Корона вирус

Знате ли шта је корона вирус? Ни ја. Знате ли како је кренула епидемија? Ни ја. А знате ли да тај вирус убија? И ја. Отприлике тако изгледа наш целокупан живот, наше целокупно окружење последњих година. Друштвене мреже, хиљаде сајтова, гомиле телевизија, радио станица и новина, свакодневно производе обиље информација, најчешће су потпуно бесмислене и непотребне, али све то толико ђубри мозак људима, да многи нису уопште у стању да их апсорбују и обраде. Данас сам у кафани слушао човека кога сам до скора сматрао савршено нормалним, како коментарише неке важне и прилично стручне ствари, тако ауторитативно и занесено, да нико није могао да дође до речи од њега, а притом ни једно слово које је изговорио није било ни близу истини. Покушавао сам, безуспешно, првих неколико минута да му супротставим елементарне чињенице, пошто је тема о којој ми је ауторитативно „објашњавао“ моја струка, да му, бираним речима, објасним да није добро информисан, али сам убрзо одустао, схватио сам да не вреди причати, човек се вероватно напојио дезинформацијама на неком сајту или форуму, од неких људи који као и он не владају материјом и кренуо да то своје „сазнање“ са одушевљењем шерује даље. Наравно, знао је он да се ја том материјом бавим свакодневно пуних 30 година, али му ниједном није пало на памет да ме, евентуално, упита шта мислим о томе. Прочитао тамо негде и готова ствар, то му се уклопило у сопствену слику света и шта ту има ко више да се пита или да, недајбоже, доказује да су то ортодоксне будалаштине.
Јуче сам прочитао на сајту Данаса текст једног младог човека који је на фронцле растурио студенте из покрета „1 од 5 милиона“. Искрено и брутално, пристојним речима, али без пардона, претворио их је у прах и пепео. Увек сам био присталица таквог стила писања, међутим, читајући његов текст, схватио сам да ми уопште нису јасни разлози због којих их напада, јер се текст углавном бавио формом, а ни речи није било о садржају. Онда сам, даље, закључио да не знам ни шта ти нападнути људи уопште раде, нити ко су, нити знам да ли су у праву или нису, па, самим тим, не знам ни да ли је у праву овај што их напада. Дакле, ништа не знам о теми, нити о актерима, већ сам доведен у позицију као и већина од 7 милиона становника Србије – да будем пуки навијач, да одаберем страну која ми се, из мени само знаних разлога, учини блиска и да онда увек, на сваком месту и у свакој ситуацији подржавам оно што моја страна изговори, а да супарничку страну пљујем, блатим и исмејавам на сваком кораку. Наравно, може се тако кроз живот, доказ за то је управо поменутих 7 милиона, такав стил чак уме да буде и изузетно лукративан, међутим, човеку који држи до логике и знања, стил „како ћемо – лако ћемо“, апсолутно је неприхватљив. Чуј мене, човеку који држи до логике и знања… Па да, ваљда постоје озбиљни људи или се варам? Можда сам ја само то умислио, као мој познаник данас, можда озбиљни људи не постоје? Познајете ли ви неког таквог, сериозног? Ја, ево, чепркам по ганглијама, али слабо иде… Ипак, ако не постоје озбиљни људи, ко је онда све ово око нас изградио, смислио и направио, ово што човечанство користи вековима? Сигурно да ништа изградили нису милиони шалабајзера који поваздана говоре „само опуштено“, који „мудро“ саветују да не треба бити хејтер, већ да треба позитивно гледати на околину и живот. На власт поготову. Сигурно је да ништа нису изградили, нити ће, учесници многобројних ријалитија. као ни они што седе и не седе у скупштинама широм Србије. Нити новинари који воде забавно-политичке емисије, нити они што у њима учествују. Ни они са Гранда. Ни они са Пинка. Не граде ништа ни ови у партијама. Ни бојкоташи. Ни спортисти… Ни културни посленици. Да будем искрен према себи, и ја, колико год се трудио свих ових деценија да будем озбиљан, нисам скоро ништа озбиљно саградио, тек ту и тамо понешто зачепркао, без иоле видљивих резултата.
Свађају се интезивно ових дан Супернова и Јунајтед Медија (N1). Свађа је бучна и интезивна, маше се папирима, одржавају се конференције за штампу, једни тврде да им други не дају да раде, па онда други тврде да им први не дају да раде, а ја, који сам колико до јуче себе сматрао верзираним и паметним човеком, ништа нисам успео да схватим. Прво ме цео случај уопште није занимао, али сам се онда изнервирао што нисам могао да укапирам о чему се ради, па сам онда почео да детаљније пратим, а тек онда ништа нисам разумео. Наравно, они који су против Вучића, иако, сигуран сам три милиона посто, ништа нису схватили, подржавају милијардере из Јунајтејд Медије, а они који подржавају Вучића, који такође појма немају о чему се ради, бланко подржавају државне милионере из Супернове.

