LJUBIŠA SIMIĆ, LEGENDA UŽIČKOG RUKOMETA
Ljubiša Simić, sada je penzioner, nekada profesor fizičke kulture, a generacije ga se sećaju kao jednog od najboljih rukometaša u Užicu. Jedan je od prvih igrača rukometa u Užicu, čovek koji je ostao upamćen kao bek sa jakim šutom i karakterističnim šutom sedmerca sa okretom, nešto što se tada, tih kasnih pedesetih godina prošlog veka, na terenima nije moglo videti.
Ljubiša Simić rukomet je počeo da trenira 1957. godine, kada je došao u Učiteljsku školu, današnji Učiteljski fakultet. Seća se da su fudbal, košarka i rukomet baš svoje korene imali u Gimnaziji i u Učiteljskoj školi.
– Treniralo se i igralo u dvorištu naše škole, kao i dvorištu Gimnazije. Tu je počeo pravi rukomet, a to bilo 1958/9. godine. U gradu je bio poznat rivalitet te dve škole u košarci i u rukometu. Slobodno mogu da kažem da je rodonačelnik rukometa u Užicu profesor Vlajko Kovačević iz Učiteljske škole. On je počeo da trenira sa dečacima i devojčicama, a kasnije sa devojkama, i dok ih je vodio, napravio je izuzetan uspeh. Posle njega preuzela ih je Kornelija Zečević, reprezentativka u to vreme, koja je došla u Užice, gde se udala. O njenom radu je iluzorno pričati, jer je ona mnogo uradila i učinila za užički rukomet, i kao igrač, i kao trener – seća se Ljubiša.
Kada je klub nastao zvao se „Mladost“, a 1957. godine uzela ga je Valjaonica bakra i aluminijuma Sevojno.
– Tadašnji predsednik kluba bio je radnik Valjaonice bakra Miloš Tomanović, poznatiji kao Mišo Ćopo. To je bio pravi entuzijazam. Gde je on nalazio novac u Valjaonici da nas negde odvede, ni danas ne znam. Tada je počela i liga. To su bila neka bliža mesta. Mi smo igrali na Vlajkovom igralištu, koje je bilo gde su tribine današnjeg stadiona, ka Zavodu za zapošljavanje. Bio sam druga godina Učiteljske škole kada smo mi, đaci, pravili, kopali ručno zemlju za teren. Pomagali su đaci i drugih škola. Crvenu šljaku smo vadili i donosili iz ložionice, gde je sada Vatrogasni dom. Ručno je i tabano i valjano. Vlajko se snalazio za cement za tribine – kaže Ljubiša.
Kasnije, kada su se igrale utakmice, prema Ljubišinim rečima, na tom terenu je uvek bilo od 300 do 500 gledalaca.
– Igralo se i na terenu Sokolane, za kojom me i danas duša boli. Igralo se uglavnom napolju, jer unutra nije bilo prostora. Tek kasnije su, zbog košarke, u Sokolani tesani zidovi. Imala je solidan, veliki balkon. A na Vlajkovom terenu je 20. septembra 1960. godine odigrana prva zvanična rukometna utakmica protiv „Takova“ iz Gornjeg Milanovca. To je bila neka liga gde su bili Užice, tada je počela i Požega, počeo je FAP iz Priboja, Čačak je imao dve ekipe „Remont“ i „Atenica“, Gornji Milanovac… „Remont“ mi je ostao u sećanju, jer su imali igralište prekriveno crnom šljakom i kada smo tu igrali, ostanemo skroz crni. Igralo se u svojoj opremi, izuzev dresa. A to su opet Vlajko i Mišo negde nalazili. Mišo je, kada negde pođemo, kupovao 5 kilograma grožđa i govorio da imamo ručak – kaže naš sagovornik.
Posle toga ekipu su preuzeil Raco Jovović i Milija Đurović. Oni su bili i predsednici i sekretari kluba.
