Na improvizovanu i samo za taj poseban događaj sklepanu pozornicu, sigurnim korakom zakoračio je vrhovni Veštac. Mokar od kiše koja danima pada, polako je obrisao svoje naočare, pogledao preko na jedvite jade sakupljenog naroda i povikao:
– Narode, narode moj, recite mi na svetu najlepši, najpametniji, najhrabriji ko je?
Pognutih glava i usta prepunih raznovrsnih sendviča, koji si im podeljeni dok su dovlačeni na skup, od gladi iznemogli, i bedom slomljeni, na hiljade i hiljade njegovih vernih podanika, ćutali su. Strah se uvukao u srce očajnika.
Veštac uživo nije isto kao veštac na televizoru. Činilo im se da je tamo nekako više njihov. Lep, lažljiv, dalek, od boga dat da ih vodi i brine o njima.
Sad, dok stoji tu, mokar i običan, baš kao i oni, ne deluje više tako veličanstveno i sjajno kao na televiziji.
Tišina je ledila sve okolo.
Veštac se zgleda negde u daljinu, duboko uzdahnu i reče;
– Čujete li šta pitam, ko je najlepši, najpametniji i najhrabriji na svetu celom?
Muk. Sablasne senke nekada hrabrog i ponosnog naroda nisu odgovarale. Nikakvih znakova da su živi uopšte, osim što su im se usta pomerala. Usta puna jeftinog parizera i bajatog hleba bile su znak da ispred njega nisu zombiji iz grobova iskopani da statiraju dok on govori…
Veštac se nije pomerao. Prkosan kao uvek, do tada samo je blago rukom obrisao kapi kiše sa čela, okrenuo se prema svojim pomoćnicima koji su stajali iza i povikao;
– Šta je ovo? Ko su ovi ljudi? Zar zbog ovih mutavaca ja noćima ne spavam, ne jedem, zar zbog njih podnosim najveću žrtvu od Hrista do danas?
Niste umeli nesposobnjakovići jadni da dovedete neke mlađe, vedrije, sa više vere u mene i moj rad, već ste nakupili bednike koji su jednom nogom u grobu.
Sve ću da vas spržim ognjem i mačem!!!
A vi, okrenu se ponovo prema onim nesrećnicima ispred sebe, ako ste se najeli i napili vode, odgovorite na pitanje, ko je najlepši, najpametniji i najhrabriji na svetu celom?
– Ja, začu se iz one mučene gomile, ja sam lepša, pametnija i hrabrija od tebe!
Veštac se malo brecnu, podiže pogled u pravcu iz koga je začuo glas, te reče, ko si ti, izađi da te vidim, ako si takva?!
Narod se razmače i nasred skupa ostade da stoji samo jedna devojčica, duge kose, bistrog pogleda, obučena u nekakve krpe, ali čudnovato hrabra i ponosna.
– Ko si ti, upita veštac, kako se zoveš?
– Zovem se Istina, mirno odgovori ona.
– Čija si, kad si takva, upita ponovo on.
– Ničija i svačija, zavisi koliko i kome trebam. Da li me žele ili me se plaše, da li me traže ili od mene skrivaju?!?
– I kažeš da si lepša, pametnija i hrabrija od mene?
– Jesam, odgovori ona i mirno nastavi dalje, ja sam sve ono čega se ti plašiš i protiv mene ti nikakva magija i trikovi ne vrede. Ostalo je još samo da razmrdam i probudim ove ljude okolo, da shvate koliko si im lažima zatrovao živote, slomio duh i razneo nadu u paramparčad. A to kad uradim, ma koliko ti sad delovala mala i sitna, shvatićeš moju moć i snagu koja me krasi.
– Hahahahahahahaha, nasmeja se on, uhvatite to derište i dovedite ovde.
Niko se nije pomerio, čak su se ljudi, u strahu, uzmicali dalje.
– Čujete li šta kažem? Zar i nju moram sam da uhvatim, bednici bedni?
Narod je i dalje gledao u onu devojčicu, samo, su im pogledi postali nekako življi, oči sjajnije a mogao se jasno razaznati i osmeh na njihovim licima.
– Dođi, reče ona, dođi i uhvati me, najlepši, najhrabriji i najpametniji od svih. Evo čekam te, neću se pomeriti nigde obećavam!
Veštac besno skoči sa pozornice. Krenu prema njoj, ali se ljudi isprečiše.
– Sklonite se, povika on, sklonite se odmah ili ću vas sve spržiti!
Međutim, ljudi, do pre samo nekoliko trenutaka jadni i pokisli, mučeni i bedni, više nisu izgledali tako. Ispred su stajali vitezovi, sjajni i hrabri, odlučni u svojoj nameri da ne odstupe.
Veštac ustuknu.
– Zar ti nisam rekla, čuo je poznat glas, samo da ih probudim i gotov si.
– Gde si, pojavi se, želim da te vidim odmah, reče veštac.
– Ti me više nikada ne možeš videti, reče mu istina, izgubio si taj dar i tvoje vreme je prošlo. Shvatićeš kad sa bukagijama na nogama budeš utamničen i osuđen na večnu tamu i prokletstvo.
Veštac poskoči i potrča u pravcu svojih pomoćnika, ali su oni već bili u bežaniji.
Brzo su zamakli istim onim putem kojim su, tako hrabro, samo pola sata ranije, stigli i više ih niko nikada video nije!
A narod?
Narod je slavio istinu, jer mu je ona, očigledno, najviše trebala.
Vladimir Gredeljević (Užička nedelja 1002)
