Нови талас на Ђетињи

BEND NAPOLJE

Запало ме да као новоталасни првоборац опишем, из мутног сећања и са премало докумената, рокенрол период друге половине осамдесетих и мало касније у Ужицу. Текст који следи је магловито сећање, обојено личним склоностима и одбојностима, те му никако не треба приписивати превише историјске тачности.
Ужице је у другој половини осамдесетих година прошлог века незнатно мање него данас, а моја генерација се извирује из котлине и гледа на неке даље стране.
Гвоздена завеса још увек је чврсто усправљена, а ми смо, као и много пута касније, са погрешне стране. Живимо у социјализму, али замишљамо да припадамо оном свету западно од поменуте завесе. По многим спољним манифестацијама и јесмо тамо. Носимо фармерке и тексас јакне. На главама су нам оне, данас тако смешне, фризуре по којима су осамдесете и дан-данас на злом гласу. Злоупотреба илегалних супстанци силази у широке народне масе, не дрогирају се више само деца директора и високих партијских функционера.
Ране осамдесете у (Титовом) Ужицу музички су обележиле, са пар година закашњења у односу на Запад, поткултурни покрети панка и новог таласа. Још се ту батргао понеки хард/симфо/прогресивни покушај, али популарна музика се демократизовала. Није више била терен самозатајних велемајстора гитаре, већ клинаца из краја и другара из одељења.
Надам се да је Фипа (Зоран Филиповић) подробно описао онај део титовоужичког рокенрола који се завршава неких раних осамдесетих. Гангрена, Увалеже из јапатка, Извесни Плим/Панк Флојд… отприлике негде ’82/’83 та сцена се истутњала, а њени учесници се разишли по факултетима, ЈНА и тада још виталним ОУР-има.
Од средњошколаца се формира мало другачија сцена. Могло је бити 5-6 групица које су вежбале по подрумима, шупама и гаражама, на истој опреми, са врло сличним репертоаром, али мањи део њих је изашао пред публику. Једна од тих скупина била је Punk Sgody/Хор Зла.
Састав у коме их се сећам чиниули су Чедо Лацмановић, гитара, Дарко Ненадић – Дарко Панкер, вокал, Ненад Милојевић – Нино клавијатуре (тачније електричне оргуље Farfisa Tiger, италијанске производње) и Милутин Јевтић Бато – бубњеви (непостојећи, како се у неким приликама испоставило). Једна од многих ствари којих се више не сећам је и да ли је у причи постојао басиста или су били устројени као The Doors. Свирали су туце ауторских песама, од чега пар сјајних, али су имали релативно мали број наступа. Недавно сам на фејсбуку чуо неке скојевце како свирају обраду њихове „Ја и моја девојка и њен дечко…“, Упечатљива је била и „Sehr gut“, a можда највише „Ана“ („Ана има маму/Ана има тату…“), како ће се тридесетак година касније испоставити као пророчка. Предвидела је једну другу Ану, која исто од квалитета има маму, тату, и мало шта мимо тога. Пробе су имали у подруму зграде на главној улици, испод тадашње продавнице „Спорт“. А у лифту исте зграде дуго је стајао графит „Чедо никад неће имати маршала“.

Vladimir Davidović Mušoki

Друга скупина из истог подрума и сличног поткултурног усмерења звала се “Ordnung und Diszipline”. Једина разлика је што је овде већи део екипе долазио из улице Душана Вишића. Састав је био Јевто Лучић (од ближе фамилије такође зван „Бато“), гитара и, иако најмлађи, шеф екипе, Зоран Миловић – Леми, гитара, моја маленкост на басу и Жељко Зарић – Фидо, вокал. Од пар наступа на једном је бубњеве свирао онај други Бато, Јевтић. За други се не сећам, осим да сам испрозивао мало старију генерацију варошких рокенролера, а они, све декларисани хипици, блажени миротворци, после ме гањали „да ми нешто објасне“. Као да ја баш све морам да знам. Репертоар је био салата од стандарда задружног рока (Рибља чорба, Ју група, Атомско Склониште), преко домаћег новог таласа (Азра, Идоли, Електрични оргазам) до енглеске новоталасне и постпанк сцене (The Clash, Stranglers) и можда пола туцета сопствених песама, превише новоталасних да би се икоме свиделе. Азрина „Камо даље рођаче“, коју су иначе имали на репертоару је својим стихом „… возили те на четири стране“, у њиховом случају предвидела будућност. Капелмајстор Јевто данас живи у Београду, ритам гитариста Леми у Москви, певач Фидо у Чикагу, а ја, неуки басиста, у Лондону.
Тешко је после 30 и више година направити тачно присећање на релативно малу сцену, а да то присећање буде забавније макар од јеловника у „Труману“. Но, да наставимо.
Стандардна прича, војска-факултет растурила је и ту генерацију новоталасних ентузијаста. Она друга сцена, озбиљно наложена на задружни хард рок, била је нешто отпорнија, а из ње су касније регрутовани и многи кафански музичари.

