BEND NAPOLJE
Zapalo me da kao novotalasni prvoborac opišem, iz mutnog sećanja i sa premalo dokumenata, rokenrol period druge polovine osamdesetih i malo kasnije u Užicu. Tekst koji sledi je maglovito sećanje, obojeno ličnim sklonostima i odbojnostima, te mu nikako ne treba pripisivati previše istorijske tačnosti.
Užice je u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka neznatno manje nego danas, a moja generacija se izviruje iz kotline i gleda na neke dalje strane.
Gvozdena zavesa još uvek je čvrsto uspravljena, a mi smo, kao i mnogo puta kasnije, sa pogrešne strane. Živimo u socijalizmu, ali zamišljamo da pripadamo onom svetu zapadno od pomenute zavese. Po mnogim spoljnim manifestacijama i jesmo tamo. Nosimo farmerke i teksas jakne. Na glavama su nam one, danas tako smešne, frizure po kojima su osamdesete i dan-danas na zlom glasu. Zloupotreba ilegalnih supstanci silazi u široke narodne mase, ne drogiraju se više samo deca direktora i visokih partijskih funkcionera.
Rane osamdesete u (Titovom) Užicu muzički su obeležile, sa par godina zakašnjenja u odnosu na Zapad, potkulturni pokreti panka i novog talasa. Još se tu batrgao poneki hard/simfo/progresivni pokušaj, ali popularna muzika se demokratizovala. Nije više bila teren samozatajnih velemajstora gitare, već klinaca iz kraja i drugara iz odeljenja.
Nadam se da je Fipa (Zoran Filipović) podrobno opisao onaj deo titovoužičkog rokenrola koji se završava nekih ranih osamdesetih. Gangrena, Uvaleže iz japatka, Izvesni Plim/Pank Flojd… otprilike negde ’82/’83 ta scena se istutnjala, a njeni učesnici se razišli po fakultetima, JNA i tada još vitalnim OUR-ima.
Od srednjoškolaca se formira malo drugačija scena. Moglo je biti 5-6 grupica koje su vežbale po podrumima, šupama i garažama, na istoj opremi, sa vrlo sličnim repertoarom, ali manji deo njih je izašao pred publiku. Jedna od tih skupina bila je Punk Sgody/Hor Zla.
Sastav u kome ih se sećam činiuli su Čedo Lacmanović, gitara, Darko Nenadić – Darko Panker, vokal, Nenad Milojević – Nino klavijature (tačnije električne orgulje Farfisa Tiger, italijanske proizvodnje) i Milutin Jevtić Bato – bubnjevi (nepostojeći, kako se u nekim prilikama ispostavilo). Jedna od mnogih stvari kojih se više ne sećam je i da li je u priči postojao basista ili su bili ustrojeni kao The Doors. Svirali su tuce autorskih pesama, od čega par sjajnih, ali su imali relativno mali broj nastupa. Nedavno sam na fejsbuku čuo neke skojevce kako sviraju obradu njihove „Ja i moja devojka i njen dečko…“, Upečatljiva je bila i „Sehr gut“, a možda najviše „Ana“ („Ana ima mamu/Ana ima tatu…“), kako će se tridesetak godina kasnije ispostaviti kao proročka. Predvidela je jednu drugu Anu, koja isto od kvaliteta ima mamu, tatu, i malo šta mimo toga. Probe su imali u podrumu zgrade na glavnoj ulici, ispod tadašnje prodavnice „Sport“. A u liftu iste zgrade dugo je stajao grafit „Čedo nikad neće imati maršala“.
