Пише проф. Биља Грујичић
Волите ли брзу вожњу? Уживате ли у добрим аутомобилима? Нећу овога пута говорити о томе у ком проценту грађани Србије могу да обрадују себе новим четвороточкашем, јер то није тема за ову колумну. А човек без аута и није баш човек без идентитета, признаћете?
Дакле да се разумемо на почетку, не возим добро. Возим онако право, што кажу, женски. Не волим паркирање, тешко крећем на низбрдици, заправо, у себи се тихо молим да иза мене није неки добар аутомобил и да ми није пришао превише близу, а нема овде баш равничарских терена, о ламели да и не говорим, то зна мој мајстор. Понекад ми зафали и мало шира улица, знам тачно и на ком месту. Не огледам се у ретровизору, кармин сам обично већ појела, трудим се да се концентришем на вожњу. Што ја о томе говорим? Па због оних женских селфија у колима, са појасом на грудима и насмешеним. Ваљда је то врхунац еманципације до кога смо у овом свету дошле. Па, ако су нам права иста, зашто тако мало има мишићавих за воланом? Због чега тај накарминисани осмех самосвести и задовољства?
Не, ја волим да ме возе. Можда сам размажена, али сам од добрих сувозача, никад не питам ни где, ни како, ни због чега. Сматрам да кад уђете у нешто, увек знате у шта се упуштате, или бар, претпостављате, па макар то био и аутомобил. Шалу на страну Биљана, не може се све испланирати, а и не можете изаћи на сваком знаку „стоп“. Зато памет у главу, драге моје! Насиље никад на себи не носи велико „Н“ и никад не пише на бицепсима, ма колико вас они привлачили. Закон ће на снагу ступити тек у јуну, а ви можете погрешити било када. Срећа и несрећа су присутни у световима људи, ма где живели.
Са друге стране, у мушком свету као да није пожељно имати женски мозак, не треба знати кувати, треба ставити своје потребе на прво место, треба обићи све кафане, треба оголити све, и горе и доле, треба слушати савете типа:“Како га задржати“; „Шта му показати у кревету да заувек остане ваш“, а онда треба остати жена, па како? Но, можда је то само закон самоодржања, јер кад ниси на врху ланца исхране, мораш да се бориш да би преживео. Звучи животињски? Кажу да она Милица из народне песме, која гледа смерно испред себе, никад не би преживела и да је то нова мода, али, ваљда су људи увек исти. Није ми увек све најјасније, иако мислим да за кључне ствари не треба много филозофије.
Нисам хтела овога пута о политици, нису се представили сви председнички кандидати, верујем да они верују у сву узвишеност изабраних циљева за које се залажу, само што се ирационалност у политици увек скупо плаћа. Стигло је и пролеће, а ја му никад не одбијам када ме зове, намојте ни ви, драги моји! Насмејте му се, волим вас и овог пута!
Ваша Биљана
