Vremeplov: Kako je menjan izgled starog Užica
Neki će za sadašnji izgled grada reći da je naselje svetlih stambenih solitera, a neki, kao Miodrag Brašnović, penzionisani užički uča starinskog kova, da je Užice velika prenaseljena rupa, gde jedva ima mesta za ostavljanje dečjih kolica, a kamoli za parkiranje sve većeg broja putničkih automobila.
No, bilo kako da je, istina je da su se o izgledu grada više pitali političari, nego urbanisti. Koliko se zna, nikad nije organizovan forum za iznošenje njihovih mišljenja i predloga kako je najbolje da se urbanistički menja izgled ovog grada.
Ali na menjanje „bogomdanog“ izgleda najviše je uticala izgradnja Valjaonice bakra u Sevojnu i njene sve veće potrebe za izgradnjom stanova. U monografiji Valjaonice bakra i aluminijuma, objavljenoj 1975. godine, povodom dvadeset pet godina od početka izgradnje, zabeleženo je da se svima koji se sećaju kako je užičko i sevojničko naselje izgledalo, 1950. godine, na početku izgradnje, čini kao da su od tada prošli vekovi.
Zanimljivo je da je šedski ambasador, koji je posetio Sevojno 26. maja 1955. godine, izjavio „da je imao čvrstu nameru da poseti Titovo Užice“, pošto ga je neobično interesovalo, kao stari grad „čije ime je ušlo u istoriju NOB-a, ali, „zbog lošeg puta“, njegova želja je ostala neispunjena. Moguće je da je odustao zbog toga što je put Sevojno – Užice bio u izgradnji i stavljana kocka. Oni koji se sećaju tih dana, pamte da je predsednik opštine Vitomir Čvorović na zborovima govorio da je svaka kocka koštala hiljadu ondašnjih dinara, pa je gotovo popločan sve samim hiljadarkama u celoj svojoj dužini i širini!
A da je imao mogućnosti da stigne i u Užice, švedski ambasador bi video varoš istočnjačkog tipa, pravu kasabu. „A danas desetine stranih turista“, kako je zabeleženo u pomenutoj monografiji, „svakog dana u sezoni, u prolazu ili zadržavajući se, razgledaju njegove istorijske znamenitosti, nove stambene zgrade, velelepni trg koji opasuju isto takve višespratnice, sa robnim kućama, ugostiteljskim radnjama, vrtićima…“
– Kako je počelo –
„Veliki zadatak stoji pred svim građanima Titovog Užica“ pisale su užičke Vesti 7. avgusta 1952. godine. „Valjaonica bakra je zahtevala da joj se za početak iduće godine u gradu da teren gde će graditi stambene zgrade. Zahtev je bio veliki: 900 dužnih metara sa minimalnom širinom od 15 metara. Narodni odbor je ovaj zahtev smelo rešio: jednoglasno je prihvaćen predlog da se sva novogradnja skoncentriše u glavnoj ulici. Bilo je potrebno da se izvrše sledeća rušenja:
„Stambena zgrada do Doma učenika u privredi i gvožđarska prodavnica „Gradine“ preko puta nje. Sve zgrade od pekare Obrada Jovanetića do Berbersko- frizerske zadruge, izuzimajući zgradu Davida Novakovića. Dalje, sve zgrade od hotela „Zlatibor“ zaključno sa kućom Dragog Vukosavljevića, obe zgrade između Gradskog i Sreskog odbora i Apoteke, sve zgrade od Apoteke do Unutrašnjih poslova na Slanuši, sve zgrade iznad kuće Miodraga Kovačevića, Žitne pijace i kuće Koste Vraneševića, sve zgrade između kuće koja se gradi u ulici Serdara Mićića i velike Pekovića kuće, sve zgrade između četiri ulice na prostoru „Trumanove“ kafane i Zanatske radionice, sve zgrade između Žitnog trga i ulice u kojoj je bioskop „Zlatibor“. Rušiće se samo zgrade koje se nalaze na licu ulice do dubine od 15 metara u unutrašnjost. Pored ovoga, valjaonici se stavljaju na raspolaganje svi prazni placevi u glavnoj ulici“.
No, pre početka gradnje stanova, u tom teškom trenutku, kad se gotovo od usta odvajalo za ciglu, crep, dasku, nametnulo se i pitanje gde graditi porodične zgrade. Mišljenja su bila podeljena. Odlučujuća diskusija između pristalica različitih mišljenja vodila se na sednici Radničkog saveta 11. i 12. februara 1953. godine. Od 19 prisutnih članova za gradnju u Titovom Užicu glasalo je 16, a za Sevojno svega 3 člana. „Težnja za izgradnjom stambenih objekata u Sevojnu je kulturna zaostalost pojednih ličnosti. Mi moramo ići tim putem da se naš industrijski radnik sa sitnosopstevničkim posedom makar i administrativnim putem preseli, da se poseda odrekne i da bude zbilja industrijski radnik, inače pod ovim uslovima on je za industriju štetan. Dalje, mi ne smemo zanemarivati ni pitanje razvoja grada Titovog Užica“, naglašeno je u diskusiji. Pre konačnog odmeravanja mišljenja, potegnuti su i ovih ovi argumenti kao: teškoće u prevozu đaka, domaćica, podizanje škola, izgradnja puteva, zadovoljavanje kulturnih potreba i drugo. Koliko je to pitanje bilo važno, doneta je odluka da se kolektivu objasni zbog čega je data prednost izgradnji u Titovom Užicu. Ali ova tema je bila aktuelna i dalje, dok je novi događaji nisu potisnuli i, kako je navedeno u monografiji, praksa potvrdila pravilnost izbora osnovne stambene lokacije.