Vladimir Davidović Mušoki
Druga skupina iz istog podruma i sličnog potkulturnog usmerenja zvala se “Ordnung und Diszipline”. Jedina razlika je što je ovde veći deo ekipe dolazio iz ulice Dušana Višića. Sastav je bio Jevto Lučić (od bliže familije takođe zvan „Bato“), gitara i, iako najmlađi, šef ekipe, Zoran Milović – Lemi, gitara, moja malenkost na basu i Željko Zarić – Fido, vokal. Od par nastupa na jednom je bubnjeve svirao onaj drugi Bato, Jevtić. Za drugi se ne sećam, osim da sam isprozivao malo stariju generaciju varoških rokenrolera, a oni, sve deklarisani hipici, blaženi mirotvorci, posle me ganjali „da mi nešto objasne“. Kao da ja baš sve moram da znam. Repertoar je bio salata od standarda zadružnog roka (Riblja čorba, Ju grupa, Atomsko Sklonište), preko domaćeg novog talasa (Azra, Idoli, Električni orgazam) do engleske novotalasne i postpank scene (The Clash, Stranglers) i možda pola tuceta sopstvenih pesama, previše novotalasnih da bi se ikome svidele. Azrina „Kamo dalje rođače“, koju su inače imali na repertoaru je svojim stihom „… vozili te na četiri strane“, u njihovom slučaju predvidela budućnost. Kapelmajstor Jevto danas živi u Beogradu, ritam gitarista Lemi u Moskvi, pevač Fido u Čikagu, a ja, neuki basista, u Londonu.
Teško je posle 30 i više godina napraviti tačno prisećanje na relativno malu scenu, a da to prisećanje bude zabavnije makar od jelovnika u „Trumanu“. No, da nastavimo.
Standardna priča, vojska-fakultet rasturila je i tu generaciju novotalasnih entuzijasta. Ona druga scena, ozbiljno naložena na zadružni hard rok, bila je nešto otpornija, a iz nje su kasnije regrutovani i mnogi kafanski muzičari.
Barakude
Na ovoj, kako bi je danas nazvali „nezavisnoj“, „alternativnoj“ strani, 85-’86 pojavljuje se i „The Bagra“ u sastavu Zoran Radibratović – Kizo, gitara (kasnije „Koherentni Konji“), Aleksandar Kovačević – Aco Kovač, Crni (kasnije „Lude žene“), vokal i bas, Željko Andrić – Pepi, gitara (takođe kasnije „Koherentni Konji“, pa još kasnije „Arhivska zabava“) i Saša Ljubičić – Pukša, bubnjevi. Ovo je već bilo ozbiljnije, nastupali su na nekoliko lokalnih „Rok izloga“, gitarijada, ili kako se već zvalo to sve. „The Bagra“ je imala mahom autorski repertoar, na tragu „Ramonsa“ ili „Bazkoksa“, prašteće gitare i melodične pesme. Taj zvuk je mnogo kasnije nazvan pop-pank. Tekstovi su im bili često crnohumorni. Jedina pesma koje se sećam (zbog beskrajnog ponavljanja dotičnog imena tokom pesme ) je „Lili“. Kizo je znak na glavi svoje „Melodija Mengeš“ gitare prepravio u „Fender Stratoflaster“.
A onda su se pojavile i „Barakude“. E, to je tek bio šok. U to vreme jedva punoletni klinci, Duško Cicvarić (gitara), Zoran Đukić (bubnjevi), Goran Mitrašinović – Miči (bas, a ako se prezime učinilo poznato iz ranijih članaka o užičkim muzičarima, to je zato jer mu je pok. Jovan M. bio otac), i Mihajlo Majstorović – vokal, imali su rpertoar isključivo od obrada „Ramonsa“. Ali, toliko energije u izvođenju niko u Užicu nije zapamtio pre, a slabo i posle toga. Ova četvorica mnogo kasnije formiraće „Lude žene“, sa mnogo više iskustva i sviračke veštine, ali sa nešto manje one tinejdžerske eksplozivne energije.
U ovom delu priča postaje vrlo lična. Siniša Jovanović-Sićo i ja gledamo poslednji nastup „Barakuda“ pred njihov odlazak u JNA i ostajemo zabezeknuti. Da li tada ili malo ranije odlučujemo da i mi započnemo bend. Ubrzo nam se pridružuje Saša Aćimović – Fiola na basu. Audicija za basistu je izgledala otprilike ovako: „Fiki, da ti neko da bas gitaru, kako bi je držao?“ Sale pokazuje rukama, čime daje tačan odgovor. „Koliko žica ima bas?“, Sale Fiola maši samo za jedan i biva primljen u, kako će se kasnije ispostaviti, ne sasvim beznadežan bend. Do imena smo došli brzo. Svesni da smo beznadežno loši svirači, posle kraće rasprave u kafani hotela „Palas“ bendu dajemo ime „Napolje“, e da bi publika, i kada je protiv nas, u stvari skandirala ime benda. Nisam više siguran da li je ime smislio Fiola ili kum mu, Novak Đ, ali jesam siguran da za kumstvo nisu dobili ni peškir ni košulju.
