуницу и његову екипу, онда се цифра пење на 14 дугих година наших живота! Истини за вољу, док је био Тадић на власти, још смо и гајили лажну наду да ћемо једног дана постати део цивилизације, данас, да не идемо даље, довољно је погледати наше локалне велможе, који би најрадије да је ово мрачни средњи век, па би све оне који мисле иоле другачије, експресно јавно спаљивали као вештице из Салема. Неке спаљивали, а некима забијали клинове испод ноката. А некима би радили и једно и друго, пуна услуга. Мени, на пример. Да је средњи век, мене би одмах бацили у букагије, овако, невољно, морају да стварају привид демократије и законитости, да именују лажне комисије, састављене од најцрњег олоша, да укидају дотације, да би непослушне временом осиромашили и уништили, а то је ипак процес, овако би се, експресно решили оних који их нервирају. Да иронија буде комплетна, њихов изборни слоган је да, као, брину за децу, а у реалном животу не занима их чак ни будућност сопствене деца, већ гледају да што пре отму што више, макар сутра сви поцркали. Некада су се правили планови на 5 и 10 година, па и дуже. Последњих деценија у Србији олош који се врзма у политици искључиво прави планове како још данас да што више зајаше буџет и напуни џепове, а шта ће бити за коју годину, нека неко други брине.

Таква бахатост, халапљивост и безобразлук, изазвали су код многих гађење и отерали их у самоизолацију. Други су решили да на ту агресију одговоре бојкотом, што је такође кућна варијанта отпора, пасивна, која сигурно не доноси резултат, а на изборе се спрема да изађе углавном опозиција која је прилично слична режиму, па се у суштини избор, као и свих ових деценија, поново своди на бирање наших против њихових. Нема нових идеја, сучељавања аргумената, у медијима и јавности дијалог не постоји, нема расправе о политикама, циљевима, средствима… Све се свело на пуко пребројавање „наших и њиних“. И на лажи. Много лажи. Безброј лажи. Сви глуме поштењачине, разумне и пристојне људе, а јасно је као дан да су у питању неотесане букве, безобзирни и халапљиви људи који би највише волели да се уведе, као из неких идеолошки сличних времена, преки суд, па да са издајницима и народним непријатељима завршимо за сва времена.
Просто смо се, као друштво, везали у мртви чвор и сада нам се чини да излаза нема и да је пропаст неминовна, што и није без основа. Многи се надају да ће из опозиције неко постати Александар Македонски и да ће једним потезом, као неочикавана сила која се изненада појављује и решава ствар, пресећи тај чвор и решити муке нашу Фригију и нас Фригијанаце. Мудрији кажу да чвор треба натенане, пажљиво развезивати, да за краљеве не би поново бирали случајне пролазнике, макар они били и најбољи, и да се мачем, тј. силом ниједан проблем није решио.
На телевизији свакодневно слушамо о неслућеном просперитету који је захватио ове брдовите крајеве на Балкану. Вучић сваких пар дана отвара неку фабрику, вртоглаво расту плате, а упућени кажу да ти подаци и нису толико лажни, колико год се нама чинило. Гледано из ове наше чаршијске, ужичке, перспективе, ствари стоје дијаметрално другачије. У овом моменту на главној улици већ месецима зврји празно најмање 5-6 локала, што не памте, како то кажу тупави новинари, „ни најстарији Ужичани“. Дакле, куповна моћ Ужичана је никаква, па ако негде и расту плате, онда то сигурно није у овом делу Србије. Од тих силних новоотворених фабрика, у овом веку у ужичком крају није отворена ниједна. Буквално ниједна. Оно што је и некада радило добро, две ваљаонице и Партизан, то и сад ради, све остало се свело на шаку успешних предузетника који запошљавају релативно мали број радника.

Отуд је и даље главна предизборна мантра запошљавање у јавном сектору. Кад полепиш толико и толико плаката, доведеш толико и толико гласача, бићеш пласиран коју степеницу више на ранг листи за посао у Биоктошу, Водоводу, Депонији, Великом парку, Музеју…. За прошле изборе власт је правила лажне спискове, којима су обмањивали гласаче да ће им „ђецу“ запослити у Наменску, данас, изненада, Наменској не цветају руже, објекат на Белој земљи, који је требало да буде готов пре две године, није ни започет (стоји откопана огромна рупа), чак се прича да ће, одмах после избора, процес бити обрнут, па морају, јадни, да измисле неку другу лаж, иако, лично не видим шта би још више могли да лажу, јер су до сада већ све слагали што су могли. Зато верујем да ће највише радити на стабилизацији постојеће ситуације, да они који не буду лојални (и њихове породице) неће задржати солидне платице на нелегално добијеним, за њих измишљеним радним местима. Једног лепог дана, а можда и раније, када дође слобода, брзо ће се таквим „стручним“ и „преко потребним“ кадровима напунити биро рада, али је тај дан, за сада далеко. Због такве погубне политике локалног режима, иако због пореске пљачке, имамо никада већи локални буџет, опет морају да се задужују, јер је нереалан број запослених у стању да оглође све до коске, као када јазавци улете у поље кукуруза и направе помор.

Властодршци су се досетили да пред саме изборе направе ново предузетје, некакв Стари град, који ће се бринути ни о чему за велике паре пореских обвезника, па је то могла бити солидна удица за њихов тупави кадар и њихове похлепне родитеље. Таман су могли намамити неке нове брзо дипломиране екологе, и још брже дипломиране туризмологе, или експерте ватрогасне и сличних заштита, којима је можда баш физичко предавао онај опозициони брзи докторант. Ах, није, моја грешка, он предаје у суседној брзопотезној установи… Елем, таман су се досетили новог јавно/приватног, а свакако преко потребног, предузећа, међутим, знали су Социјалисти за јадац, посвадише се на седници и тај лукави предизборни потез – пропаде.

Дакле, избори су на прагу, али већина житеља ове државе никако да схвати да су сами избори само једнодевне пролазне станице на животном путу, на које наиђемо с времена на време и да је много важније шта смо као друштво радили пре и шта ћемо радити пре и после тог дана. Од прошлих избора до данас прошло је 4 године и да ли се шта променило? Да ли смо постали мудрији? Да ли смо постали богатији? Да ли смо постали срећнији? Да ли нам се власт огадила? Да ли нам се живот у оваквој земљи огадио? И, што би рекао мој друг Чане, шта предлажете? Шта ћете предузети? Чисто да знате, да се не надате, није Александар Македонски мачем пресекао чвор у Гордијуму, то је само легенда, не бива то у реалном животу. У реалном животу чворови се деценијама развезују, па се ни тада не развежу. Србија је прави пример за то. Тачније, наш случај је још гори – ми за сада нисмо ни показали намеру да започнемо развезивање. Лепше нам је овако, намртво везанима.

Тони Станковић (Ужичка недеља 1031, писано непосредно пре свог овох хаоса…)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.