УСПЕШНЕ УЖИЧАНКЕ: ТАЊА ОБРЕНОВИЋ – ОПЕРСКА ПЕВАЧИЦА
Љубитељи опере свакако су чули за Ужичанку Тању Обреновић и запамтили по многобројним улогама у познатим операма и соло концертима. Тања Обреновић је доктор Извођачких уметности, магистар соло певања (АУНС), дипломирала на одсеку за општу музичку педагогију (ФМУ), члан је УМУС-а
и УМПС-а. Тренутно је ангажована као солиста Опере и театра „Мадленианум“ у Београду и професор је соло певања у средњој музичкој школи „Мокрањац“ у Београду.
УН: Реците нам нешто о Вашем детињству у Ужицу?
– Сећања на родни град увек ме везују за мирис свежих кифлица које je мама месила или прженица које смо традиционално доручковали недељом. Наша кућа увек је била препуна драгих особа, добре атмосфере, музике и песме без неког очигледног повода, већ чисто добре забаве ради. Одрасла сам у позитивном окружењу пуном љубави, у кући која је једна од најстаријих у граду, чувена Клисура, окружена баштом и цвећем. Пре него што сам се заинтересовала за музику пела сам се по дворишној јабуци и вишњи, а истовремено облачила балетске хаљине, које су специјално прављене за мене. Родитељи су били јако музикални, па сам у старту добила адекватан увод у професију којом се бавим. У Ужицу се све десило, прве љубави, прва разочарања, први сусрет са опером и балетом… иако сам уписала средње музичко образовање у школи “Мокрањац” у Београду, са само четрнаест година.
УН: Како сте одлучили да ваше животно занимање буде оперски певач?
– Прво сам желела да будем балерина. Некако се баш поклопило да се у то време отворио и први балетски студио у граду, који је водила београдска примабалерина Даринка Првуловић. Она временом постаје вредан и неодвојиви део мог живота до данашњег дана… Наравно да сам брже боље потрчала на аудицију, мало свесна себе, али потпуно решена да остварим свој сан. Имала сам скоро шест година. Исте године учитељица из забавишта Вера Судзиловски приметила је моју занесеност музиком и решила да ме “баци у ватру”. Певала сам у на прослави ужичког позоришта. Доста дуго трајала је борба за шта се одлучити, па сам у међувремену завршила клавирски одсек у нашој музичкој школи, затим теоретски одсек у средњој школи „Мокрањац“, где сам истовремено похађала и одсек за соло певање. Након завршеног теоретског одсека на Факултету музичке уметности у Београду коначно сам схватила да је певање моја једина страст и да морам студирати још један факултет. И ево, скоро на половини живота на ред је стигао и докторат.
Ужичка оперска дива Тања Обреновић је од 1982. до1986. године завршиле Средњу музичку школу „Стеван Мокрањац“ у Београду, 1986 – 1990. дипломирала на одсеку за општу музичку педагогију на ФМУ у Београду, 1991 – 1995. године дипломирала на одсеку за соло певање на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Вере Ковацх Виткаи, а 1995 – 1997. магистрирала на одсеку за соло певање на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Вере Ковацх Виткаи. Ове године је докторирала на Факултету музичке уметности у Београду на одсеку за Извођачке уметности у класи проф. емеритуса Бисерке Цвејић До сада је имала двадесет оперских улога у делима познатих светских и српских композитора попут Амадеуса, Бизеа, Росинија, Вердија, Сметане и многих других, десетак концерата и преко двадесет извођења соло песама, такође од познатих композитора и аутора. Тренутно ради на улогама у припреми и то Изабелу у делу „Италијанка у Алжиру“ од Ђ. Росинија и у делу „Бечка крв“ од Ј. Штрауса. Сарађује са светски познатим страним и домаћим диригентима и редитељима. Дoбитница је многих награда на републичким такмичењима за соло певање у Београду. затим прве награде на такмичењу „Јосиф Маринковић“ у Новом Бечеју и стипендиста Фонда „Меланија Бугариновић“. Одлично говори ебглески и италијански. Поред редовних активности у „Мадлениануму“ и средњој музичкој школи „Мокрањац“, Тања Обреновић имала је доста и других активности: БЕМУС, БЕЛЕФ, Мокрањчеви дани у Неготину, НОМУС, КНУ, свечана сала Скупштине града, Галерија Цвијета Зузорић, вокални педагог у Опери и театру “Мадленианум”, Обзорја на Тиси, Институт Сервантес, Будва- Град театар, Универзитет за Музику и сценске уметности у Бечу, Фестивал у Кардици у Грчкој, гостовања у Загребу и ХНК у Вараждину, Национални театар у Скопљу, сарађивала је са ОРФ-ом на пројекту Хендловог Ораторијума ”Месија”.
