SLOBODAN LEČIĆ, VLASNIK „KOLIBA KOD MILUNKE“
Sve sama srpska jela su na meniju u „Kolibi kod Milunke“ na Zlatiboru. Vlasnik je Užičanin Slobodan Lečić, koji se posle svog iskustva u raznim ugostiteljskim objektima, odlučio da na ovoj popularnoj planini otvori restoran u kome će se služiti samo jela i pića iz Srbije.
Slobodan Lečić je rođen u Užicu. Otac mu je Užičanin, a majka sa Zlatibora. U Užicu je završio srednju ugostiteljsku školu, a potom radio po mnogim lokalima.
– Moja majka je završila ugostiteljsku školu i oformila se kao ugostitelj. To je prenela na mene. Posle moje srednje škole radio sam dosta u Užicu po poznatim gradskim lokalima kao konobar, šanker, a zatim nekoliko godina i na Zlatiboru. Onda sam u Beogradu i na moru radio isti posao. Sticao sam razna iskustva u ugostiteljstvu. U međuvremenu sam upisao Fakultet hotelijerstvo i turizam na Singidunumu i diplomirao. Na državnom fakultetu sam upisao master i još malo bi trebalo i to da završim. Skoro ceo život sam u ugostiteljstvu – rekao je Slobodan.
Njegova majka je već 42 godine kuvar, brat pekar i večito su imali želju da otvore porodičnu kafanu. I brat je odavno u ugostiteljstvu i poznati je pica majstor. O tome kako se odlučio da baš na Zlatiboru otvori ovakav restoran naš sagovornik kaže:
– Video sam da na Zlatiboru nedostaje neka prava tradiocionalna srpska kafana. Ima lepih objekata i raznih profila, od poslastičarnica i restorana i svi mešaju stilove i pravce rada. A mi smo hteli baš pravu tradicionalnu kuhinju, sa domaćim proizvodima i domaćom pričom. Presekao sam moj rad u Beogradu i odlučio da se vratim i pokrenem posao na Zlatiboru. Uz dosta napora i truda pokrenuli smo taj restoran. Uzeli smo ga u zakup od „Palisada“. Uložili smo četiri godine mukotrpnog rada. Nisam imao oca da mi pomogne ili bilo koga da me obezbedi finansijski. Dao sam naziv „Koliba kod Milunke“ po majci, jer je to autentična priča, koja se dopala velikom broju gostiju, naročito strancima, kojih ima zaista mnogo. Agencije iz Srbije i Crne Gore dolaze kod nas, jer gde će bolje predstaviti nešto što je srpsko i iz našeg kraja, nego kod nas. Mi ne služimo strana pića, tipa viski, džinove, votke, koktele… Služimo devet vrsta domaćih rakija, imamo dosta brendova domaćih vina, piva i sokova, vode i kafe. Nemamo stranih jela, poput tih nekih salata, pica, pasti, već samo domaća autentična jela – kaže Slobodan.
Na meniji su pita savijača, kačamak, kajgane, proje i projice, zakuske, pasulj, svadbarski kupus, dinstana teletina, ćevapi i dosta starih zaboravljenih jela. Restoran je sređen u tom srpskom duhu, karirani stolnjaci i zavese, kamin koji daje posebnu toplinu, ceo enterijer je skoro od drveta sa drvorezom…
– Najveći broj gostiju na forumima daje opis da kada uđu u kafanu najpre osete toplinu, veoma dobru uslužnost i autentičnu hranu. Išli smo na taj domaćinski doček gostiju bez uštogljenosti, bez konobara koji stoje nad glavom, da bude kao kućevna varijanta. U tome smo uspeli, i evo, već sedam godina kako smo preuzeli lokal i potpisali ugovor o zakupu od hotelsko-turističkog preduzeća „Palisad“. Zadovoljni smo i postali smo dosta ozbiljan brend. Dobijamo pozitivne ocene i pohvale od dosta ozbiljnih institucija – zadovoljan je Slobodan.
U „Kolibi kod Milunke“ ima 100 mesta i 90 mesta u bašti, dovoljno za organizovanje nekih svečanih skupova.
– Ranije smo pravili rođendane i neke proslave, ali sada radimo tim bildinge. I sada poneki manji rođendan, ali da se ne izdaje po stolici, kao što se nekada radilo, već ima set meni, pa ako neko tako želi, može da pravi rođendan u porodičnoj varijanti. Više smo se preorijentisali na poslovne ručkove i prezentacije firmi. U martu imam već zakazanih pet do šest tim bildinga jakih firmi, gde dođe po 30 do 40 ljudi na večeru i onda nema potrebe da se maltretiram za ta neka velika veselja. Dok sam radio u Beogradu, stekao sam dosta dobrih kontakata, koji mi sada koriste. Dolaze ti ljudi, pa me preporučuju kod drugih i tako je sve veći broj ljudi koji dolaze kod nas.
I slobodno mogu da kažem da ih ima mnogo, jer se ljudima, po ovim većim gradovima, dosadili ti tipični restorani, lanč barovi i sva ta vrsta hrane.
