početak AKTUELNO Корона вирус

Корона вирус

od Toni Stanković
824 pregleda

Знате ли шта је корона вирус? Ни ја. Знате ли како је крену­ла епидемија? Ни ја. А знате ли да тај вирус убија? И ја. Отпри­лике тако изгледа наш целокупан живот, наше целокупно окруже­ње последњих година. Друштве­не мреже, хиљаде сајтова, гомиле телевизија, радио станица и нови­на, свакодневно производе обиље информација, најчешће су потпу­но бесмислене и непотребне, али све то толико ђубри мозак људи­ма, да многи нису уопште у стању да их апсорбују и обраде. Данас сам у кафани слушао човека ко­га сам до скора сматрао саврше­но нормалним, како коментарише неке важне и прилично стручне ствари, тако ауторитативно и за­несено, да нико није могао да до­ђе до речи од њега, а притом ни једно слово које је изговорио ни­је било ни близу истини. Покуша­вао сам, безуспешно, првих неко­лико минута да му супротставим елементарне чињенице, пошто је тема о којој ми је ауторитативно „објашњавао“ моја струка, да му, бираним речима, објасним да није добро информисан, али сам убрзо одустао, схватио сам да не вреди причати, човек се вероватно на­појио дезинформацијама на неком сајту или форуму, од неких људи који као и он не владају материј­ом и кренуо да то своје „сазнање“ са одушевљењем шерује даље. На­равно, знао је он да се ја том мате­ријом бавим свакодневно пуних 30 година, али му ниједном није пало на памет да ме, евентуално, упита шта мислим о томе. Прочитао та­мо негде и готова ствар, то му се уклопило у сопствену слику све­та и шта ту има ко више да се пита или да, недајбоже, доказује да су то ортодоксне будалаштине.
Јуче сам прочитао на сајту Да­наса текст једног младог човека који је на фронцле растурио сту­денте из покрета „1 од 5 милиона“. Искрено и брутално, пристојним речима, али без пардона, претво­рио их је у прах и пепео. Увек сам био присталица таквог стила писа­ња, међутим, читајући његов текст, схватио сам да ми уопште нису јас­ни разлози због којих их напада, јер се текст углавном бавио формом, а ни ре­чи није било о садржа­ју. Онда сам, даље, за­кључио да не знам ни шта ти нападнути људи уопште раде, нити ко су, нити знам да ли су у праву или нису, па, са­мим тим, не знам ни да ли је у праву овај што их напада. Дакле, ниш­та не знам о теми, нити о актерима, већ сам доведен у по­зицију као и већина од 7 милиона становника Србије – да будем пуки навијач, да одаберем страну која ми се, из мени само знаних разло­га, учини блиска и да онда увек, на сваком месту и у свакој ситуацији подржавам оно што моја страна изговори, а да супарничку страну пљујем, блатим и исмејавам на сва­ком кораку. Наравно, може се тако кроз живот, доказ за то је управо поменутих 7 милиона, такав стил чак уме да буде и изузетно лукра­тиван, међутим, човеку који држи до логике и знања, стил „како ће­мо – лако ћемо“, апсолутно је не­прихватљив. Чуј мене, човеку ко­ји држи до логике и знања… Па да, ваљда постоје озбиљни људи или се варам? Можда сам ја само то умислио, као мој познаник данас, можда озбиљни људи не постоје? Познајете ли ви неког таквог, се­риозног? Ја, ево, чепркам по ган­глијама, али слабо иде… Ипак, ако не постоје озбиљни људи, ко је он­да све ово око нас изградио, смис­лио и направио, ово што човечан­ство користи вековима? Сигурно да ништа изградили нису милиони шалабајзера који поваздана гово­ре „само опуштено“, који „мудро“ саветују да не треба бити хејтер, већ да треба позитивно гледати на околину и живот. На власт по­готову. Сигурно је да ништа нису изградили, нити ће, учесници мно­гобројних ријалитија. као ни они што седе и не седе у скупштинама широм Србије. Нити новинари ко­ји воде забавно-политичке емиси­је, нити они што у њима учествују. Ни они са Гранда. Ни они са Пинка. Не граде ништа ни ови у партија­ма. Ни бојкоташи. Ни спортисти… Ни културни послени­ци. Да будем искрен према себи, и ја, коли­ко год се трудио свих ових деценија да будем озбиљан, нисам скоро ништа озбиљно сагра­дио, тек ту и тамо по­нешто зачепркао, без иоле видљивих резул­тата.
Свађају се интезив­но ових дан Суперно­ва и Јунајтед Медија (N1). Свађа је бучна и интезивна, маше се папи­рима, одржавају се конференције за штампу, једни тврде да им дру­ги не дају да раде, па онда други тврде да им први не дају да раде, а ја, који сам колико до јуче себе сматрао верзираним и паметним човеком, ништа нисам успео да схватим. Прво ме цео случај уоп­ште није занимао, али сам се он­да изнервирао што нисам могао да укапирам о чему се ради, па сам онда почео да детаљније пратим, а тек онда ништа нисам разумео. На­равно, они који су против Вучића, иако, сигуран сам три милиона по­сто, ништа нису схватили, подржа­вају милијардере из Јунајтејд Ме­дије, а они који подржавају Вучића, који такође појма немају о чему се ради, бланко подржавају државне милионере из Супернове.


