Од малена сам знао да ћу бити музичар

- Међу нама колегама музичарима било је актуелно да је сан сваког човека да вози “голф 2”, да ради у Ваљаоници и да му “Калимеро” бенд свира весеље. То је била наша шала – рекао је Заре -

ЗОРАН ЗАРИЋ – “КАЛИМЕРО БЕНД”
Зоран Зарић Заре, вођа и певач „Калимеро бенд“, за Ужичку недељу говори о стварању и раду свог бенда, који зна да забави и развесели, и да свакоме угоди, било да је Ужичанин, Шумадинац, Београђанин или Сарајлија, Мостарац или Црногорац. Било на ком поднебљу да пева или свира, лако се прилагођава, јер хиљаде песама у свом богатом репертоару лако нађу своју публику.
Зоран Зарић Заре још од малих ногу је знао да ће се бавити музиком и да ће имати свој оркестар.
– Још у основној школи у Мачкату ушао сам у музичке воде. Музика је била моја жеља и љубав. Замолио сам родитеље да ми купе хармонику и они су испунили моју жељу. И ако неко жели да се нечим успешно бави, онда мора да стреми ка томе да би то испунио. Док сам био у основној школи наставница музичког је за нас неколико ђака основала као музичку школу и ко је био заинтересован, могао је да учи да свира хармонику. Она нам је изашла у сусрет и омогућила да стекнемо неко основно образовање. Када сам дошао у средњу школу, већ сам знао да желим да се бавим свирањем или у жаргону речено тезгарењем. Тек тада сам видео да нас је наставница музичког научила само основама свирања и да то није било довољно да бих озбиљно ушао у те воде. Отишао сам у Ваљево код композитора Жарка Павловића – Ваљевца, који је умро пре неколико година. Држао је школу хармонике и код њега сам ишао четири године, све време трајања средње школе. Баш те 1982. године, када сам био код њега, он је написао песму за Маринка Роквића „Да волим другу, сада не могу“. Мене је звао сине, јер ме је баш волео, и рекао ми да ће Маринко имати хит. Ту песму сам свирао пре него што се појавила на естради, а када сам је чуо први пут, одушевила ме је. После тога отишао сам у војску и када сам се вратио, већ је било време да остварујем своју жељу, али и да студирам. У музичке воде сам ушао 1986. године, када сам се прикључио бенду „Самба“. Нису били нешто популарни, али је мени требало да уђем у бенд да видим како то све изгледа, да се прекалим и да видим како пливам у тим водама. Тај бенд је трајао и ту сам провео више година. Међутим, сви чланови бенда нису имали исти однос према послу као ја. Моја очекивања су била да сви тај посао радимо озбиљно, јер није довољно да се дође на весеље, а да се понаша како ко хоће и да попије. То је посао који мора да се испоштује и да буду сви задовољни, и домаћини и гости, а после, када се заврши весеље, нека иде и ради шта ко хоће. У том неком периоду, када се испоставило да неки нису могли да испоштују такав начин рада, почели су да одлазе или прелазе у друге бендове. Од тог првобитног састава у једном моменту остало је само нас пар. И те 1994. године, са тим људима који су остали, оформио сам „Калимеро бенд“. То име у принципу ником ништа није значило, али је свима било симпатично и пријемчиво. У првом саставу „Калимера“ био сам ја и углавном млађи момци, чак средњошколци, код којих сам осетио квалитет и потенцијал, да могу да рачунам на сарадњу. То су били клавијатуриста Горан Бајић Баја, гитариста је био Маче, сада је у тамбурашком оркестру, Миленко Митрашиновић је свирао бас гитару, Мирослав Ђокић, тада средњошлколац, био је бубњар, али је пре неколико година преминуо, хармоникаш је био Милош Радибратовић и он је после једног периода престао да свира. Дефицит је био у певачицама. Тада су биле Љубица, која је певала у оркестру „Караван“, Драгиња, а сви су је звали Милуника и била је у оркестру „Стари звуци“ и Милена Кулашевић. Оне су биле старије и већ су имале своје оркестре. Такође је било мало и клавијатура. Али, како креће талас музике, који захтева много више, па и певачице, јер је било таквих жеља од стране домаћина, ми смо их ангажовали из Чачка, Краљева, па и Ужица… Како време чини своје и како се кристалисало, бенд је за кратко време добио неки рејтинг и постали смо веома тражени. Имали смо доста посла, а самим тим постали смо мамац за сарадњу. Имали су многи жељу да дођу да раде код нас – сећа се Зоран.