УН: Као дете, после основне школе уписали сте музичку школу у Београду. Колико Вам је било тешко да као девојчица из провинције одете у велеград?
– Нисам ни размишљала шта је велеград и како то може изгледати. Чини ми се да је моја жеља била јача од сваког страха. Почев од оног од одвајања од родитеља, до одласка у непознато. Претпостављам да су родитељи били још у већем страху, јер је требало у неизвесно послати непредвиђеног тинејџера. Ипак су ме подржали и трудили се да ту транзицију прођемо уз што мање турбуленција. Сигурна сам да сам сличан страх за бригу о некоме осетила када је мој млађи брат дошао да студира у Београд. Данас заједнички решавамо све проблеме, он успешно ради у Београдском драмском позоришту, што наш однос чини најкреативнијим могућим.
УН: Касније сте наставили на факултет и кренуло Ваше усавршавање. Да ли је све ишло лако или је било неких препрека?
– Када размишљам са ове дистанце препреке су биле занемарљиве, а тада су изгледале непремостиво. Сувишно је рећи да није било препрека. И да, то нас чини паметнијим, јачим, мотивисанијим, суочава нас са собом и окружењем.
УН: Ваше неко прво професионално искуство?
– Онако како сам кренула са великим залогајима, тако сам и наставила. Прво искуство везујем за Оперу српског народног позоришта и представу “Набуко”, где сам дебитовала у улози Фенене, поред велике Радмиле Бакочевић. То је била моја дипломска представа. Када се сетим осећаја одговорности у том тренутку и даље ми понекад заигра у стомаку. Ипак била сам добро припремљена, јер сам имала прилику да учим од најбољих професора које је наша земља могла понудити. Почетке памтим са професорком Мирјаном Влаовић, академију по професору Октаву Енигареску и Вери Ковач Виткаи, док као специјалан зачин свему долази професорка емеритус Бисерка Цвејић у чијој класи сам докторирала.
УН: Данас сте ангажовани у Опери и театру „Мадленианум“ у Београду. Колико је једном оперском певачу тешко да уклопи и глуму са извођењем неке нумере?
– Пробе и припрема представа које понекад трају и више месеци доводе до тога да певач синхронизује тело и глас и доведе до савршенства улогу. Током процеса увек имате периоде које више волите или не, али, на крају, важно је да сваки пут победите себе и савладате задатак пред вама. У оперској професији увек морате бити спремни и физички и ментално… Рецимо, у мојој глави константно тече неки рутински процес који је искључиво окренут очувању гласа… а богами и стаса. Ово је један од најкомплетнијих и најзахтевнијих послова, јер морате објединити три уметности: играње, глуму, певање… и све радити подједнако квалитетно.
УН: Неко Ваше искуство наступа у иностранству?
– Срећна сам, јер су ми професија и таленат омогућили да видим велики део планете. Путовање у Америку од два месеца оставило је неизбрисива сећања, а егзотичне земље као што су Кина и Ирак незаборавне тренутке и осећаје. Различитост публике, реакције, стара драга и увек нова пријатељства омогућавају ми да се вратим у многе земље и осећам се као код куће. Чак су хтели и да ме задрже у Кини.
УН: Радили сте са многим диригентима и редитељима. Постојили ли диригент или редитељ са којим најрађе сарађујете?
– Просто не одвајам на тај начин сараднике. Сви смо ту ради заједничког циља, да направимо најквалитетнију представу у односу на редитељско читање и покажемо публици зашто треба да је воле. То вам је као у дугогодишњшм браку. Увек има амплитуда, али на крају се ипак сви волимо, јер смо уложили себе до крајњих граница, понекад их прешли и доживели катарзу. Не постоји лепше осећање од боравка на сцени и аплауза задовољне публике. Тај адреналин понекад настави да вас држи будним дубоко у ноћ након завршеног посла.