– To je već bila neka liga, u koju se ušlo 1962/3. godine. Srbija je bila podeljena po oblastima i tim ligama. U to vreme „Crvenka“, iz lige koja je obuhvatala Vojvodinu i istočni deo Srbije bila je najjača, a u ovom delu Srbije 1964/5. godine primat u rukometu preuzeo je FAP. Ja sam 1963. godine diplomirao, a FAP me je već sledeće godine pozvao u klub. To je bilo posle Sandžačkih igara u Prijepolju. Na tom turniru su me proglasili za najboljeg igrača. Onda me pozvao sekretar opštine Nove Varoš i pitao da li bih radio u školi u Novoj Varoši. Naravno da bih, i kaže mi da pošaljem dokumenta, a da će konkurs naknadno izaći. Postao sam i njihov stipendista – kaže Ljubiša.
Ljubiša dodaje da je tada formirana jedna liga, koja se igrala kao zona i koja je pored dosadašnjih gradova obuhvatala i Kosovo. Iz ove lige se ulazilo u drugu ligu. Putovalo se i imalo se dosta anegdota.
– Kada smo išli na Kosovo sa Racom je išla njegova žena. Na jednoj utakmici u Prizrenu bilo je 3.000 gledalaca, sve bele kape, a jedina žena na stadionu je bila Racova žena. Nije bilo tuče, nismo se osećali ugroženi. Išli smo velikim valjaoničkim autobusom i bilo je mesta i za publiku. I tako je jedan navijač u jednom momentu ušao na teren pre utakmice, a bio je baš pijan, i stao na sred igrališta i vikao „Ajde Krcunovi sinovi!“. Izveli su ga, a posle sam ga video da spava ispod zapisničkog stola – seća se Simić.
Simić kaže da je tih šezdesetih godina prošlog veka pored njega, igrali i Vidan Đenić, Vuko Mulina, koji je branio i koga smatra da je jedan od najboljih golmana, pa zatim Dušan Ćitić, novinar iz „Vesti“, Slobodan Gavović Gavla, Stanimir Đurović Žućo, Zvonko Lopin iz Sremske Mitrovice, za koga kaže da je bio sjajan golman i čovek, i da im je bio uzor i vodič, a kao najstariji i autoritet, koga su svi poštovali. Najpopularniji je bio Miloš Đokić, koga su zvali drugi Beara, kao i Miloš Zečević, koji je bio veliki golman i koji je nesebično pozivao mlađe golmane da ga menjaju u toku utakmice. Došao je Jurej Vušković, koji je igrao pivota. On je ovde bio u vojnom orkestru, svirao je rog i trubu i bio je sjajan čovek. Kao pivot igrao je i Dragan Končar, a posle njih i Zoran Ninčić, za koga Simić kaže da je bio fenomen, vrlo mršav, a za pivota važi pravilo da je uvek krupan. I za Maša Babića, kaže da je bio sjajan pivot. Beka je igrao Vidan Đenić i sa Simićem je važio za najjačeg pucača s linije. Imali su uvek „flastere“ uz sebe. Desna krila su bili Lukić, i levoruki Cvetković, koji je došao iz Kuršumlije. Posle je došao je Mlađo Terzić, Šućur i Gavla, gluvonemi Slobo Milivojević, koji je radio u štampariji i igrao za reprezentaciju gluvih. Za Milivojevića našeg sagovornika veže jedan neobičan događaj.
– Igrali smo u Prištinu utakmicu. I tada je bilo nameštanja utakmica u Savezu, a na našem primeru se to očito videlo. Slobo, koji je igrao na krilu, kako god da baci loptu, davao je golove. I sudija mu izrekne dve opomene. Tada nije bilo isključenja na minut, već je isključen iz utakmice. Ja sam tada bio kapiten ekipe. Pitao sam sudiju zašto, a sudija mi kaže da psuje mnogo. Kada je sudija na kraju utakmice napisao zapisnik, naveo je da je isključio igrača Slobodana Milivojevića, zbog psovanja majke i provociranja tokom cele utakmice. Kada se potpisao, ja, kao kapiten tima, imao pravo da napišem svoje mišljenje. Napisao sam da se slažem sa sudijom, da je isključio tog igrača, ali da nije psovao, jer je gluvonem od rođenja i priložio sam njegov broj karte Saveza gluvih. Kada je sudija pročitao, molio nas je da to izbrišem. Naravno da nismo hteli. U „Sportu“ je izlazila rubrika, nešto poput onoga što je Hadži Kostić objavljivao, pa je tako pisalo da kod nekih sudija i nemi psuju – seća se Ljubiša sa osmehom.
