početak KOLUMNE Београдизација…

Београдизација…

od Užička Nedelja
492 pregleda

biljana grujičić

Пише проф.Биља Грујичић
Једва сам чекала Вас, драги моји, нешто су ми се ови празници без Вас одужили…Волим да Вас чујем, да се дружим са Вама, да поделим са вама оно што мислим, што ме брине и што ме радује, тако заједно трајемо, са уредником, наравно, а то је оно што се рачуна на крају, зар не?
Волим сунце на снегу, тај осећај спокоја, шетњу, шкрипу зимских ципела, трагове који остају, грудвање и ћутање, без било кога много паметног, па макар тај био и паметни телефон. Међутим, видела сам да сам врло ретка и посебна у томе што волим, наиме око мене било је мнооого оних који то не воле. Крзна вештачка и природна, пластичне чизме, велике наочаре, огромне обрве, још већа уста и још свашта нешто предимензионирано, френетичан смех, који говори: “Овде сам, видите ме, само ја постојим!“ Пао ми је на памет и водећи амерички председнички кандидат Доналд Трамп који жене назива и „аљкавушама“. Интимно сам се бунила против овог ласцивно-примитивног коментара. Било је ту и мноштво теткица са белим пудлицама испод мишке. Исувише ми је све изгледало холивудски, остало ми је само да им завидим, не тетама, него куцама, шалим се, наравно.
Кажу стручњаци, са њима сам говорила, да је то болест савременог друштва“нарцизам“. Угодити себи, радити на својим потребама, неговати своје тело, бити сам себи довољан. Узела сам и „Zorannah“ да видим шта је то око чега се подигла толика прашина. (Успут допуштам свим мојим фах колегама да ме осуде због читања треш-литературе, што јавно признајем, а не тајно листам,одређену врсту књига). Шта то она нуди нашем младом свету? Она каже да нема узоре, никад није прижељкивала каријеру, али неким волшебним начинима путује по свету, одседа у познатим хотелима и изгледа добро у „свим комбинацијама“. Све што нуди је тако ружичасто… Размишљам да је тај “сан о ружичастој срећи“ врло примамљив и за једну студенткињу нпр. књижевности, која је прочитала и Достојевског, Пруста, да не говорим о Раблеу и осталима… А шта је тек са оним пластичним, горе поменутим… Је ли то сан о добром и прихватљивом животу? Када нас је у толикој мери захватила естрадизација, да не кажем београдизација? Кажу промени канал? Међутим, чини ми се да нема средине.. Стереотип који се нуди је да они који се баве науком морају бити посебни, интровертни и незанимљиви. Поуздано знам да није тако. Само им не треба дозволити да штрајкују за своје научне пројекте, али то је прича за неку другу колумну. Можда није праведно што сам овако назвала ову причу, али ме је нагласак тамо одвео, мада ниједан није био чист.
Нисам ја желела да се овога пута “борим са ветрењачама“, иако чврсто верујем у ону Гетеову изреку да: “ Не напредовати значи назадовати.“ Не мислим да све младе људе интересује како се прави сапун, од чега нарасту колачи, од чега је направљена хидрогенска бомба (ова која је испробана у Кореји), како се може писати невидљивим мастилом, који Парламенти су дводомни, али, хајде да дамо простора и таквимa! Нека ово буде крај лоше године.
До тада нећу нацртати уста, а немам ни пудлицу, иако их волим!

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.