Пре више стотина година на овим просторима ходали су исти људи: брижне мајке које се старају о својим бебама (само их данашње не изводе у шетњу); деца која сада, уместо напољу, висе на телефонима; темпераментна омладина која се буни против свега што јој налаже друштво; уморни старци свих година, који хоће да их сви оставе на миру, мачо типови који се бусају у груди и где све не, желећи да задиве припаднице нежнијег пола; мудре домаћице које су већ све виделе на свету и које су јеле сваку нову врсту колача коју им понудите, а и знају рецепт. Ипак, оно што је овде аутохтона врста је српски сељак. Увек пијацом идем са те стране, право поред млечне хале, никад централним делом. Том страном је одлична понуда водњике, слатког од дуња, на камену млевеног брашна и домаћег белог лука. Сумњам да ће ми се свидети нови реконструисани пијац. Некако сам навикла да ми продавци дају нешто што су чували само за мене. Приликом реконструкције бојим се да ме ти производи неће сачекати, а били су мени намењени. Али, ако је европски, ако су стандардни такви, онда нема шта да се дода. Мада у јануару и нема пуно продаваца, попричам са Јаворком, да ли је хладно или не, да ли је смрзло, или не. Сви се завукли под астал. Јануарски кратки дани не знају да ли сте на асталу, или испод њега, тек места има за све, славити, прослављавати, дослављавати.
– Ко год купи, сви се врате. Немам ја шта да хвалим!- каже ми деда док ми продаје јабуке кожаре. Цена је 100 динара.
– Ни мало, ни много, наставља он.
Али ја их волим, а љубав нема цену, драге моје, знате то. Шта кошта, да кошта!
А које су ове? Показујем на румене јабуке поред њих? –Пинк, како које?!- чуди се деда. Ако си паметна, да умешаш, иста је цена.
Ко им даде име, питам деду. Ко би га знао, да се лакше запамти. Сви знају за пинк, сви гласају. Ево моја баба, сате проводи да гласа кога да избаце. Моја размишљања о Руменки пала су у воду. Толико о језику. Српски сељак је био практичнији од мене. Његова трговачка логика била је на цени. PECUNIA NON OLET. (Новац не смрди!, кажу Латини) И ја сам умешала, јер су изгледале врло примамљиво. Не суди по изгледу, Биљана. Дешава се да је унутра мућак. Међутим, сви некад будемо преварени, па и добровољно.
–Ако ти доле нуде три кила за 100 динара, те не гледај, смрзле су! – упозорава ме деда, пошто сам платила. – А ваше нису? Деда се прво окрену да види има ли још кога у близини, набра обрве, простo се запрепасти на питању, као да сам га увредила.
– Можеш да вратиш!
Осетила сам како ми бива непријатно. Нудио ми је и пројино брашно.
– Ти не куваш качамак?
-Не знам како изгледам, али га једем. Тако да узмем и тај килограм брашна, на камену млевеног. Ускоро ми постаје јасно зашто његова баба на миру гледа своју вишесатну емисију. Пустила деду да ради свој посао.
Кажу да је битно да са неким гледате у истом правцу. (Читај: Једете јабуке!) Сами одлучујете ко ће остати у вашем возу, а никога не можете присилити да путује са вама. Зато ће деда данас купити наполитанке и придружити се својој баби у гледању омиљеног канала. И то је српски сељак, волим вас и овог пута, а ја сам остала верна кожарама, Ваша Биља.
проф. др Биља Грујичић (Ужичка недеља 1029)