Kaže da je u to vreme „Sloga“ iz Požega počela da napreduje, dok se u Užicu već akcenat stavljao na „Slobodu“, fudbal i košarku, a počela je i odbojka sa Srbom Nikolićem, koji je 1967. godine predvodio ekipu za Sandžačke igre u Goraždu, a Toša Đurić je bio vođa ekipe i za kulturu u opštini, dok je predsednik Sportskog saveza bio Zoran Jovičić. Užički rukomet je išao malo gore, malo dole, a i često su, kao i danas, pravljene neke reforme sistema.
– „Sloga“ je napredovala, a mi smo postali senka u Užicu, jer su napredovali fudbal, košarka, odbojka. Polako smo počeli da se rasturamo, bilo je vrlo malo para. Onda je FAP počeo naglo da ide gore. Ja sam 1966. godine otišao na studije u Beograd. Tada me je Kornelija Zečević odvela u Crvenu zvezdu. Kornelija je još uvek igrala u Beogradu, još se nije udala za Kiliku. U Zvezdi su bile legende Đorđe Vučinić Žof i Andrej Banjanin golman, koga smatram rodonačelnika u izmeni branjenja. On je prvi počeo da primenjuje lepezu kao stil branjenja, a do tada se branilo bacanjem kao golman u fudbalu. Dok sam bio na studijama, bio sam dve godine u Zvezdi. Vratio sam se 1968. godine i na glavnoj ulici me sretne prijatelj iz Priboja. Kaže mi da je obećao da će me dovesti u Priboj. Rekao mi je da ću imati dnevnice, spavanje, šta god hoću. Odem kod direktora FAP-a i kažem da sam stipendista u Novoj Varoši i da bi mi trebala garsonjera. On zovne sekretaricu da mu pozove Novu Varoš i dogovore se za pet minuta. Otvario je fioku i rekao mi da idem preko puta škole u samački dom. Dao mi je ključ od garsonjere, a sutra da dođem u klub. I tako je FAP postao druga Crvenka, jer je u klubu bilo dvoje, troje iz Priboja, a svi ostali sa strane. Došao je čak i Tuta Živković iz Niša kao golman, a bio je svetski golman – kaže Simić i dodao da je 1969. godine FAP bio osvajač KUP-a Srbije.
U FAP-u je Ljubiša proveo dve godine i 1970. godine se vratio u Užice, u kome su živeli njegovi stari roditelji.
– Raco je i dalje vodio užički klub, a uključivao se i Milija Đurović. On je kasnije postao predsednik, kada se Raco razboleo. Ipak, klub je bio u mnogo teškoj situaciji. Inače, Raco nam je svima bio kao otac. Kada god je nekom trebala pomoć, on bi pomogao koliko bi mogao. Posle njih je došao Vilma, koji je dosta uradio za rukomet. Bio je veliki zaljubljenik u taj sport i dosta je za njega uradio, ali školovanih i pravih trenera nije bilo. Sve su to bili ljudi koji su bili po nekim seminarima ili nastavnici. Došla je i Nela (Kornelija) koja nas je upoznala sa dosta novina u igri. Tada se uglavnom igralo bez skokova, šut je bio sa zemlje, a vidim da se to vraća u naš rukomet. U tome su kod nas najbolji bili Žiko Ristićević, Mladen Terzić, Ljubinko Zlatić, a za golmana je došao izuzetno uspešni Slavoljub Prljević – rekao je Simić, koji se u međuvremenu oženio i dobio dete.
Od svih timova, kaže da je klub iz Raške bio „najprljaviji“ u igri.
