СЛОБОДАН ЛЕЧИЋ, ВЛАСНИК „КОЛИБА КОД МИЛУНКЕ“
Све сама српска јела су на менију у „Колиби код Милунке“ на Златибору. Власник је Ужичанин Слободан Лечић, који се после свог искуства у разним угоститељским објектима, одлучио да на овој популарној планини отвори ресторан у коме ће се служити само јела и пића из Србије.
Слободан Лечић је рођен у Ужицу. Отац му је Ужичанин, а мајка са Златибора. У Ужицу је завршио средњу угоститељску школу, а потом радио по многим локалима.
– Моја мајка је завршила угоститељску школу и оформила се као угоститељ. То је пренела на мене. После моје средње школе радио сам доста у Ужицу по познатим градским локалима као конобар, шанкер, а затим неколико година и на Златибору. Онда сам у Београду и на мору радио исти посао. Стицао сам разна искуства у угоститељству. У међувремeну сам уписао Факултет хотелијерство и туризам на Сингидунуму и дипломирао. На државном факултету сам уписао мастер и још мало би требало и то да завршим. Скоро цео живот сам у угоститељству – рекао је Слободан.
Његова мајка је већ 42 године кувар, брат пекар и вечито су имали жељу да отворе породичну кафану. И брат је одавно у угоститељству и познати је пицa мајстор. О томе како се одлучио да баш на Златибору отвори овакав ресторан наш саговорник каже:
– Видео сам да на Златибору недостаје нека права традиоционална српска кафана. Има лепих објеката и разних профила, од посластичарница и ресторана и сви мешају стилове и правце рада. А ми смо хтели баш праву традиционалну кухињу, са домаћим производима и домаћом причом. Пресекао сам мој рад у Београду и одлучио да се вратим и покренем посао на Златибору. Уз доста напора и труда покренули смо тај ресторан. Узели смо га у закуп од „Палисада“. Уложили смо четири године мукотрпног рада. Нисам имао оца да ми помогне или било кога да ме обезбеди финансијски. Дао сам назив „Колиба код Милунке“ по мајци, јер је то аутентична прича, која се допала великом броју гостију, нарочито странцима, којих има заиста много. Агенције из Србије и Црне Горе долазе код нас, јер где ће боље представити нешто што је српско и из нашег краја, него код нас. Ми не служимо страна пића, типа виски, џинове, вотке, коктеле… Служимо девет врста домаћих ракија, имамо доста брендова домаћих вина, пива и сокова, воде и кафе. Немамо страних јела, попут тих неких салата, пица, пасти, већ само домаћа аутентична јела – каже Слободан.
На менији су пита савијача, качамак, кајгане, проје и пројице, закуске, пасуљ, свадбарски купус, динстана телетина, ћевапи и доста старих заборављених јела. Ресторан је сређен у том српском духу, карирани столњаци и завесе, камин који даје посебну топлину, цео ентеријер је скоро од дрвета са дрворезом…
– Највећи број гостију на форумима даје опис да када уђу у кафану најпре осете топлину, веома добру услужност и аутентичну храну. Ишли смо на тај домаћински дочек гостију без уштогљености, без конобара који стоје над главом, да буде као кућевна варијанта. У томе смо успели, и ево, већ седам година како смо преузели локал и потписали уговор о закупу од хотелско-туристичког предузећа „Палисад“. Задовољни смо и постали смо доста озбиљан бренд. Добијамо позитивне оцене и похвале од доста озбиљних институција – задовољан је Слободан.
У „Колиби код Милунке“ има 100 места и 90 места у башти, довољно за организовање неких свечаних скупова.
– Раније смо правили рођендане и неке прославе, али сада радимо тим билдинге. И сада понеки мањи рођендан, али да се не издаје по столици, као што се некада радило, већ има сет мени, па ако неко тако жели, може да прави рођендан у породичној варијанти. Више смо се преоријентисали на пословне ручкове и презентације фирми. У марту имам већ заказаних пет до шест тим билдинга јаких фирми, где дође по 30 до 40 људи на вечеру и онда нема потребе да се малтретирам за та нека велика весеља. Док сам радио у Београду, стекао сам доста добрих контаката, који ми сада користе. Долазе ти људи, па ме препоручују код других и тако је све већи број људи који долазе код нас.
И слободно могу да кажем да их има много, јер се људима, по овим већим градовима, досадили ти типични ресторани, ланч барови и сва та врста хране.