Ипак, душебрижничка тема број један ових дана је загађен ваз­дух. У Ужицу, Ваљеву, Пожеги, дуже од деценије зими се дише на шкрге, али то никога од престоничких ме­дија ама ич није занимало, а онда је пре месец дана, ничим изазва­на, другарица Кошава престала да дува, и одмах су сви Медији, Друг Твитер, Другови органи, Другови на власти, Другови у опозицији, и све правдољубиве и свесне друга­рице, наравно, алармирали уснуле житеље Србије и завапили – ова­ко се више не мере! Мора нешто да се хитно мења! Зар ми, Београ­ђани, да гутамо честице који сами производимо?! Зар ми Београђани да трпимо Мајку Природу, која нам је послала маглу?! Одмах да нам је послала Сунце! И стварно, када је видела са какавим хистерицима има посла, Мајка Природа мало је промешала карте и, ево, у Бео­граду опет сија Сунце! А ми, мом­ци и девојке из учмале провинције, уместо да оптужимо Свемир, Мајку Природу, Власт, Продавце и Купце Половних аутомобила, Глобално загревање, Ефекат стаклене баш­те, Трумпа и НАТО, трпимо и ћути­мо, па нам брижна Мајка Природа, до даљњег, оставила и маглу и ПМ честице да челичимо тело и дух. Брижна и правдољубива, градска власт, каквом ју је њен Вођа и Бог Саваот дао, не само да нам на сед­ницама решава проблем ваздуха и воде, него су се сетили и да за­бране изградњу мини хидроцен­трала. Оно јес‘да нико у нашем за­брану и не гради хидроцентралу, али су они, храбро и одлучно, од­луку донели превентивно, да слу­чајно не би таква јеретичка идеја некоме пала на памет у ово пре­дизборно време. И варате се, ако мислите да се наша Потентна Власт зауставила на еколошким питањ­има, а не, они су се, успут, ухва­тили у коштац и са музичким пи­тањима, па су донели одлуку, да, нашим парама, праве себи и Тру­бачу, споменик. Лијепо звучи спо­меник Трубачу у ова предизборна времена. Баш ће да чучне, а и ваља им скупљати гласове са свих стра­на. Друштвено свесне частићемо забраном градње мини хидроцен­трала, а ове што мисле позитивно и воле трубу, обрадоваћемо спо­меником! Куд ћеш лепше, трошимо њихове паре, нас не кошта ништа, а имаћемо лепу вајдицу и свима ле­по и сви срећни и задовољни јез­димо у боље и светлије сутра…
И док ово пишем, стиже вест да је у Кини од корона вируса ум­рло већ 56 особа, а потом јављају да је јуче у Турској од земљотре­са, за сада, страдало 35 људи, а ту вест одмах је сустигла информаци­ја да је „Ноле“ победио Аргентин­ца, на турниру у Аустралији у којој и даље бесне пожари. За то време таблоиди обавeштавају да је у НП убијен младић, у Београду упуцан неки, чуј занимања, бивши вођа навијача. И да су у финалу Европ­ског првенства у рукомету Шпан­ци и Хрвати. Све на гомилу, скоро у истом трену, а ја се за све то вре­ме нисам померио са столице… Па ти сад, брајко мој, свари и одбаци шта је важније за твоје бивствова­ње. Дал‘ да очајавам због загађеног ваздуха, паничим због корона ви­руса, псујем Власт због споменика или да седнем да гледам рукомет? Или све то истовремено?
