BRANKO ARANĐELOVIĆ – GITARISTA U „ŠOK BANANAMA“ I OSNIVAČ ŠKOLE GITARE „ARA“
„Šok banane“ je grupa koju sada mlađe generacije znaju po nastupima u palačikarnici „Una“. Ovu grupu čine Branko Aranđelović – prva gitara, Dragan Spasojević – druga gitara, Vlade Starčević – bas gitara, Vojkan Aleksić – bubnjevi i Miroslav Delić – vokal. Jedan od osnivača Branko Aranđelović istovremeno vodi i školu gitare „Ara“.
Naš sugrađanin Branko Aranđelović završio je nižu muzičku školu, kasnije je išao na privatne časove u Užicu i u Beogradu, a ostalo je naučio sam, kroz bavljenje muzikom. Imao je, kako kaže, i pomoć od drugarica sa akademije, ali godine sviranja i vežbanja dovele su ga do potpunog profesionalca.
– Kao klinci, kada smo naučili tri akorda, pravili smo neke grupe. Drugačije je vreme bilo i tada je muzika bila značajnija mlađim ljudima, nego sad. Slušali smo ploče, pričali smo o muzici, vežbali u nekim podrumima, mada sada znam da to tada nije ličilo ni na šta, ali smo se tako učili. Onda sam svirao u užičkim grupicama „Familija“, „Barakude“, a u Beogradu u grupi „Kumovi“, što je već bilo ozbiljnije. Imali smo i spot na RTS-u i odjavnu špicu za seriju „Gore, dole“. Moje ozbiljnije sviranje počinje dok sam studirao. Posle bombardovanja sam se vratio u Užice, svirao u grupi „Mun dens“, a onda je usledila pauza. Otvorio sam školu gitare pre deset godina, a pre dve godine osnovali smo „Šok banane“. Sada nastupamo svake subote u palačinkarnici „Una“ – rekao je Branko.
U početku im je bila namera da sviraju sam rok muziku, ali kako je vreme išlo, ljudi su počeli da ih zovu da sviraju neka manja veselja.
– Počeli smo kao grupa entuzijasta, koja voli rokenrol, ali, to se zbog publike pretvorilo u nešto drugo. Strana muzika je činila naš repertoar, ali smo ubrzo shvatili da većina neće to da sluša. Ta naša publika je uglavnom mlađa generacija. Došli smo u sitauciju da sviramo nešto što niko ne voli i ne sluša. Svirali smo vrlo često u Čačku u „Srpskom pabu“. Tu se pravile koncertne varijante sa po 200 do 300 ljudi, a „Srpski pab“ ima svoje ozvučenje i svog ton majstora, tako da je to sve bilo vrlo profesionalno. Gazda je bio zadovoljan našom svirkom, kaže nam, sve je super, ali nas je zamolio da sviramo malo više domaćih pesama. Ubacili smo nekoliko tih naših pesama, a onda je gazda tražio još malo više i tako, posle nekoliko svirki, došlo je do toga da smo potpuno promenili repertoar. Oko 90 posto publike, mimo narodne muzike, voli da čuje taj neki domaći rok iz osamdesetih godina. A onda, svirajući to ljudi su čuli i počeli da nas zovu na rođendane, svadbe. I kako smo to prihvatali, tražili su od nas i da sviramo narodnu muziku. Onda smo i to morali da učimo i evo sada znamo sve da sviramo i postali smo pravi tezgaroši. Od ljubavi, došlo se do posla. Nije nam to bila namera, nismo to hteli. jer da sam to hteo, mogao sam sam da se ubacim u neki orkestar i da zarađujem – rekao je Branko.
Iako sviraju repertoar kao svi ostali bendovi, ipak imaju nešto posebno po čemu su prepoznatljivi.