Ми смо увели једну специфичну ствар, а то је да нема тајминга, односно нема ограничавања времена када је доручак или ручак. Ако гост жели качамак или кајгану са сланином поподне да једе, добиће је. Не мора, ако је на одмору, да навија сат да устане да би до 12 доручковао. То су углавном људи који су купили апартмане и куће по Златибору, а има их из свих крајева Србије, БиХ, и Црне Горе – додао је Слободан.
Он је један од ретких овдашњих људи који има ресторан на Златибору.
– Има доста Црногораца, Београђана, али са онима које познајем има коректну сарадњу, нема нетрпељивости. Ти људи који су купили локале углавном ме питају да им помогнем око општинске администрације у Чајетини. Лако их упутим на те љабазне људе који доле раде. Немам лоше искуство. Колико можемо, ми им излазимо у сусрет. Ево, сада на Златибор долази највећи ланац маркета Еуропром Ваљево. Са власником сам се упознао, код мене у ресторану сада храни раднике. Ту, поред мене, купио је локал, који је пуно платио и када то крене, он ће упослити пуно људе из Чајетине и Ужица. Јако је прецизан, тачан, пријављује све, тако да ће то значити доста за наш крај. Ако неко из Ужица не може да покрене такав посао, зашто онда не би то урадио неко са стране?
У ресторану петком и суботом има музика. Углавном је то музика по жељи гостију.
У „Колиби код Милунке“ запослено је 15 радника у зимској сезони.
– Немам проблема са инспекцијама, јер знају да радим све по закону, а скоро су затворили 11 локала на Златибору, па и на Копаонику. Већина колега се труди да добро ради свој посао – рекао је Слободан.
А када је у питању сам мени, Слободан каже:
– Зашто бих форсирао италијанску или француску кухињу? Они се у својим земљама поносе својим кухињама. Ми имао једну од најбољих кухиња у свету и јако је популарна последњих година у Њујорку и другим европским земљама. Зашто бих убацио пицу, уместо сарме са раштаном, коју многи нису ни пробали? Странци нарочито воле свадбарски купус, динстану телетину, пројицу, питу савијачу, ајвар, ћевапчиће. Једна група правих Швеђана једу наше ћевапе, чварке, кајмак, али им је свадбарски купус посебан. Исто тако и Италијани и Французи. Странцима је тешко превести свадбарски купус и када им испричаш причу око имена, они се још више заинтересују. А ја им испричам како је наш народ био јако сиромашан и када се правиле свадбе, када су се момци женили, девојке удавале, људи су увек имали у сушарама дивљач, коју су сушили и купус у кацама који су киселили. Онда су у ћупове стављали ред дивљачи, ред купуса, дуго кували и тако спремљено јело служили, нарочито на свадбама, па се због тога зове свадбарски купус. Странци су одушевљени таквом причом и желе да пробају као старо јело, спремљено са димљеном коленицом. И стварно уживају док то једу. Или, рецимо, покажемо им како се спрема пита савијача, како се развлачи кора у круг. Они су просто одушевљени. Воле домаћи сир, кајмак, ајвар, говеђу пршута, комплет лепињу. И када говорим о комплет лепињи, морам да кажем да увек нагласим да је то комплет лепиња и да се тако прави. Има многих који желе да се стави неки додатак у комплет лепињу, али ми то не радимо, већ им то ставимо поред лепиње, па нека сами стављају и праве како желе. Имамо лепу пећницу намењену за комплет лепињу. Ако гост тражи уз комплет лепињу говеђу пршуту, ми не можемо да кажемо не може, већ му изађемо уз сусрет. Има захтева гостију који желе да ставе кечап или мајонез. Ми не стављамо то у нашу комплет лепињу, већ им дамо тај прилог посебно, па нека они ставе. Рецимо, Босанци воле пљескавицу у комплет лепињи, јер за лепињу кажу да је то леб и моча. Лепо им објаснимо да може добити комплет лепињу и посебно пљескавицу, јер је лепиња наш ужички специјалитет, да се једе тако лепиња, јаје, кајмак и претоп. Ваљевци воле да их једу са чварцима. Ми не скрнавимо комплет лепињу. Понекад само када баш гост тражи 50 или 100 гр пршуте или сланине да запече у лепињи, ми им изађемо у сусрет, али им опет објаснимо да то више није комплет лепиња – рекао је Слободан.
З. Г.
