Piše prof.Bilja Grujičić
Jedva sam čekala Vas, dragi moji, nešto su mi se ovi praznici bez Vas odužili…Volim da Vas čujem, da se družim sa Vama, da podelim sa vama ono što mislim, što me brine i što me raduje, tako zajedno trajemo, sa urednikom, naravno, a to je ono što se računa na kraju, zar ne?
Volim sunce na snegu, taj osećaj spokoja, šetnju, škripu zimskih cipela, tragove koji ostaju, grudvanje i ćutanje, bez bilo koga mnogo pametnog, pa makar taj bio i pametni telefon. Međutim, videla sam da sam vrlo retka i posebna u tome što volim, naime oko mene bilo je mnooogo onih koji to ne vole. Krzna veštačka i prirodna, plastične čizme, velike naočare, ogromne obrve, još veća usta i još svašta nešto predimenzionirano, frenetičan smeh, koji govori: “Ovde sam, vidite me, samo ja postojim!“ Pao mi je na pamet i vodeći američki predsednički kandidat Donald Tramp koji žene naziva i „aljkavušama“. Intimno sam se bunila protiv ovog lascivno-primitivnog komentara. Bilo je tu i mnoštvo tetkica sa belim pudlicama ispod miške. Isuviše mi je sve izgledalo holivudski, ostalo mi je samo da im zavidim, ne tetama, nego kucama, šalim se, naravno.
Kažu stručnjaci, sa njima sam govorila, da je to bolest savremenog društva“narcizam“. Ugoditi sebi, raditi na svojim potrebama, negovati svoje telo, biti sam sebi dovoljan. Uzela sam i „Zorannah“ da vidim šta je to oko čega se podigla tolika prašina. (Usput dopuštam svim mojim fah kolegama da me osude zbog čitanja treš-literature, što javno priznajem, a ne tajno listam,određenu vrstu knjiga). Šta to ona nudi našem mladom svetu? Ona kaže da nema uzore, nikad nije priželjkivala karijeru, ali nekim volšebnim načinima putuje po svetu, odseda u poznatim hotelima i izgleda dobro u „svim kombinacijama“. Sve što nudi je tako ružičasto… Razmišljam da je taj “san o ružičastoj sreći“ vrlo primamljiv i za jednu studentkinju npr. književnosti, koja je pročitala i Dostojevskog, Prusta, da ne govorim o Rableu i ostalima… A šta je tek sa onim plastičnim, gore pomenutim… Je li to san o dobrom i prihvatljivom životu? Kada nas je u tolikoj meri zahvatila estradizacija, da ne kažem beogradizacija? Kažu promeni kanal? Međutim, čini mi se da nema sredine.. Stereotip koji se nudi je da oni koji se bave naukom moraju biti posebni, introvertni i nezanimljivi. Pouzdano znam da nije tako. Samo im ne treba dozvoliti da štrajkuju za svoje naučne projekte, ali to je priča za neku drugu kolumnu. Možda nije pravedno što sam ovako nazvala ovu priču, ali me je naglasak tamo odveo, mada nijedan nije bio čist.
Nisam ja želela da se ovoga puta “borim sa vetrenjačama“, iako čvrsto verujem u onu Geteovu izreku da: “ Ne napredovati znači nazadovati.“ Ne mislim da sve mlade ljude interesuje kako se pravi sapun, od čega narastu kolači, od čega je napravljena hidrogenska bomba (ova koja je isprobana u Koreji), kako se može pisati nevidljivim mastilom, koji Parlamenti su dvodomni, ali, hajde da damo prostora i takvima! Neka ovo bude kraj loše godine.
Do tada neću nacrtati usta, a nemam ni pudlicu, iako ih volim!