Mi smo uveli jednu specifičnu stvar, a to je da nema tajminga, odnosno nema ograničavanja vremena kada je doručak ili ručak. Ako gost želi kačamak ili kajganu sa slaninom popodne da jede, dobiće je. Ne mora, ako je na odmoru, da navija sat da ustane da bi do 12 doručkovao. To su uglavnom ljudi koji su kupili apartmane i kuće po Zlatiboru, a ima ih iz svih krajeva Srbije, BiH, i Crne Gore – dodao je Slobodan.
On je jedan od retkih ovdašnjih ljudi koji ima restoran na Zlatiboru.
– Ima dosta Crnogoraca, Beograđana, ali sa onima koje poznajem ima korektnu saradnju, nema netrpeljivosti. Ti ljudi koji su kupili lokale uglavnom me pitaju da im pomognem oko opštinske administracije u Čajetini. Lako ih uputim na te ljabazne ljude koji dole rade. Nemam loše iskustvo. Koliko možemo, mi im izlazimo u susret. Evo, sada na Zlatibor dolazi najveći lanac marketa Europrom Valjevo. Sa vlasnikom sam se upoznao, kod mene u restoranu sada hrani radnike. Tu, pored mene, kupio je lokal, koji je puno platio i kada to krene, on će uposliti puno ljude iz Čajetine i Užica. Jako je precizan, tačan, prijavljuje sve, tako da će to značiti dosta za naš kraj. Ako neko iz Užica ne može da pokrene takav posao, zašto onda ne bi to uradio neko sa strane?
U restoranu petkom i subotom ima muzika. Uglavnom je to muzika po želji gostiju.
U „Kolibi kod Milunke“ zaposleno je 15 radnika u zimskoj sezoni.
– Nemam problema sa inspekcijama, jer znaju da radim sve po zakonu, a skoro su zatvorili 11 lokala na Zlatiboru, pa i na Kopaoniku. Većina kolega se trudi da dobro radi svoj posao – rekao je Slobodan.
A kada je u pitanju sam meni, Slobodan kaže:
– Zašto bih forsirao italijansku ili francusku kuhinju? Oni se u svojim zemljama ponose svojim kuhinjama. Mi imao jednu od najboljih kuhinja u svetu i jako je popularna poslednjih godina u Njujorku i drugim evropskim zemljama. Zašto bih ubacio picu, umesto sarme sa raštanom, koju mnogi nisu ni probali? Stranci naročito vole svadbarski kupus, dinstanu teletinu, projicu, pitu savijaču, ajvar, ćevapčiće. Jedna grupa pravih Šveđana jedu naše ćevape, čvarke, kajmak, ali im je svadbarski kupus poseban. Isto tako i Italijani i Francuzi. Strancima je teško prevesti svadbarski kupus i kada im ispričaš priču oko imena, oni se još više zainteresuju. A ja im ispričam kako je naš narod bio jako siromašan i kada se pravile svadbe, kada su se momci ženili, devojke udavale, ljudi su uvek imali u sušarama divljač, koju su sušili i kupus u kacama koji su kiselili. Onda su u ćupove stavljali red divljači, red kupusa, dugo kuvali i tako spremljeno jelo služili, naročito na svadbama, pa se zbog toga zove svadbarski kupus. Stranci su oduševljeni takvom pričom i žele da probaju kao staro jelo, spremljeno sa dimljenom kolenicom. I stvarno uživaju dok to jedu. Ili, recimo, pokažemo im kako se sprema pita savijača, kako se razvlači kora u krug. Oni su prosto oduševljeni. Vole domaći sir, kajmak, ajvar, goveđu pršuta, komplet lepinju. I kada govorim o komplet lepinji, moram da kažem da uvek naglasim da je to komplet lepinja i da se tako pravi. Ima mnogih koji žele da se stavi neki dodatak u komplet lepinju, ali mi to ne radimo, već im to stavimo pored lepinje, pa neka sami stavljaju i prave kako žele. Imamo lepu pećnicu namenjenu za komplet lepinju. Ako gost traži uz komplet lepinju goveđu pršutu, mi ne možemo da kažemo ne može, već mu izađemo uz susret. Ima zahteva gostiju koji žele da stave kečap ili majonez. Mi ne stavljamo to u našu komplet lepinju, već im damo taj prilog posebno, pa neka oni stave. Recimo, Bosanci vole pljeskavicu u komplet lepinji, jer za lepinju kažu da je to leb i moča. Lepo im objasnimo da može dobiti komplet lepinju i posebno pljeskavicu, jer je lepinja naš užički specijalitet, da se jede tako lepinja, jaje, kajmak i pretop. Valjevci vole da ih jedu sa čvarcima. Mi ne skrnavimo komplet lepinju. Ponekad samo kada baš gost traži 50 ili 100 gr pršute ili slanine da zapeče u lepinji, mi im izađemo u susret, ali im opet objasnimo da to više nije komplet lepinja – rekao je Slobodan.
Z. G.