Koherentni konji
Od „Barakuda“, koji su se raspršili po kasarnama širom SFRJ pozajmljujemo bubnjara, Đuku. Prvi nastup u „Disku“ („Rupi“) na nekom opet „Rok izlogu“, sviramo šest, s mukom navežbanih pesama, jednom, pa još jednom, razvukavši tako nastup na skoro 15 minuta. Pri kraju druge runde (bez namere da napravim boksersku pošalicu) šutnem neku nesrećnicu i izbijem joj cigaretu iz ruke. I opet mi celo hipi Užice zajaši za vrat, opet svi ‘oće da me tuku, kao da nikad nisu čuli za „mir, ljubav, sreću“ i druge hipičke pošalice.
Sićo je tu, valjda, shvatio da Fiola i ja nismo sjajan rokenrol materijal, te se malo kasnije pridružio novoosnovanim Koherentnim konjima, a možda je, ne sećam se sada, čak i učestvovao u osnivanju. Đuka je verovatno ukapirao da pored nas dvojice izgleda kao ozbiljan zavodnik, pa je ostao na brojnom stanju „Napolja“ sve do kraja, narednih 10-ak meseci.
Od drugih značajnih nastupa „Napolja“ izdvojio bih onaj u Bajinoj Bašti, gde nas je kao pevač pomogao A. Kovačević (pre toga „The Bagra“, kasnije „Lude Žene“), zatim na „Centrali“, gde smo nastupali kao trojka (Sale Fiola, Zoka-Đuka i moja malenkost) i poslednji, na Trgu, povodom 24. septembra.
Uz „Napolje“ je u B. Bašti nastupila i „Tina“, punokrvni predstavnici zadružnog hard roka, vrlo spretni svirači, ali sabotiralo ih je što je tržište već bilo zasićeno raznim „Osmim putnicima“ i „Crnim udovicama“, bendovima sličnog stila, ali sa nešto boljom medijskom i logističkom podrškom.
Uopšte uzevši dobar nastup „Napolja“ obeležilo je par pehova. Đuku, naviklog na užički smog, toliko je iznenadio sav onaj kiseonik gornjeg Podrinja, da je jedva uspeo da odsedi na bubnjarskoj stolici i odsvira ceo nastup. Sale Fiola je u svom tom haosu svoj deo odsvirao hladnokrvnije nego Bil Vajman, dakle čvrsto i tačno. Jedino je na trenutak pobrkao redosled numera, pa je dobrih pola minuta svirao pogrešnu pesmu. Đuka, Kovač i ja sviramo „Don’t Go“ od Ramonsa, Sale basuje „Bandiera Rossa”, ali je kasnije izdominirao „Đubretarski kamion“, „Kupleraj“ i „Nenu“.
A na Trgu, 24. Septembra ’88, sviraju „Piloti“, Marina Perazić, KV Family („KV“ od „konjak-vonjak“, ne od „Kraljevo“), Napolje, Koherentni konji… u publici nekih 4-5000 ljudi, žena i dece. To je ujedno bio i poslednji nastup „Napolja“. Kada je Sale Fiola video kako omaleni Kiki iz Pilota „voda lošije ribe od mene“ (prošao je pored nas vodeći pod ruku Marinu Perazić), zaključio je da mu sviračina ne donosi nikakvu materijalnu ni emotivno-erotsku dobit, te je ubrzo potom karijeru rok basiste zamenio mnogo glamuroznijom karijerom prodavca autodelova. Imao je, i tada i danas, previše obraza („integriteta“, za učenu publiku), da bi poput pomenutog Kikija Pilota počeo da se valja u glibu tada tek nastajućeg turbo folka. Na toj svirci probali smo neke kadrovske izmene, te je na bubnjevima bila Jelena Mitrašinović (sestra ranije pomenutog Mičija).