Тражили су начин да дођу до добре певачице. И ту прилику су видели када је на “Туристу” било организовано неко такмичење певача.
– Пријавио сам се и ја, али највише због тога да видим да ли ће се појавити нека нова певачица, коју бих могао да примим у оркестар. И био сам у праву што сам се пријавио. Поред тога што сам се и сам такмичио и дошао у други круг, нашао сам и певачицу. Све похвале и награде је добила Јелена Савић, која је у то време била средњошколка. Зацртао сам себи да она буде стални члан оркестра. Јелена тада нешто није била расположена за то, али ја сам хтео да буде са нама. Пошто је још билa дете, отишао сам код њених родитеља да разговарам, да виде да сам озбиљан човек, да виде коме дете могу да повере. И њени родитељи су у мени видели озбиљног човека и чак су и на њу утицали да ради са нама. Дошла је код нас и више певачицу нисам мењао, једино када је она била спречена да пева због болести.
Зоран је у бенду завео правила, али су знали да могу да рачунају једни на друге. Практично постали су као породица.
– Успоставио сам неки однос, да када је неко болестан и не иде на свирање, нађем му замену, али издвојим део новца са свирке и за њега, као да је свирао тај дан. Сутрадан сам ишао код њега и донео му паре. То је било специфично у мом оркестру од самог почетка, јер сам тежио неком међусобном поштовању. Нисам много мењао састав оркестра и само у почетку сам променио двојицу, који су овај посао схватили не онако професионално колико је требало. Ако хоћемо озбиљно да радимо, онда морамо да поштујемо неке критеријуме и стандарде, а не само да се дружимо. Нисам могао да прихватим да се претера са алкохолом на свирању. Са тим колегама није било сукоба. Ишао сам код њих кући и кажем им да не желим да нас гости и домаћини критикују и грде. То је била прва опомена, а следећи пут завршавамо сарадњу што се тиче посла, а можемо да останемо пријатељи – рекао је наш саговорник, који је био и најстарији у групи, јер је Маче убрзо прешао у тамбурашки оркестар. Између шефа бенда и најмлађег члана, била је разлика 10 година.
Таквим ставом према послу и односу према колегама овом бенду све више се отварало тржиште.
– Били смо тражени на све стране. Свирали смо одавде до Београда, по Шумадији, уз Дрину, и са једне и друге стране обале, чак и у Невесињу и Мостару. Тада није било програмске музике и углавном се свирало под шатрама. Самим тим што је оркестар имао посла на толико различитих страна, морали смо да имамо широки репертоар песама, јер свако поднебље је имало своју омиљену музику и певаче. Ми смо били врхунски потковани са репертоаром. Углавном су се тражиле песме из педесетих и шездесетих година. Прође доста весеља, а ништа ново се не одсвира. Рецимо, најновији би били хитови Јашара Ахмедовског од осамдесетих и деведесетих година. Захваљујући томе што сам од десете године пратио музику, и свирао и певао, знао сам све те песме. Зато нам је било свеједно где год да смо свирали, било тамо где се само тражио Миланче Радосављевић, Милан Симић или неки Медошевци, или ако дођемо овамо Ариље и Пожегу који воле Шумадију, па су били актуелни Новица Неговановић, Тозовац, Радиша Урошевић, или, пак, ако одемо где воле Кебу, док су Босанци увек били специфични, као и данас са својим хитовима.
