početak AKTUELNO Српски сељак или како је Биља куповала јабуке

Српски сељак или како је Биља куповала јабуке

od nedelja
5,3K pregleda

Пре више стотина година на овим просторима хода­ли су исти људи: брижне мајке које се старају о својим бе­бама (само их данашње не изво­де у шетњу); деца која сада, уме­сто напољу, висе на телефонима; темпераментна омладина која се буни против свега што јој нала­же друштво; уморни старци свих година, који хоће да их сви оста­ве на миру, мачо типови који се бусају у груди и где све не, желе­ћи да задиве припаднице нежни­јег пола; мудре домаћице које су већ све виделе на свету и које су јеле сваку нову врсту колача ко­ју им понудите, а и знају рецепт. Ипак, оно што је овде аутохтона врста је српски сељак. Увек пијацом идем са те стра­не, право поред млечне хале, ни­кад централним делом. Том стра­ном је одлична понуда водњике, слатког од дуња, на камену мле­веног брашна и домаћег белог лука. Сумњам да ће ми се свиде­ти нови реконструисани пијац. Некако сам навикла да ми про­давци дају нешто што су чува­ли само за мене. Приликом ре­конструкције бојим се да ме ти произ­води неће сачека­ти, а били су мени намењени. Али, ако је европски, ако су стандардни такви, онда нема шта да се дода. Мада у ја­нуару и нема пуно продаваца, попри­чам са Јаворком, да ли је хладно или не, да ли је смрзло, или не. Сви се завукли под астал. Јануарски кратки дани не зна­ју да ли сте на аста­лу, или испод њега, тек места има за све, славити, прослављ­авати, дослављава­ти.
– Ко год купи, сви се врате. Немам ја шта да хвалим!- каже ми деда док ми продаје јабуке кожаре. Цена је 100 динара.
– Ни мало, ни много, наста­вља он.
Али ја их волим, а љубав не­ма цену, драге моје, знате то. Шта кошта, да кошта!
А које су ове? Показујем на ру­мене јабуке поред њих? –Пинк, како које?!- чуди се де­да. Ако си паметна, да умешаш, иста је цена.
Ко им даде име, питам деду. Ко би га знао, да се лакше запамти. Сви знају за пинк, сви гласа­ју. Ево моја баба, са­те проводи да гласа кога да избаце. Моја размишљања о Ру­менки пала су у во­ду. Толико о језику. Српски сељак је био практичнији од ме­не. Његова трговачка логика би­ла је на цени. PECUNIA NON OLET. (Новац не смрди!, кажу Латини) И ја сам умешала, јер су изгледа­ле врло примамљиво. Не суди по изгледу, Биљана. Дешава се да је унутра мућак. Међутим, сви не­кад будемо преварени, па и до­бровољно.
–Ако ти доле нуде три кила за 100 динара, те не гледај, смрзле су! – упозорава ме деда, пошто сам платила. – А ваше нису? Де­да се прво окрену да види има ли још кога у близини, набра обрве, простo се запрепасти на питању, као да сам га увредила.
– Можеш да вратиш!
Осетила сам како ми бива не­пријатно. Нудио ми је и пројино брашно.
– Ти не куваш качамак?
-Не знам како изгледам, али га једем. Тако да узмем и тај ки­лограм брашна, на камену мле­веног. Ускоро ми постаје јасно зашто његова баба на миру гле­да своју вишесатну емисију. Пу­стила деду да ради свој посао.
Кажу да је битно да са неким гледате у истом правцу. (Читај: Је­дете јабуке!) Сами одлучујете ко ће остати у вашем возу, а никога не можете присилити да путује са вама. Зато ће деда данас купи­ти наполитанке и придружити се својој баби у гледању омиљеног канала. И то је српски сељак, во­лим вас и овог пута, а ја сам остала верна кожарама, Ваша Биља.

проф. др Биља Грујичић (Ужичка недеља 1029)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.