Barakude

На овој, како би је данас назвали „независној“, „алтернативној“ страни, 85-’86 појављује се и „Тхе Багра“ у саставу Зоран Радибратовић – Кизо, гитара (касније „Кохерентни Коњи“), Александар Ковачевић – Ацо Ковач, Црни (касније „Луде жене“), вокал и бас, Жељко Андрић – Пепи, гитара (такође касније „Кохерентни Коњи“, па још касније „Архивска забава“) и Саша Љубичић – Пукша, бубњеви. Ово је већ било озбиљније, наступали су на неколико локалних „Рок излога“, гитаријада, или како се већ звало то све. „Тхе Багра“ је имала махом ауторски репертоар, на трагу „Рамонса“ или „Базкокса“, праштеће гитаре и мелодичне песме. Тај звук је много касније назван поп-панк. Текстови су им били често црнохуморни. Једина песма које се сећам (због бескрајног понављања дотичног имена током песме ) је „Лили“. Кизо је знак на глави своје „Мелодија Менгеш“ гитаре преправио у „Фендер Стратофластер“.
А онда су се појавиле и „Баракуде“. Е, то је тек био шок. У то време једва пунолетни клинци, Душко Цицварић (гитара), Зоран Ђукић (бубњеви), Горан Митрашиновић – Мичи (бас, а ако се презиме учинило познато из ранијих чланака о ужичким музичарима, то је зато јер му је пок. Јован М. био отац), и Михајло Мајсторовић – вокал, имали су рпертоар искључиво од обрада „Рамонса“. Али, толико енергије у извођењу нико у Ужицу није запамтио пре, а слабо и после тога. Ова четворица много касније формираће „Луде жене“, са много више искуства и свирачке вештине, али са нешто мање оне тинејџерске експлозивне енергије.
У овом делу прича постаје врло лична. Синиша Јовановић-Сићо и ја гледамо последњи наступ „Баракуда“ пред њихов одлазак у ЈНА и остајемо забезекнути. Да ли тада или мало раније одлучујемо да и ми започнемо бенд. Убрзо нам се придружује Саша Аћимовић – Фиола на басу. Аудиција за басисту је изгледала отприлике овако: „Фики, да ти неко да бас гитару, како би је држао?“ Сале показује рукама, чиме даје тачан одговор. „Колико жица има бас?“, Сале Фиола маши само за један и бива примљен у, како ће се касније испоставити, не сасвим безнадежан бенд. До имена смо дошли брзо. Свесни да смо безнадежно лоши свирачи, после краће расправе у кафани хотела „Палас“ бенду дајемо име „Напоље“, е да би публика, и када је против нас, у ствари скандирала име бенда. Нисам више сигуран да ли је име смислио Фиола или кум му, Новак Ђ, али јесам сигуран да за кумство нису добили ни пешкир ни кошуљу.

Koherentni konji

Од „Баракуда“, који су се распршили по касарнама широм СФРЈ позајмљујемо бубњара, Ђуку. Први наступ у „Диску“ („Рупи“) на неком опет „Рок излогу“, свирамо шест, с муком навежбаних песама, једном, па још једном, развукавши тако наступ на скоро 15 минута. При крају друге рунде (без намере да направим боксерску пошалицу) шутнем неку несрећницу и избијем јој цигарету из руке. И опет ми цело хипи Ужице зајаши за врат, опет сви ‘оће да ме туку, као да никад нису чули за „мир, љубав, срећу“ и друге хипичке пошалице.
Сићо је ту, ваљда, схватио да Фиола и ја нисмо сјајан рокенрол материјал, те се мало касније придружио новооснованим Кохерентним коњима, а можда је, не сећам се сада, чак и учествовао у оснивању. Ђука је вероватно укапирао да поред нас двојице изгледа као озбиљан заводник, па је остао на бројном стању „Напоља“ све до краја, наредних 10-ак месеци.
Од других значајних наступа „Напоља“ издвојио бих онај у Бајиној Башти, где нас је као певач помогао А. Ковачевић (пре тога „Тхе Багра“, касније „Луде Жене“), затим на „Централи“, где смо наступали као тројка (Сале Фиола, Зока-Ђука и моја маленкост) и последњи, на Тргу, поводом 24. септембра.
Уз „Напоље“ је у Б. Башти наступила и „Тина“, пунокрвни представници задружног хард рока, врло спретни свирачи, али саботирало их је што је тржиште већ било засићено разним „Осмим путницима“ и „Црним удовицама“, бендовима сличног стила, али са нешто бољом медијском и логистичком подршком.
Уопште узевши добар наступ „Напоља“ обележило је пар пехова. Ђуку, навиклог на ужички смог, толико је изненадио сав онај кисеоник горњег Подриња, да је једва успео да одседи на бубњарској столици и одсвира цео наступ. Сале Фиола је у свом том хаосу свој део одсвирао хладнокрвније него Бил Вајман, дакле чврсто и тачно. Једино је на тренутак побркао редослед нумера, па је добрих пола минута свирао погрешну песму. Ђука, Ковач и ја свирамо „Don’t Go“ од Рамонса, Сале басује „Bandiera Rossa”, али је касније издоминирао „Ђубретарски камион“, „Куплерај“ и „Нену“.