У том неком периоду када је „Калимеро“ био веома, веома популаран, највише је имао ангажовања за испраћаје у војску.
– Дешавало се да смо састављали и по 15 дана непрекидног свирања под шатрама. Била је актуелна тек отворена Ројина сала и са њим смо се такмичили ко ће више имати весеља – да ли ћемо ми више свирати или ће он више издавати. Јесте да се лепо зарађивало, али је било јако напорно. Међу нама колегама музичарима било је актуелно да је сан сваког човека да вози “голф 2”, да ради у Ваљаоници и да му “Калимеро” бенд свира весеље. То је била наша шала – рекао је Заре.
Добро се зарађивало, а Заре је после сваког весеља одвајао новац у фонд који је сам оформио.
– То музичари не осете у заради, а у фонду је увек имало око 1.000 евра. То је била каса за све људе у оркестру, па ако му затреба за аутомобил, кућу и слично, свако од нас је могао да позајми и враћа када може. Свакако се водила евиденција колико се додаје у фонд, колико је ко узео и остало. Такође сам водио и евиденцију код кога смо свирали, колико времена, колика је капара била, па чак и за домаћина шта жели да се испоштује. То је била озбиљна ствар. Ако је музичар иоле озбиљан он мора то да испоштује. Када се све то испоштује, онда нема грешке и сви буду задовољни. Често је и домаћин частио. Дешавало се на пример, пошто су то били млади момци, да им не дам сав новац од зараде са весеља, већ им дам само пола, а да они то не знају. Знао сам да ће после весеља да оду да то потроше за једну ноћ, а онда сутрадан одем код њих кући и дам им другу половину, а они сви срећни. Исто смо имали случајева да су поједине колеге из града биле у ситуацији да им је потребна помоћ за дете или неког члана породице. У том смислу смо се увек одазивали и из тог фонда смо давали новац. Поменуо сам нашег бубњара који је боловао од најтеже болести. Са колегама из Ужица, Пожеге, Краљева и других крајева организовали смо помоћ у два круга, али на жалост није било лека.
Касније је наш саговорник прешао у певаче.
– Свирао сам хармонику и певао. Пошто сам знао много песама, више сам певао него певач који је био у оркестру. И тако, мало-помало, пређем да певам. Много је битно када певач пева да осети да неко жели да будем крај њега, па зато и приђем гостима. Када сам прешао да певам, осетио сам да ми је много значило то што сам свирао хармонику. Свирањем било ког инструмента сваком певачу много значи, јер научи да слуша музику, да осећа скале и акорде које треба да отпева. То је од велике користи. У оркестру смо певали ја, бубњар, Јелена и клавијатуриста Бајић. Ангажовали смо професорку соло певања, која је радила у Сарајеву на академији, а била је из Ниша. Она се вратила у Ниш и радила је за приватну музичку школу Корнелије из Краљева. Са нама су још била двојица певача из Ужица који су хтели да иду на часове, па смо је замолили да долази у Ужице и подучава певању. Наравно, све смо то плаћали. Тако смо радили четири године и доста нам је значило за квалитет певања – казао је Заре.
Као прави професионалац Заре већ годинама тежи да се свет музичара уведе у легалне воде преко удружења.
