piše: Mila Filipović iz Čikaga
Prvog aprila navršila se 21. godina od kada sam nogom kročila u Čikago. Svake godine sebe moram da podsetim da tog dana baš ništa nije ličilo na šalu. Bilo je sumorno, hladno i sivo, baš kao i ovog prvog aprila. Ne, ne govorim o Aprilu drugom!
Zarekla sam se da nikada neću reći – Za vreme Miloševića je bilo bolje! Napustila sam tada zemlju, skoro sasvim odustala od borbe, ali sam još uvek gajila nadu. Verovala da će neko imati snage, kada sam već ja posustala, da će vreme doneti neophodne promene, nove ljude i kakav-takav boljitak. Nada je podgrejana te zime na studentskim protestima, a onda potpuno oživela u oktobru 2000. godine. Bila je snažna, sasvim realna, činilo se moguće i izvodljivo. I bilo je. Ubijali su moju nadu i u martu 2003, onda kada su i neki Srbi u Čikagu tog marta slavili, jer nam je valjda negde u genetskom kodu istorijski zapisano da se radujemo bratoubistvu; ipak, moja je nada čak i tada živela, tinjala, ponovo čekala pravi trenutak. Dum Spiro Spero! Dok dišem, nadam se! Moj tata bi rekao – diši, sine, na škrge, ali izgleda, da ne dišem više!
I ne, ne mogu izgovoriti da je za vreme Miloševića bilo bolje. Ali, da je isto, tu vam čvrsto stojim, jer su i dalje oni isti, oni njegovi najgori, oni najdosledniji, oni najbolesniji, najglasniji i najvlastoljubiviji i dalje na vlasti. Na delu je osveta loših đaka u svojoj najboljoj istorijskoj formi. Osveta onih kojima je reč PROSTO najsloženija, valjda i najlepša reč iz našeg lepog srpskog jezika, čim je tako dobro razumeju i njome se poštapaju, nadomeštujući manjak svoje elokvencije; onih koji sebe opisuju kao MARLJIVE (ako to čujem još jednom iseći ću vene uzdužno); onih koji ne vide dalje od svoje sigurne fotelje, čak i kada se naciji drma tlo pod nogama. Na delu je vladavina infatilnog političara kome su roditelji glavni alibi, a pristalice pristaju da mu padaju u nesvest u direktnom prenosu na nekoj jadnoj televiziji. Zato valjda niko i nije Happy! I zato ja nikada neću obući ništa Pink!
Naivno sebe pitam šta sam očekivala od kampanje čiji je logo AV, osim da oni koji su u njoj laju, zavijaju i otrovno ujedaju. Kao i svi psi rata, i da pobeđuju, jer su u stalnom ratu sa svima, u svakome vide potencijalnog neprijatelja, u budućnost, osim sopstvene, ne veruju, pa valjda zato i žele da nam je unište. Dali su maksimum da nas uvere da” svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, samo Srbi zaslužuju goru!” I da kao večiti optimisti mogu i dalje da nam pred očima mašu pretnjom da gore biti može, može!
Sada se, vidim, vrlo ozbiljno bavimo time šta Putin doručkuje i koji crtać voli. Razumem, nije on kao mi, dok je odrastao, imao pojma šta su Looney Tunes! Valja čoveku da uhvati korak, pre nego što upita Trampa – Hej, daso, koji ti je vrag!
Prosle nedelje je moja sestra sa našim dragim prijateljima, takođe Užičanima, otputovala iz Čikaga u Užice. Upravo pre njihovog poletanja čuli smo rezultate izbora, a nas troje iseljenih skoro u glas, ali drhtavog glasa, rekli – Ipak smo doneli pravu odluku devedesetih.
Sebe ne žalim, izabrala sam drugi put. Žao mi je majke, koja možda neće doživeti boljitak (nadala se, znam, i više nego ja, sve sanjajući da ću jednog dana poželeti da se vratim), i potomaka koji su izgubili nadu. Oni koji ne sanjaju o infuziji na slabašnom srpskom državnom aparatu, sebe vide u inostranstvu. Tamo su oterani još pre rođenja.