А на Тргу, 24. Септембра ’88, свирају „Пилоти“, Марина Перазић, KV Family („КВ“ од „коњак-воњак“, не од „Краљево“), Напоље, Кохерентни коњи… у публици неких 4-5000 људи, жена и деце. То је уједно био и последњи наступ „Напоља“. Када је Сале Фиола видео како омалени Кики из Пилота „вода лошије рибе од мене“ (прошао је поред нас водећи под руку Марину Перазић), закључио је да му свирачина не доноси никакву материјалну ни емотивно-еротску добит, те је убрзо потом каријеру рок басисте заменио много гламурознијом каријером продавца аутоделова. Имао је, и тада и данас, превише образа („интегритета“, за учену публику), да би попут поменутог Кикија Пилота почео да се ваља у глибу тада тек настајућег турбо фолка. На тој свирци пробали смо неке кадровске измене, те је на бубњевима била Јелена Митрашиновић (сестра раније поменутог Мичија).
За непуну годину дана и неких 7-8 наступа „Напоља“, готово увек смо сцену делили са „Кохерентним коњима“. „Коњи“ (кум бенда је био Сале Драговић – Клеш) настали су крајем ’87. у саставу Нино Милојевић (већ поменут под „Хор зла“), клавијатуре, Ацо Самарџија, ритам гитара, Владимир Благојевић – Кркоје, бас, Љубиша Бојовић – Крмбо, бубњеви, Синиша Јовановић, вокал.
„Коњи“ су од почетка свирали своје песме („имали ауторски репертоар“, како данас каже учен свет). Моја теорија је да је то било јер нису знали да одсвирају ниједну туђу, али сигуран сам да и Нино и Сићо имају неко романтичније објашњење. Мало по мало, посвећени, фокусирани и вредни, „Коњи“ су постали озбиљан алтернативни бенд. У почетку им је наступе употпуњавао Гвоздена, нешто као најављивач, наратор и рецитатор. Свирачки све бољи, прошли су кроз разне кадровске промене, па су се на гитари у неким тренуцима нашли и Кизо и Пепи (раније обојица „тхе Багра“), а касније и пок. Жељко Ковачевић, сасвим озбиљан свирач, мада по нивоу енергије ни до колена Пепију. На басу се у неком тренутку нашао Велибор Вецо Герзић, а на бубњевима Милорад Сретеновић – Микша.
Почетком деведесетих, светлосним годинама далеко по свирачком квалитету од својих почетака, били су врло озбиљна извођачка и стваралачка екипа. Нажалост, „касно Марко стиже…“, јер тада се већ увелико распадала СФРЈ, политички али и културно. Публика Кохерентних коња је нестајала заједно са оном државом, „неки вани, а неки ка небу“.
Негде поткрај (тог дела) каријере „Кохерентних коња“, крајем ’92, одиграо се у Ужицу, у Хали „Велики парк“ наступ неколико тадашњих рок атракција мало већег домета. Свирали су „Освајачи“, ЕКВ и Рамбо Амадеус. Четврт века касније можете да чујете митску причу како је Пушић Антоније одбио да свира „док људи гину у Босни“. Гинуло се, на само 30 км од Ужица и те октобарске вечери 1992. године, када је свирао у Ужицу. Није се гинуло његовом кривицом, као што ни овај потоњи кичасти мит вероватно не шири он лично.
Помена вредни тих година су и „Змајеви“, стилски негде између рокабилија и неког „indie” звука. Медо, Филенц, Влајцо, те још 3-4 имена… А можда ме сећање вара.