– Kako se gradilo-
Podaci govore da su stanovi građeni naporedo sa bitkom za ostvarivanje radnih planova. Nisu bili retki slučajevi da se na gradnji stanova radilo dobrovoljno, da su uštede sa fabričkog gradilišta prebacivane na poboljšavanje stambenih prilika, što se postizalo preko mnogih lišavanja i raznih oblika žrtvovanja.
Ipak se na sednici Radničkog saveta 14. marta 1953. ponovo rasplamsala diskusija oko toga gde graditi stanove. Rezulat je bio da se u Titovom Užicu gradi blok „C“i da se ne grade razdvojene zgrade, kako je bilo predviđeno.
Godine 1954. učinjen novi korak: izvršena je eksproprijacija novih parcela za izgradnju stanova u Užicu, i to: Blok „B“ na prostoru od hotela „Zlatibor“ do zgrade Vukosavljevića u ulici Serdara Mićića. Blok „B1“ u ulici Maršala Tita na prostoru gde se nalaze knjižara „Pobeda“ i kancelarija preduzeća „Gradina“. Parcela do zgrade Vojnog odseka gde su se tada nalazile kovačke i kujundžijske radonice na Slanuši. Parcela na uglu Serdara Mićića i Maršala Tita na prostoru od sajdžije Petrovića do kuće Pekovića. Slobodan plac u ulici Maršala Tita na prostoru od kuće Pekovića do kuće Aleksića. Plac u ulici Serdara Mićića na prostoru od Apoteke „Zdravlje“ do zgrade Komande milicije.
Do 1960. godine podignuto je oko 400 stanova. A aprila 1961. na prostoru kod fudbalskog stadiona počela je izgradnja dva solitera od po 28 stanova a zatim i trećeg kod Aleksića Mosta i 8 sstanova u soliteru na Trgu partizana. Od 1961. do 1964. započeta su i dovršena dva soltera u Železničkoj ulici i soliter u ulici Mihaila Ilića. U izgradnji su bili stanovi u ulici Dušana Višića, Vojvode Maslaća i dva montažna solitera u Sarajevskoj ulici u Titovom Užicu.
Aprila 1968. preuzeta je izgradnja solitera u bloku „Zlatibor“ od preduzeća „Stan“. Osim toga GP „Zlatibor“ je za potrebe radnika Valjaonice već gradilo stanove u malom i velikom bloku na potezu „Zlatibor“ i soliter u Krčagovu.
Od osnivanja Valjaonice bakra do 1973. izgrađeno je 1178 stanova. Mada je valjaonica pripremala teren za izgradnju stanova u bloku „Lipa“, zbog nedostatka sredstava bila je prinuđena da ulogu investitora prepusti izvođaču radova GP „Zlatibor“. Prvi stanovi u ovom bloku završeni su tek 1974. godine.
Do kraja te godine preduzeće je izgradilo ukupno 1.240 stanova. Tako se iz dana u dan menjao igled stare užičke varoši. Pritom su se Užičani privikavali na stanje da im je sve na dohvat ruke, jer su sve škole, nadleštva, sve ustanove od javnog interesa locirane što bliže centru, pa možda i zato sada nekima izgleda prebukiran.
Razmišljajući o takvom načinu lociranja, diplomirani ekonomista Dragosloav Tomić, bivši finansijski direktor Valjaonice bakra, ovih dana kaže da je neke srednje škole, neke ustanove, kao poreska uprava, geodetska upravu i drugo trebalo locirati u Sevojnu. Ako, veli, Sevojničani moraju putovati za sve što im treba u Užice, mogli bi i Užičani za neke potrebe putovati u Sevojno, i ne bi bilo tolike podvojenosti, nadmenosti, surevnjivostvi onih koji su dobili stanove u gradu.
„Užičani su“, kako kaže građevinski inženjer Jovan Jovičić, koji je projektovao prugu Stapari – Bijelo Polje, „bili toliko razmaženi u onom sistemu, da su želeli maltene da im železnička pruga prođe gotovo ispred kuće, kako bi pravo iz kreveta mogli uskakati u kupee putničkih vozova. To je, veli, možda prevagnulo kad se odlučivalo o trasi pruge i veliki deo gradske površine na južnoj strani zarobljen za onu betonsku grdosiju od železničke stanice i razlog da se sruši Sokolana, jedna od najlepših građevina u ovom gradu.
A postojala je varijanta da pruga skrene uz rečicu Derventu u selu Potočanju ili bliže gradu, uz Vrela, u pravcu Zlatibora. Ali ne odlučuje o svemu struka nego nekad i navika a najviše politika.
M.J.