– Sa njima smo igrali utakmicu ispred Sokolane. Jedan njihov igrač je čak potegao nož na utakmici, koji mu je bio u trenerci – dodao je naš sagovornik.
Posle dvadeset i više godina prestao je aktivno da igra rukomet. U celom tom periodu njegov klub „Sevojno“ najduže je igrao u Zapadno-moravskoj ligi, gde je Požega bila najbolja, a kasnije prešla u viši rang.
– Posle sam vodio ekipu kao trener, ali nisam ostavio neki trag. Teško je bilo sastaviti ceo tim, na trening dođu po dvojica, trojica, nije bilo profesionalnih ugovora, već sve dobrovoljno. Jedan igrač dođe, drugi se naljuti, ljudi su radili druge poslove. Za to vreme je Zoran Ninčić okupio tim devojčica, a finansirala ga je tadašnja „Cveta Dabić“. On je njih kratko vodio, jer je imao udes, pa su ekipu ponudili meni da je treniram. To su bile devojčice sedmi, osmi razred i iz prvog razreda gimnazije. Bilo je njih 16. Sve su bile dobre. Sa njima sam radio od 9 uveče, jer drugog termina za sale nisam mogao da dobijem. To je bilo 1988/9. godine. Držao sam roditeljske sastanke, a svi su me manje-više znali. Roditelji su dovodili decu i sačekivali ih, a ja sam na 15 dana išao u njihove škole, da proverim kako uče i ocene. Učio sam ih da u igri isto razmišljaju, da nema bolje i lošije. Kada odem u školu i vidim da je neka popustila, kažem joj sutradan da ne dolazi dok ne popravi ocene. Plakale su, dolazili su roditelji da da vide što da ne dolaze na treninge, a ja im kažem da su popustile u školi. I posle sedam dana svaka od njih je popravljala ocene, a to je morao da mi potvrdi roditelj. Taj uspehu školi je išao na gore i imao sam podršku roditelja. Bio je dogovor da sa njima radim godinu dana. Postojao je i stariji tim. Posle tri meseca, predsednik kluba Pero dolazio je da gleda kako napreduju i predložio utakmicu mladih i starijih devojaka. Prvo poluvreme male su pobeđivale, a drugo, ove starije, valjda zbog iskustva, bile su bolje, ali je razlika bila mala. Nakon tri i po meseca ponovo je došao Pero i predložio da se u starijem timu izvrši zamena. Istovremeno su došli iz Beograda i tražili da pet mojih devojčica ide za Beograd. Rekao sam da nemam ništa protiv, ali da moraju da pitaju roditelje. Roditelji nisu dali, mislili su da prvo treba da završe škole. Roditelji su u meni videli nekoga koji je prema deci pravi pedagog. Već sam planirao da od te dece napravim prvi tim sa još tri starije igračice. Međutim, jedan dan dođem na trening i Pero mi kaže da je uprava odlučila da spoje devojčice sa starijom ekipom. Ja sam se tada pozdravio sa mojom decom i vratio opremu. Nije prošlo 15 dana zvali su me roditelji i kažu da im deca neće više da treniraju. Tako su rasturili tu dobru ekipu. Tada sam prestao čak i da idem na utakmice – ispričao je Simić i dodao da je muška ekipa bila pojačana sa Maleševićem i Pjevcem, da je krenula na bolje, ali da se opet vratila na staro.
– U tih preko dve decenije igranja moji saigrači su bili sjajni ljudi – rekao je Ljubiša.
Sa ponosom ističe da je 1972. godine bio na listi predloga za sportistu godine u Užicu, na kojoj su još bili Jovičić, prvak sveta u dopisnom šahu, strelac Zlatić i drugi. Nije zaboravio da pomene i sportskog novinara Stojana Đerića, koji je pratio rad malih klubova u gradu i za njega kaže da je informativno dosta doprineo razvoju sporta u Užicu. Naš sagovornik je skromno pomenuo da je 2006. godine na predlog Ministarstva i Saveta sporta dobio nagradu za životno delo.
Zvezdana Gligorijević