„Баракуде“ су такође наставиле са радом касних 80-их до раних 90-их, у нешто измењеном саставу. Кадровски су их ојачали Бранко Аранђеловић – Ара (еx. „KV Family”) на гитари и А. Ковачевић („тхе Багра“, „Напоље“), као певач, плус, као менаџер, Зоран Фипа Филиповић. Тих година су променили име у „Луде жене“, а неко време са њима је наступао и Светислав Басара, Лале Бас (раних осамдесетих „Извесни Плим“ и „Панк Флојд“ ), на, очекивано, бас гитари. Срећом и по литературу и по музику, та сарадња није предуго трајала.
У свету се догађа „гранџ“, „Нирвана“ и „Перл Џем“, у СФРЈ се дешавају национализми и припреме за рат и распад. У таквом миљеу још једна генерација средњошколаца покушава да понуди свој израз у рок музици.

Zoran Đukić Đuka

На алтернативни део ужичке рок сцене тада негде ступа „СУП“. На плакатима је писало објашњење да СУП у ствари значи „Самоуверено У Пропаст“. СУП, у саставу Бојан Драмлић, вокал, Александар Шишић – Панекс (ових дана басиста и певач београдских „Herz“) – бас, Борис (ваљда) бубњеви и… Овде немам појма ко је (све) могао бити на гитари. СУП су одликовали енергични наступи, опет неколико добрих ауторских песама и доста труда уложеног у изглед. Истина, негде у то време су и „Кохерентни коњи“ почели више пажње да полажу на слику, а не само на тон.
Морало се и у то доба наћи, ако је судити по ранијим догађајима, разних љубитеља хард-рока, класичног звука од 30-ак година раније, али они нису тема овог писанија.
И, још увек на алтернативно-независној страни варошке сцене, опет делом и због личне умешаности, издвојио бих „The Spooks”. Језгро групе чинили су Предраг Томић – Лујо (доскора, а можда и још увек, активан у београдским „Dreambirds”), гитариста и певач и Ивица Вуковић, гитариста. Ритам секција се мењала, па је у неком тренутку и мене запало да са њима свирам бас, а Ђука („Баракуде“, „Напоље“, „Луде жене“) се нашао за бубњевима. „The Spooks” су вероватно брже него ико пре њих у граду покупили тадашње светске трендове, тако да би се њихова музика могла описати као лавирање између гранџа и нојза.
Ако се сетимо да је неких 10-12 година раније ужичка алтернативна сцена каскала и по 4-5 година за светским трендовима, то није баш мали успех. Осим завидног свирачког умећа, што је у нека ранија времена више било у домену свиралаца класичног и хард рока, имали су енергију незапамћену још од прве поставе „Баракуда“. Мени је најупечатљивији њихов наступ као гостију београдским Ои! панкерима, „Директорима“. А вероватно је сувишно и помињати да је са одласком гитаристичког језгра на факултете у престоницу бенд практично окончао свој рад.

Saša Aćimović Fiola

Oко The Spooks-a се врти и прича о култној радио емисији, „Рок галама“, коју је водио Ивица, гитариста. „Рок галама“ се емитовала суботњим поподневима на радио (да ли тада још увек Титовом?) Ужицу. Они који је се сећају, знају да је осим алтернативне поп-рок музике, емисија имала пуно приче, политичких коментара и живих укључења. Трајала је неких годину дана, а осим Ивице, кроз емисију су прошли и многи ликови чудних занимања и још чуднијих имена, да издвојимо само најбитније: Krešimir Kulowsky, инж. Еустахије Букварски (модна питања), др. Јанез Кекец (здравствена заштита и превенција алкохолних тровања), Мике Велики Брусли, манекен и хип хоп извођач, задужен за културу, уметност и хороскоп, те многи други. Није, строго узев, ужичка сцена, али у „Рок галами“ се у више наврата појављивао и велечасни отац Хектор, одн. Лазар Шијак из оближње Пожеге, нешто касније шире познат и признат са својим бендом „Mothership Orchestra“.
И, што би рекао Арсен Дедић, „прича нам се тако ближи крају“. Негде у то време сам и ја отишао, трбухом за крухом, најпре у Ваљево, а потом и на Нови Зеланд (а на тај прекоморски пут сам понео свега два, тада прескупа CD-a – Шарла Акробату и Арсена Дедића).
Шта се после дешавало на рок сцени Ужица – не знам, мада сам у више наврата био изненађен оним што сам повремено виђао. Пријатно, због нивоа свирачке вештине и изоштреног укуса код младих генерација рокенролера, а непријатно када бих у неколико наврата уочио да је у публици више моје него њихове генерације.

Владимир Давидовић  (Ужичка недеља 981)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.