Za nepunu godinu dana i nekih 7-8 nastupa „Napolja“, gotovo uvek smo scenu delili sa „Koherentnim konjima“. „Konji“ (kum benda je bio Sale Dragović – Kleš) nastali su krajem ’87. u sastavu Nino Milojević (već pomenut pod „Hor zla“), klavijature, Aco Samardžija, ritam gitara, Vladimir Blagojević – Krkoje, bas, Ljubiša Bojović – Krmbo, bubnjevi, Siniša Jovanović, vokal.
„Konji“ su od početka svirali svoje pesme („imali autorski repertoar“, kako danas kaže učen svet). Moja teorija je da je to bilo jer nisu znali da odsviraju nijednu tuđu, ali siguran sam da i Nino i Sićo imaju neko romantičnije objašnjenje. Malo po malo, posvećeni, fokusirani i vredni, „Konji“ su postali ozbiljan alternativni bend. U početku im je nastupe upotpunjavao Gvozdena, nešto kao najavljivač, narator i recitator. Svirački sve bolji, prošli su kroz razne kadrovske promene, pa su se na gitari u nekim trenucima našli i Kizo i Pepi (ranije obojica „the Bagra“), a kasnije i pok. Željko Kovačević, sasvim ozbiljan svirač, mada po nivou energije ni do kolena Pepiju. Na basu se u nekom trenutku našao Velibor Veco Gerzić, a na bubnjevima Milorad Sretenović – Mikša.
Početkom devedesetih, svetlosnim godinama daleko po sviračkom kvalitetu od svojih početaka, bili su vrlo ozbiljna izvođačka i stvaralačka ekipa. Nažalost, „kasno Marko stiže…“, jer tada se već uveliko raspadala SFRJ, politički ali i kulturno. Publika Koherentnih konja je nestajala zajedno sa onom državom, „neki vani, a neki ka nebu“.
Negde potkraj (tog dela) karijere „Koherentnih konja“, krajem ’92, odigrao se u Užicu, u Hali „Veliki park“ nastup nekoliko tadašnjih rok atrakcija malo većeg dometa. Svirali su „Osvajači“, EKV i Rambo Amadeus. Četvrt veka kasnije možete da čujete mitsku priču kako je Pušić Antonije odbio da svira „dok ljudi ginu u Bosni“. Ginulo se, na samo 30 km od Užica i te oktobarske večeri 1992. godine, kada je svirao u Užicu. Nije se ginulo njegovom krivicom, kao što ni ovaj potonji kičasti mit verovatno ne širi on lično.
Pomena vredni tih godina su i „Zmajevi“, stilski negde između rokabilija i nekog „indie” zvuka. Medo, Filenc, Vlajco, te još 3-4 imena… A možda me sećanje vara.
„Barakude“ su takođe nastavile sa radom kasnih 80-ih do ranih 90-ih, u nešto izmenjenom sastavu. Kadrovski su ih ojačali Branko Aranđelović – Ara (ex. „KV Family”) na gitari i A. Kovačević („the Bagra“, „Napolje“), kao pevač, plus, kao menadžer, Zoran Fipa Filipović. Tih godina su promenili ime u „Lude žene“, a neko vreme sa njima je nastupao i Svetislav Basara, Lale Bas (ranih osamdesetih „Izvesni Plim“ i „Pank Flojd“ ), na, očekivano, bas gitari. Srećom i po literaturu i po muziku, ta saradnja nije predugo trajala.
U svetu se događa „grandž“, „Nirvana“ i „Perl Džem“, u SFRJ se dešavaju nacionalizmi i pripreme za rat i raspad. U takvom miljeu još jedna generacija srednjoškolaca pokušava da ponudi svoj izraz u rok muzici.
