На импровизовану и само за тај посебан догађај склепану позорницу, сигурним кораком закорачио је врховни Вештац. Мокар од кише која данима пада, полако је обрисао своје наочаре, погледао преко на једвите јаде сакупљеног народа и повикао:
– Народе, народе мој, реците ми на свету најлепши, најпаметнији, најхрабрији ко је?
Погнутих глава и уста препуних разноврсних сендвича, који си им подељени док су довлачени на скуп, од глади изнемогли, и бедом сломљени, на хиљаде и хиљаде његових верних поданика, ћутали су. Страх се увукао у срце очајника.
Вештац уживо није исто као вештац на телевизору. Чинило им се да је тамо некако више њихов. Леп, лажљив, далек, од бога дат да их води и брине о њима.
Сад, док стоји ту, мокар и обичан, баш као и они, не делује више тако величанствено и сјајно као на телевизији.
Тишина је ледила све около.
Вештац се згледа негде у даљину, дубоко уздахну и рече;
– Чујете ли шта питам, ко је најлепши, најпаметнији и најхрабрији на свету целом?
Мук. Сабласне сенке некада храброг и поносног народа нису одговарале. Никаквих знакова да су живи уопште, осим што су им се уста померала. Уста пуна јефтиног паризера и бајатог хлеба биле су знак да испред њега нису зомбији из гробова ископани да статирају док он говори…
Вештац се није померао. Пркосан као увек, до тада само је благо руком обрисао капи кише са чела, окренуо се према својим помоћницима који су стајали иза и повикао;
– Шта је ово? Ко су ови људи? Зар због ових мутаваца ја ноћима не спавам, не једем, зар због њих подносим највећу жртву од Христа до данас?
Нисте умели неспособњаковићи јадни да доведете неке млађе, ведрије, са више вере у мене и мој рад, већ сте накупили беднике који су једном ногом у гробу.
Све ћу да вас спржим огњем и мачем!!!
А ви, окрену се поново према оним несрећницима испред себе, ако сте се најели и напили воде, одговорите на питање, ко је најлепши, најпаметнији и најхрабрији на свету целом?
– Ја, зачу се из оне мучене гомиле, ја сам лепша, паметнија и храбрија од тебе!
Вештац се мало брецну, подиже поглед у правцу из кога је зачуо глас, те рече, ко си ти, изађи да те видим, ако си таква?!
Народ се размаче и насред скупа остаде да стоји само једна девојчица, дуге косе, бистрог погледа, обучена у некакве крпе, али чудновато храбра и поносна.
– Ко си ти, упита вештац, како се зовеш?
– Зовем се Истина, мирно одговори она.
– Чија си, кад си таква, упита поново он.
– Ничија и свачија, зависи колико и коме требам. Да ли ме желе или ме се плаше, да ли ме траже или од мене скривају?!?
– И кажеш да си лепша, паметнија и храбрија од мене?
– Јесам, одговори она и мирно настави даље, ја сам све оно чега се ти плашиш и против мене ти никаква магија и трикови не вреде. Остало је још само да размрдам и пробудим ове људе около, да схвате колико си им лажима затровао животе, сломио дух и разнео наду у парампарчад. А то кад урадим, ма колико ти сад деловала мала и ситна, схватићеш моју моћ и снагу која ме краси.
– Хахахахахахахаха, насмеја се он, ухватите то дериште и доведите овде.
Нико се није померио, чак су се људи, у страху, узмицали даље.
– Чујете ли шта кажем? Зар и њу морам сам да ухватим, бедници бедни?
Народ је и даље гледао у ону девојчицу, само, су им погледи постали некако живљи, очи сјајније а могао се јасно разазнати и осмех на њиховим лицима.
– Дођи, рече она, дођи и ухвати ме, најлепши, најхрабрији и најпаметнији од свих. Ево чекам те, нећу се померити нигде обећавам!
Вештац бесно скочи са позорнице. Крену према њој, али се људи испречише.
– Склоните се, повика он, склоните се одмах или ћу вас све спржити!
Међутим, људи, до пре само неколико тренутака јадни и покисли, мучени и бедни, више нису изгледали тако. Испред су стајали витезови, сјајни и храбри, одлучни у својој намери да не одступе.
Вештац устукну.
– Зар ти нисам рекла, чуо је познат глас, само да их пробудим и готов си.
– Где си, појави се, желим да те видим одмах, рече вештац.
– Ти ме више никада не можеш видети, рече му истина, изгубио си тај дар и твоје време је прошло. Схватићеш кад са букагијама на ногама будеш утамничен и осуђен на вечну таму и проклетство.
Вештац поскочи и потрча у правцу својих помоћника, али су они већ били у бежанији.
Брзо су замакли истим оним путем којим су, тако храбро, само пола сата раније, стигли и више их нико никада видео није!
А народ?
Народ је славио истину, јер му је она, очигледно, највише требала.
Владимир Гредељевић (Ужичка недеља 1002)
