Pre više stotina godina na ovim prostorima hodali su isti ljudi: brižne majke koje se staraju o svojim bebama (samo ih današnje ne izvode u šetnju); deca koja sada, umesto napolju, vise na telefonima; temperamentna omladina koja se buni protiv svega što joj nalaže društvo; umorni starci svih godina, koji hoće da ih svi ostave na miru, mačo tipovi koji se busaju u grudi i gde sve ne, želeći da zadive pripadnice nežnijeg pola; mudre domaćice koje su već sve videle na svetu i koje su jele svaku novu vrstu kolača koju im ponudite, a i znaju recept. Ipak, ono što je ovde autohtona vrsta je srpski seljak. Uvek pijacom idem sa te strane, pravo pored mlečne hale, nikad centralnim delom. Tom stranom je odlična ponuda vodnjike, slatkog od dunja, na kamenu mlevenog brašna i domaćeg belog luka. Sumnjam da će mi se svideti novi rekonstruisani pijac. Nekako sam navikla da mi prodavci daju nešto što su čuvali samo za mene. Prilikom rekonstrukcije bojim se da me ti proizvodi neće sačekati, a bili su meni namenjeni. Ali, ako je evropski, ako su standardni takvi, onda nema šta da se doda. Mada u januaru i nema puno prodavaca, popričam sa Javorkom, da li je hladno ili ne, da li je smrzlo, ili ne. Svi se zavukli pod astal. Januarski kratki dani ne znaju da li ste na astalu, ili ispod njega, tek mesta ima za sve, slaviti, proslavljavati, doslavljavati.
– Ko god kupi, svi se vrate. Nemam ja šta da hvalim!- kaže mi deda dok mi prodaje jabuke kožare. Cena je 100 dinara.
– Ni malo, ni mnogo, nastavlja on.
Ali ja ih volim, a ljubav nema cenu, drage moje, znate to. Šta košta, da košta!
A koje su ove? Pokazujem na rumene jabuke pored njih? –Pink, kako koje?!- čudi se deda. Ako si pametna, da umešaš, ista je cena.
Ko im dade ime, pitam dedu. Ko bi ga znao, da se lakše zapamti. Svi znaju za pink, svi glasaju. Evo moja baba, sate provodi da glasa koga da izbace. Moja razmišljanja o Rumenki pala su u vodu. Toliko o jeziku. Srpski seljak je bio praktičniji od mene. Njegova trgovačka logika bila je na ceni. PECUNIA NON OLET. (Novac ne smrdi!, kažu Latini) I ja sam umešala, jer su izgledale vrlo primamljivo. Ne sudi po izgledu, Biljana. Dešava se da je unutra mućak. Međutim, svi nekad budemo prevareni, pa i dobrovoljno.
–Ako ti dole nude tri kila za 100 dinara, te ne gledaj, smrzle su! – upozorava me deda, pošto sam platila. – A vaše nisu? Deda se prvo okrenu da vidi ima li još koga u blizini, nabra obrve, prosto se zaprepasti na pitanju, kao da sam ga uvredila.
– Možeš da vratiš!
Osetila sam kako mi biva neprijatno. Nudio mi je i projino brašno.
– Ti ne kuvaš kačamak?
-Ne znam kako izgledam, ali ga jedem. Tako da uzmem i taj kilogram brašna, na kamenu mlevenog. Uskoro mi postaje jasno zašto njegova baba na miru gleda svoju višesatnu emisiju. Pustila dedu da radi svoj posao.
Kažu da je bitno da sa nekim gledate u istom pravcu. (Čitaj: Jedete jabuke!) Sami odlučujete ko će ostati u vašem vozu, a nikoga ne možete prisiliti da putuje sa vama. Zato će deda danas kupiti napolitanke i pridružiti se svojoj babi u gledanju omiljenog kanala. I to je srpski seljak, volim vas i ovog puta, a ja sam ostala verna kožarama, Vaša Bilja.
prof. dr Bilja Grujičić (Užička nedelja 1029)