Једно је сигурно, да даље на­стављам текст нема никакве сврхе. Ипак, како неће рукомет још сат времена, морам да напишем још нешто. Синоћ сам имао част да будем по први и последњи пут у једном престижном градском уго­ститељском објекту. Наслушао сам се од пријатеља како је ту све су­пер, али сам тврдоглаво одбијао да уђем, све до синоћ, када сам, силом прилика, морао. Давно су рекли паметни људи да град не чи­не зграде, него грађани. Тако је и са Ужицем, џаба што је оно закон­ски названо градом, када у њему преовладавају примитивци. До­тични угоститељски објекат, као и демократија у Србији, у први мах изгледа солидно, али како је време одмицало, све је више по­казивао своје право лице. Дубока је ово Србија, брале, а где је ду­бока Србија, ту је и ладна вода са Романије и још тако неке песме за чаше ломим, руке ми крваве. Де­ре се музика, деру се и гости, мало се и пело по столицама, селфира­ло се, са штапом и без њега, кре­вељила лица, пућила уста, мисли­ло позитивно и уживало у ићу и пићу. Шта ће људи, нису они кри­ви што они у Вухану више воле да једу месо од кобре него чвар­ке. Наравно, случајност је хтела, ој животе луталицо, да су један сто узурпирали локални полити­чари, и то од оне најљигавије фе­ле, гарант су јели и пили о нашем трошку, правећи стратегију како да нас завлаче и наредне четири године. Срећом, испред нас се ис­пречио стуб, па нисам морао да их гледам, да ми не пропадне вече, осим што сам замјетио једног тра­гикомичног, који је почео карије­ру као Шешељев јуришник, па ка­да је видео где је лова, изненада је турио цвоке, као и сви који желе да се праве паметнијим него што јесу, па се прешалтао у лукратив­нију партију, па кад је и она згла­јзала, постао је прилепак владај­ућих. Да сам од ових који мисле позитивно и не хејтују, наравно да не бих помислио да су нам упра­во такви украли живот, али, како мојим мозгом, упркос свему, и да­ље влада разум и логика, саврше­но ми је јасно да док такве не са­бијемо у мишију рупу, неће од ове државе ништа бити. Нажалост, жи­лава је то сорта, а и има их много више, тако да ће Србија још дуго бити њихов Елдорадо.
„И“, што би, после сваке моје тираде, мој друг, реторички, упи­тао – „шта предлажеш“? Ништа. Слободни пад је овде одавно по­чео, а тек ћемо да видимо када и како ћемо се приземљити. А кад је тако, можда би нам и било сврсис­ходније да са тим позитивцима за­певамо то нешто са ладном водом са Романије. Појмам немам о чему се ради, али видех синоћ да су сви одушевељени и певају углас. Оно јес‘да нисам са Романије, али као да је нама неко бранио да сачинимио песму о Забучју, Буару или Волуј­цу. Онима из Карана и Луновог се­ла ионако новокомпоноване пес­ме никад нису ни биле потребне за срећнији и испуњенији живот, они су, још давних дана, са пар­тизанским песмама на уснама за­посели власт, и хвала на питању, и дан-данас обнашају, о нашем трош­ку, улогу Авангарде Радничке кла­се, која је, у међувремену, нестала. Мислим на Радничку класу, не и на Авангарду. За њих још није смишљ­ен одговарајући пестицид.

Тони Станковић, 26. јануар 2020. (Ужичка недеља 1029)

(ето како је изгледало са Короном пре само 2 месеца)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.