КАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ ДРАГАЧЕВСКОГ САБОРА?
Драгачевски сабор трубача већ неколико година се налази на прекретници на којој Саборски одбор и Скупштина општине Лучани, који руководе овом манифестацијом, никако да пронађу решење куда даље. И овај сабор, 54-ти по реду, по чему спада у најдуговечније OPEN AIR форме у овом делу Европе, пред организатора поставља дилему да ли да наставе у, по општем мишљењу, мегаломанском правцу и раде на развијању вишенедељног програма међународног и националног такмичења трубача или да се лагано врате у дугогодишњи тро или четвородневни концепт? Подсећам вас да је сабор унатраг последњих двадесет година прво дуго тражио трајније решење за сам термин одржавања, јер је некад традиционални последњи викенд августа са увећањем популарности и броја посетилаца захтевао преоријентацију у ходу, тим пре што се често тај термин налазио у колизији са Госпојинским постом, што је православним верницима и црквеној општини сметало, јер су се најпосећеније и најскупље шатре налазиле у закупљеној порти цркве Светог архангела Гаврила у центру варошице Гуча. Како је у међувремену у свету и сам музички жанр world music доживео експанзију и изузетну популарност, а у који по музичкој форми припада и репертоар који се у Гучи изводи у дувачким оркестрима, то је и Драгачевски сабор трубача доспео на планетарну мапу највећих светских фестивала. Магија коју је садржавала музика Кустуричиних филмова, те концертне турнеје Бреговићевог оркестра за свадбе и сахране, те испочетка турнеје оркестара Слободана Салијевића, а нарочито потоње оркестра Бобана Марковића, кључних извођача музике у филму “Подземље (Underground)”, издигле су Драгачевски сабор маркетиншки до висине када се требало одлучити да ли да сабор постане обавезна дестинација на мапи world music фестивала или да задржи само националну одредницу коју је годинама које су долазиле све више губио. У великој мери у негативност организаторских одлука по питању развоја сабора утицала је и држава упумпавањем великих донираних средстава преко неких својих министарстава, па се успут изгубила и тржишна основа те експанзије, чему је такође допринела свеопшта рецесија као одблесак економске кризе, која је у међувремену захватила цео свет, те се аутоматски одразила и на посећеност, али се ни у програмској оријентацији није кренуло у позитивном смеру, јер међународни карактер такмичења за Прву трубу света није оправдао очекивања по питању страних посетилаца, а кокетирање са естрадом и довођењем најпопуларнијих фолк звезда у земљи на сабор (Цеца, Мирослав Илић, Аца Лукас…), где су им деценијама пре тога та врата била затворена, баш из етномузиколошких разлога очувања музике коју трубачки оркестри изводе, ето, довеле су управо до супротног ефекта. Драгачевски сабор последњих година губи на својој популарности и смањује се број посетилаца.
Први Драгачевски сабор у Гучи почео је сасвим скромно, 14. октобра 1961. године учешћем само четири оркестра. Дугогодишњи новинар Дуге Благоје Блажа Радивојевић осмислио је првобитни програм. Оцењивао их је стручни жири: Миодраг Васиљевић, професор Музичке академије из Београда, Драгослав Девић, музиколог из Београда, Бранко В. Радичевић, књижевник из Београда, Никола Колаковић, певач народних песама из Београда и Властимир – Лале Вујовић, председник Саборског одбора. Сабор је организовала Културно-просветна заједница општине Гуча. Награде су обезбедили: илустровани лист “Дуга“ из Београда, која је најбољем трубачу (све до 1968) даривала трубу, затим “Чачански глас“ и СТВ “Партизан“из Чачка. Први сабор трубача је доживео велики успех. О њему се писало нашироко у новинама и говорило у програмима свих радио станица.
На наговор Бранка В. Радичевића, дневни лист “Вечерње новости” се од 1964. укључио у популарисање Драгачевског сабора додељивањем посебне награде „Златна труба“.
Документарни филм о Првом сабору -“Прва труба Драгачева“ је режирао Младомир Пуриша Ђорђевић, за који је добио међународну награду. Касније, документарце су снимали позната имена светске и наше кинематографије: Емир Кустурица, Живојин Павловић, Крсто Шканата, Каменко Калуђерчић, Жорж Скригин, Пјер Николић, Душан Милић…
Рекордни број посетилаца забележен је 2009. године на 49. Драгачевском сабору, који је, према подацима, посетило више од 600.000 људи.
Тендециозно би било за то оптужити организаторе, као када би за потпору томе узимали у обзир све погодности и инфраструктуру која је у Гучи и општини Лучани изграђена захваљујући приходима од сабора, али је чињеница да се није радило довољно на програмском концепту. Као да се тај момент визије негде загубио, као да недостаје план у ком ће се смеру сабор развијати. У великој мери и непосредни произвођачи онога што Драгачевски сабор годинама продаје као свој основни производ, а то је сама музика, дакле трубачи, остали су ускраћени за многе погодности које је сабор уз модерну визију могао да им пружи. На страну елементарни услови смештаја током сабора који су могли бити знатно бољи, многи од музичара, трубача, тенориста, басиста, бубњара… могли су сем Мајсторских писама и звања мајстора својих инструмената да уз правилно усмеравање и дошколовавање напредују у различитим смеровима, али с јасним прогресивним циљевима да се тежи општем напретку. Зато ако и у будућности не буде квалитетних програмских решења, у општој јурњави за посетоцима, без визије, тињаће и незадовољство самих учесника сабора, а посета ће бивати све мања и мања.
Саша Гочанин
