početak AKTUELNO Српски сељак или како је Биља куповала јабуке

Српски сељак или како је Биља куповала јабуке

od Užička Nedelja
4k pregleda

Пре више стотина година на овим просторима хода­ли су исти људи: брижне мајке које се старају о својим бе­бама (само их данашње не изво­де у шетњу); деца која сада, уме­сто напољу, висе на телефонима; темпераментна омладина која се буни против свега што јој нала­же друштво; уморни старци свих година, који хоће да их сви оста­ве на миру, мачо типови који се бусају у груди и где све не, желе­ћи да задиве припаднице нежни­јег пола; мудре домаћице које су већ све виделе на свету и које су јеле сваку нову врсту колача ко­ју им понудите, а и знају рецепт. Ипак, оно што је овде аутохтона врста је српски сељак. Увек пијацом идем са те стра­не, право поред млечне хале, ни­кад централним делом. Том стра­ном је одлична понуда водњике, слатког од дуња, на камену мле­веног брашна и домаћег белог лука. Сумњам да ће ми се свиде­ти нови реконструисани пијац. Некако сам навикла да ми про­давци дају нешто што су чува­ли само за мене. Приликом ре­конструкције бојим се да ме ти произ­води неће сачека­ти, а били су мени намењени. Али, ако је европски, ако су стандардни такви, онда нема шта да се дода. Мада у ја­нуару и нема пуно продаваца, попри­чам са Јаворком, да ли је хладно или не, да ли је смрзло, или не. Сви се завукли под астал. Јануарски кратки дани не зна­ју да ли сте на аста­лу, или испод њега, тек места има за све, славити, прослављ­авати, дослављава­ти.
– Ко год купи, сви се врате. Немам ја шта да хвалим!- каже ми деда док ми продаје јабуке кожаре. Цена је 100 динара.
– Ни мало, ни много, наста­вља он.
Али ја их волим, а љубав не­ма цену, драге моје, знате то. Шта кошта, да кошта!
А које су ове? Показујем на ру­мене јабуке поред њих? –Пинк, како које?!- чуди се де­да. Ако си паметна, да умешаш, иста је цена.
Ко им даде име, питам деду. Ко би га знао, да се лакше запамти. Сви знају за пинк, сви гласа­ју. Ево моја баба, са­те проводи да гласа кога да избаце. Моја размишљања о Ру­менки пала су у во­ду. Толико о језику. Српски сељак је био практичнији од ме­не. Његова трговачка логика би­ла је на цени. PECUNIA NON OLET. (Новац не смрди!, кажу Латини) И ја сам умешала, јер су изгледа­ле врло примамљиво. Не суди по изгледу, Биљана. Дешава се да је унутра мућак. Међутим, сви не­кад будемо преварени, па и до­бровољно.
–Ако ти доле нуде три кила за 100 динара, те не гледај, смрзле су! – упозорава ме деда, пошто сам платила. – А ваше нису? Де­да се прво окрену да види има ли још кога у близини, набра обрве, простo се запрепасти на питању, као да сам га увредила.
– Можеш да вратиш!
Осетила сам како ми бива не­пријатно. Нудио ми је и пројино брашно.
– Ти не куваш качамак?
-Не знам како изгледам, али га једем. Тако да узмем и тај ки­лограм брашна, на камену мле­веног. Ускоро ми постаје јасно зашто његова баба на миру гле­да своју вишесатну емисију. Пу­стила деду да ради свој посао.
Кажу да је битно да са неким гледате у истом правцу. (Читај: Је­дете јабуке!) Сами одлучујете ко ће остати у вашем возу, а никога не можете присилити да путује са вама. Зато ће деда данас купи­ти наполитанке и придружити се својој баби у гледању омиљеног канала. И то је српски сељак, во­лим вас и овог пута, а ја сам остала верна кожарама, Ваша Биља.

проф. др Биља Грујичић (Ужичка недеља 1029)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.