Ипак, душебрижничка тема број један ових дана је загађен ваздух. У Ужицу, Ваљеву, Пожеги, дуже од деценије зими се дише на шкрге, али то никога од престоничких медија ама ич није занимало, а онда је пре месец дана, ничим изазвана, другарица Кошава престала да дува, и одмах су сви Медији, Друг Твитер, Другови органи, Другови на власти, Другови у опозицији, и све правдољубиве и свесне другарице, наравно, алармирали уснуле житеље Србије и завапили – овако се више не мере! Мора нешто да се хитно мења! Зар ми, Београђани, да гутамо честице који сами производимо?! Зар ми Београђани да трпимо Мајку Природу, која нам је послала маглу?! Одмах да нам је послала Сунце! И стварно, када је видела са какавим хистерицима има посла, Мајка Природа мало је промешала карте и, ево, у Београду опет сија Сунце! А ми, момци и девојке из учмале провинције, уместо да оптужимо Свемир, Мајку Природу, Власт, Продавце и Купце Половних аутомобила, Глобално загревање, Ефекат стаклене баште, Трумпа и НАТО, трпимо и ћутимо, па нам брижна Мајка Природа, до даљњег, оставила и маглу и ПМ честице да челичимо тело и дух. Брижна и правдољубива, градска власт, каквом ју је њен Вођа и Бог Саваот дао, не само да нам на седницама решава проблем ваздуха и воде, него су се сетили и да забране изградњу мини хидроцентрала. Оно јес‘да нико у нашем забрану и не гради хидроцентралу, али су они, храбро и одлучно, одлуку донели превентивно, да случајно не би таква јеретичка идеја некоме пала на памет у ово предизборно време. И варате се, ако мислите да се наша Потентна Власт зауставила на еколошким питањима, а не, они су се, успут, ухватили у коштац и са музичким питањима, па су донели одлуку, да, нашим парама, праве себи и Трубачу, споменик. Лијепо звучи споменик Трубачу у ова предизборна времена. Баш ће да чучне, а и ваља им скупљати гласове са свих страна. Друштвено свесне частићемо забраном градње мини хидроцентрала, а ове што мисле позитивно и воле трубу, обрадоваћемо спомеником! Куд ћеш лепше, трошимо њихове паре, нас не кошта ништа, а имаћемо лепу вајдицу и свима лепо и сви срећни и задовољни јездимо у боље и светлије сутра…
И док ово пишем, стиже вест да је у Кини од корона вируса умрло већ 56 особа, а потом јављају да је јуче у Турској од земљотреса, за сада, страдало 35 људи, а ту вест одмах је сустигла информација да је „Ноле“ победио Аргентинца, на турниру у Аустралији у којој и даље бесне пожари. За то време таблоиди обавeштавају да је у НП убијен младић, у Београду упуцан неки, чуј занимања, бивши вођа навијача. И да су у финалу Европског првенства у рукомету Шпанци и Хрвати. Све на гомилу, скоро у истом трену, а ја се за све то време нисам померио са столице… Па ти сад, брајко мој, свари и одбаци шта је важније за твоје бивствовање. Дал‘ да очајавам због загађеног ваздуха, паничим због корона вируса, псујем Власт због споменика или да седнем да гледам рукомет? Или све то истовремено?
Једно је сигурно, да даље настављам текст нема никакве сврхе. Ипак, како неће рукомет још сат времена, морам да напишем још нешто. Синоћ сам имао част да будем по први и последњи пут у једном престижном градском угоститељском објекту. Наслушао сам се од пријатеља како је ту све супер, али сам тврдоглаво одбијао да уђем, све до синоћ, када сам, силом прилика, морао. Давно су рекли паметни људи да град не чине зграде, него грађани. Тако је и са Ужицем, џаба што је оно законски названо градом, када у њему преовладавају примитивци. Дотични угоститељски објекат, као и демократија у Србији, у први мах изгледа солидно, али како је време одмицало, све је више показивао своје право лице. Дубока је ово Србија, брале, а где је дубока Србија, ту је и ладна вода са Романије и још тако неке песме за чаше ломим, руке ми крваве. Дере се музика, деру се и гости, мало се и пело по столицама, селфирало се, са штапом и без њега, кревељила лица, пућила уста, мислило позитивно и уживало у ићу и пићу. Шта ће људи, нису они криви што они у Вухану више воле да једу месо од кобре него чварке. Наравно, случајност је хтела, ој животе луталицо, да су један сто узурпирали локални политичари, и то од оне најљигавије феле, гарант су јели и пили о нашем трошку, правећи стратегију како да нас завлаче и наредне четири године. Срећом, испред нас се испречио стуб, па нисам морао да их гледам, да ми не пропадне вече, осим што сам замјетио једног трагикомичног, који је почео каријеру као Шешељев јуришник, па када је видео где је лова, изненада је турио цвоке, као и сви који желе да се праве паметнијим него што јесу, па се прешалтао у лукративнију партију, па кад је и она зглајзала, постао је прилепак владајућих. Да сам од ових који мисле позитивно и не хејтују, наравно да не бих помислио да су нам управо такви украли живот, али, како мојим мозгом, упркос свему, и даље влада разум и логика, савршено ми је јасно да док такве не сабијемо у мишију рупу, неће од ове државе ништа бити. Нажалост, жилава је то сорта, а и има их много више, тако да ће Србија још дуго бити њихов Елдорадо.
„И“, што би, после сваке моје тираде, мој друг, реторички, упитао – „шта предлажеш“? Ништа. Слободни пад је овде одавно почео, а тек ћемо да видимо када и како ћемо се приземљити. А кад је тако, можда би нам и било сврсисходније да са тим позитивцима запевамо то нешто са ладном водом са Романије. Појмам немам о чему се ради, али видех синоћ да су сви одушевељени и певају углас. Оно јес‘да нисам са Романије, али као да је нама неко бранио да сачинимио песму о Забучју, Буару или Волујцу. Онима из Карана и Луновог села ионако новокомпоноване песме никад нису ни биле потребне за срећнији и испуњенији живот, они су, још давних дана, са партизанским песмама на уснама запосели власт, и хвала на питању, и дан-данас обнашају, о нашем трошку, улогу Авангарде Радничке класе, која је, у међувремену, нестала. Мислим на Радничку класу, не и на Авангарду. За њих још није смишљен одговарајући пестицид.