УН: Која Вам је омиљена нумера за соло извођење, а која улога?
– Репертоар који изводим увек темељно бирам. Било улоге, соло песме или друге музичке облике, сада као већ искусном извођачу који је на сцени преко двадесет година, првенствено морају бити блиске по сензибилитету, затим бити изазов и истовремено интригантне и стручној и широкој публици. На солистичком концерту, који је био део доктората, потпуно сам уживала и певала најзначајније романтичарске српске соло песме, пуне емоција и обрта, док сам на пролеће са колегама из Гудачког квартета „Мокрањац” направила потпуни искорак ка модерним домаћим композиторима, које се трудим да промовишем на сваком наступу. Јако волим да певам композиције домаћих аутора кроз све епохе, тако ипак не бих издвајала, јер све имају велику вредност. Улогама се врло често морам прилагодити, јер иако одговарају мом гласу, врло често се уопште не слажемо. Могу рећи да сам највише уживала да будем Дорабела у Моцартовој опери “Тако чине све”, Анешка у Сметаниној опери “Две удовице” и мој првенац у Опери Народног позоришта, улогу Елизабет Проктор у Вордовим “Вештицама из Салема”.
УН: Да ли је теже држати соло концерт или играти улогу у некој оперској представи?
– Напор је напор без обзира на количину обавеза и стреса коју носи. Сваки пут када певам концерт или играм представу осећам се као да сам више пута заредом истрчала маратон. У тим моментима сва снага и концентрација усмерени су на извођење, све те слатке муке припрема, специфичног начина живота, који се интензивира како се наступ ближи, понекад захтевају кратак предах за пуњење батерија. Зато врло често са колегама, пријатељима одем у природу тек толико да рестартујем систем.
УН: Добитник сте великог броја награда. Која Вам је најдража?
– Награде су само потврда да се развијате у добром смеру, да радите професионално и на високом нивоу. Оне служе као подстрек и мотивација, не дозвољавају вам луксуз опуштања. Увек ћете имати већу одговорност и од вас ће се увек очекивати да испуните највише циљеве. Оне не дозвољавају да престанете да истражујете и непрестано се усавршавате. Рад, ред и дисциплина се подразумевају и без награда, али оне вас увек обрадују. Сада поред активних ангажовања учим неке нове генерације како да постану најбољи и освајају награде. Најдраже су оне које донесу моји ученици, којима предајем тамо где сам и почела, у музичкој школи “Мокрањац”.
УН: Како бисте данас оценили положај оперске певачице у Србији?
– Нажалост, девалвација система вредности и националног идентитета погодила је све сегменте живота. Срећна сам, јер се бавим својим послом и не морам да тражим алтернативе. Идентитет једног народа обележен је његовом историјом и културним наслеђем. То су трагови који остају забележени остављајући неким будућим генерацијама инструменте да уче да воле, поштују и сачувају оно што их чини припадником свог народа. Крајње је време да опет почнемо то да радимо.
УН: Да ли је могуће у ужичком позоришту приказати неку оперску представу у којој сте Ви ангажовани?
– У моје време јасно се сећам да су гостовале балетске и оперске представе, да је постојала оркестарска рупа, да је сала увек била препуна и да сам увек била претерано узбуђена. Не могу вам описати колико би било лепо дружити се са сцене са старим пријатељима и новим нараштајима. Можда би се још неко пробудио и открио таленат у себи.
УН: Колико често долазите у Ужице приватно и да ли је било професионалних ангажмана у нашем граду?
– Најчешће долазим на Златибор, али обавезно сиђем до Ужица и посетим преостале пријатеље, који су се дружили са родитељима, и другаре, који су одлучили да остану у родном граду. Волим свој град и редовно одржавам контакте путем друштвених мрежа. Колико нас тај начин комуникације може удаљити, толико је и користан, јер драги људи увек могу бити поред вас.
УН: Хоћемо ли Вас ускоро видети и слушати на ужичкој сцени?
– Ја Ужице увек имам у плану, питање је да ли Ужице има у плану мене.
Звездана Глигоријевић