Zoran Đukić Đuka
Na alternativni deo užičke rok scene tada negde stupa „SUP“. Na plakatima je pisalo objašnjenje da SUP u stvari znači „Samouvereno U Propast“. SUP, u sastavu Bojan Dramlić, vokal, Aleksandar Šišić – Paneks (ovih dana basista i pevač beogradskih „Herz“) – bas, Boris (valjda) bubnjevi i… Ovde nemam pojma ko je (sve) mogao biti na gitari. SUP su odlikovali energični nastupi, opet nekoliko dobrih autorskih pesama i dosta truda uloženog u izgled. Istina, negde u to vreme su i „Koherentni konji“ počeli više pažnje da polažu na sliku, a ne samo na ton.
Moralo se i u to doba naći, ako je suditi po ranijim događajima, raznih ljubitelja hard-roka, klasičnog zvuka od 30-ak godina ranije, ali oni nisu tema ovog pisanija.
I, još uvek na alternativno-nezavisnoj strani varoške scene, opet delom i zbog lične umešanosti, izdvojio bih „The Spooks”. Jezgro grupe činili su Predrag Tomić – Lujo (doskora, a možda i još uvek, aktivan u beogradskim „Dreambirds”), gitarista i pevač i Ivica Vuković, gitarista. Ritam sekcija se menjala, pa je u nekom trenutku i mene zapalo da sa njima sviram bas, a Đuka („Barakude“, „Napolje“, „Lude žene“) se našao za bubnjevima. „The Spooks” su verovatno brže nego iko pre njih u gradu pokupili tadašnje svetske trendove, tako da bi se njihova muzika mogla opisati kao laviranje između grandža i nojza.
Ako se setimo da je nekih 10-12 godina ranije užička alternativna scena kaskala i po 4-5 godina za svetskim trendovima, to nije baš mali uspeh. Osim zavidnog sviračkog umeća, što je u neka ranija vremena više bilo u domenu sviralaca klasičnog i hard roka, imali su energiju nezapamćenu još od prve postave „Barakuda“. Meni je najupečatljiviji njihov nastup kao gostiju beogradskim Oi! pankerima, „Direktorima“. A verovatno je suvišno i pominjati da je sa odlaskom gitarističkog jezgra na fakultete u prestonicu bend praktično okončao svoj rad.
Saša Aćimović Fiola
Oko The Spooks-a se vrti i priča o kultnoj radio emisiji, „Rok galama“, koju je vodio Ivica, gitarista. „Rok galama“ se emitovala subotnjim popodnevima na radio (da li tada još uvek Titovom?) Užicu. Oni koji je se sećaju, znaju da je osim alternativne pop-rok muzike, emisija imala puno priče, političkih komentara i živih uključenja. Trajala je nekih godinu dana, a osim Ivice, kroz emisiju su prošli i mnogi likovi čudnih zanimanja i još čudnijih imena, da izdvojimo samo najbitnije: Krešimir Kulowsky, inž. Eustahije Bukvarski (modna pitanja), dr. Janez Kekec (zdravstvena zaštita i prevencija alkoholnih trovanja), Mike Veliki Brusli, maneken i hip hop izvođač, zadužen za kulturu, umetnost i horoskop, te mnogi drugi. Nije, strogo uzev, užička scena, ali u „Rok galami“ se u više navrata pojavljivao i velečasni otac Hektor, odn. Lazar Šijak iz obližnje Požege, nešto kasnije šire poznat i priznat sa svojim bendom „Mothership Orchestra“.
I, što bi rekao Arsen Dedić, „priča nam se tako bliži kraju“. Negde u to vreme sam i ja otišao, trbuhom za kruhom, najpre u Valjevo, a potom i na Novi Zeland (a na taj prekomorski put sam poneo svega dva, tada preskupa CD-a – Šarla Akrobatu i Arsena Dedića).
Šta se posle dešavalo na rok sceni Užica – ne znam, mada sam u više navrata bio iznenađen onim što sam povremeno viđao. Prijatno, zbog nivoa sviračke veštine i izoštrenog ukusa kod mladih generacija rokenrolera, a neprijatno kada bih u nekoliko navrata uočio da je u publici više moje nego njihove generacije.
Vladimir Davidović (Užička nedelja 981)