– У Ужицу постоји та нека естрада, али нешто ту није заступљено како треба. Увек сам имао жељу да то буде функционално, да служи нама музичарима, да буде наша заштита, да преко њих радимо и да све то буде легално, да плаћамо чланарину. Али, то никако да заживи како треба. Још када је био Јовица Митрашиновић, десило се да је Бранимир Ђокић, заједно са Мулином бубњаром, мислим да је он брат Слободана Мулине, усмеравао по целој држави људе да се код њих плаћа чланарина, да се крене контрола свих тих подружница. Био сам овде на том једном састанку и учинило ми се да ће то функционисати како треба. Било ми је јако драго да будемо легални музичари, да се уплаћује и социјално и пензионо осигурање. Увео сам цео бенд у тај легални ток дешавања, али, ништа од онога што су причали није било. И даље је било потпуно свеједно да ли си онај ко је све плаћао или онај ко није ништа плаћао. Није било никакве разлике. Чак је испало да сам људе увео само да би имали трошак из џепа. И после неког краћег времена то је стало. После неког времена, појавила се нека Милојка, која је обилазила весеља, углавном по Пожеги. Тражила је папире и уговоре. Имао сам неке папире, које је давала ужичка естрада “Ера”, а која је била под окриљем Бранислава Ђокића, али то нису били обновљени папири. Та Милојка је почела да намеће неку своју бечејску естраду и претила да ће на весеља доводити полицију да нас удаљи, ако се не учланимо. Да не бисмо дошли у такву ситуацију, ми смо се учланили код ње. Прође једна година, друга година, и опет иста прича – ником ништа. Поново се са тим кренуло прошле или претпрошле године. Само ли крене нека прича и пусти се међу музичарима глас да крећу казне ко није учлањен у неко удружење и ко нема лиценцу, уговор о раду са тим власницима локалима, то буде окидач за музичаре да се каналишу где коме одговара. Учланио сам се овде код Милана Јевтића. Међутим, опет ништа и нема разлике између нас који смо у естради и плаћамо и оних који нису и не плаћају ништа. Бар да једном у годину дана преко њих добијемо једно весеље или неки посао, не само ми, већ било који оркестар, али ништа од тога. Тако је опет спласнуо тај талас – рекао је Зоран.
Како време пролази, мењају се стандарди и прохтеви домаћина, клубова и слично, па тако и у „Калимеру“ је дошло до промена. Данас основу у овом бенду чине Јелена Савић, клавијатуриста Жељко Смиљанић и Заре, а по потреби ангажују хармоникаша.
– Од 4. децембра 1994. године функционисали смо у истом саставу до протекле зиме. До скора је било само жива музика, никакве технике нисмо користили. Међутим, техника напредује и појављивањем ових аранжерских клавијатура. појединац може да звучи као комплетан оркестар. Потребно је је да се само пусти матрица или чак и не мора, јер добар клавијатуриста способан је да искористи све могућности које она пружа. И дешава се да клавијатуриста са певачицом и, евентуално са хармоникашом, заради много више него оркестар са седам људи. Ту је мањи напор, мање тензија. Зимус се и код мене десило да сам редуковао састав бенда. Чланови бенда су имали жељу да се баве таквом врстом музике и ја сам то прихватио. Сада нас има четворо и то је потпуно довољно. Цео оркестар са седам људи је институција, која мора да има све пратеће са собом – рекламе, визуелно гардеробу, опрему и слично. То је фирма, човек који је води мора да има визију да би оправдао то што ради и имао резултате. Последњих година појављивањем програмске музике је олакшало оркестрима свирање, јер буквално са 100 или 150 песама могу да одраде весеље. Ја, који знам хиљаде песама, ништа не одударам од оних који знају пар стотина. Програмска музика је лакша и због тога што нема малтретирања музичара. Наша средина није проблематична са репертоаром, док Уб или Косјерић, као да су две државе. Ми сада добро функционишемо, финансијски се боље прође и мања је главобоља. Свирамо на Златибору свечане вечери, мања весеља (рођендане, пунолетства, мање свадбе), и избегавамо весеља од 300 до 500 званица. Пошто свирам хармонику, понекад домаћини весеља желе да дођем кући да дочекујем госте, па док се доручкује идемо по младу где исто певам и свирам, затим дође венчање у општини и у цркву, па тек онда на свадбу.
Зоран још каже да постоји могућност да се појави у неком музичком ријалитију типа „Никад није касно“.
– Радим у банци, а моје колеге, пријатељи и многи код којих сам свирао, питају ме зашто се не пријавим на неко такмичење. Можда се и пријавим у “Никад није касно” – додао је на крају наш саговорник.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.