– U sastavu imamo dve električne gitare i nemamo harmoniku za narodnu muziku, pa onda ja na gitari glumim neku harmoniku. Iako su tačni zvukovi, nekome se to ne sviđa, a neko kaže super je to, baš ste originalni. Po tome smo prepoznatljivi, ali smo prepoznatljivi i po tome što kada sviramo baš se potrošimo, kao da sviramo neki koncert. Mislim da se ta energija čuje, a svirati tako 4 do 5 sati nije lako – objasnio je naš sagovornik.
Škola gitare
U prostoru zgrade „Koning“ ispod trga, 2010. godine Branko je osnovao školu gitare „Ara“ i prva školska godina je bila 2010/11. Branko je pre osnivanja škole imao dosta iskustva. Pre toga je tri godina učio decu da sviraju gitaru u „Ars nova“, a pre „Ars nove“, kao student u Beogradu, radio je četiri godine u školi gitare na Narodnom univerzitetu Božidar Adžija.
– Ova moja privatna škola je došla kao kruna nakon svog tog rada. Kada sam otvarao školu mislio sam da tu bude škola i za druge instrumente, poput bubnjeva, harmonike, ali te prve školske godine pokazalo se da je vrlo malo zainteresovanih za druge instrumente. Najviše su se interesovali za gitaru – kaže Branko.
Iz godine u padalo je i interesovanje za gitaru, a glavni razlog je novac.
– Kada sam počeom bukvalno sam radio od ujutru do uveče. Bilo je 33 đaka i bilo je teško raditi sa toliko đaka, ali sam uspevao da uskladim. Ali, kako je vreme odmicalo, broj se smanjivao i sada je došlo do nekog malog broja da jedva funkcionišem. Svi koji su napustili rekli su mi da je razlog novac, da roditelji ne mogu to finansiraju, jer su nekome ostali bez posla, nekome su plaćali baba i deda pa više ne mogu, neko zbog škole ne može, jer plaćaju matematiku ili neke druge časove, pa ne može da se hvata i gitare. Niko mi nije rekao da je nezadovoljan mojim radom. Da je bilo tako, zamislio bih se i nešto menjao – objasnio je naš sagovornik.
„Aru“ mogu svi da pohađaju, ali Branko preporučuje da je sa učenjem gitare najbolje vreme od devet godina pa naviše.
– Imam osnovce, srednjoškolce, studente, a imao sam i jednog penzionera sa 67 godina. Kada je došao rekao mi je da je već dve godine u penziji, da mu je dosadno, deca su mu velika, supruga umrla odavno, a dok je bio mlađi, imao je želju da nauči da svira gitaru. Malo smo nešto radili, ali to se više pretvorilo u njegove priče iz mladosti. I posle tri do četiri meseca, rekao mi je da nema živaca da nauči da svira gitaru. Eto, mogu svi uzrasti, ali ne bi valjalo da budu mlađi od 9, jer je mlađima šaka mala, a motorika im nije do kraja razvijena. Imao sam dete staro pet godina, jer su roditelji insistirali i govorili da je talentovano. Tokom rada sa njim, shvatio sam da ne razume ono što priča, samo me gleda i ćuti. Može da se radi sa tom mlađom decom, ali to ide jako sporo. Neki roditelji očekuju da to bude brzo učenje, preko noći. Velika je razlika u uzrastu od 8 i 10 godina, a kada je dete starije, ide još brže i bolje. Pokušavam da tu budem praktičan, da za što kraće vreme što više decu naučim i da to bude sve bolje, jer to plaćaju a i meni je reklama – kaže Branko.
Njegova škola gitare radi po njegovom programu koji je razvio na svoj način rada, da se uči brzo, bar ono osnovno, da bude dovoljno da dete svira u društvu.
– Časovi su pripremljeni za takozvanu modernu ili savremenu gitaru, ali to je opet zbog interesovanja. Nema zainteresovanih za klasičnu gitaru. Imao sam dogovor sa jednim kolegom, koji je klasični gitarista, ako bude zainteresovanih, da uradimo program kao za nižu muzičku školu. On je trebao da uči decu na klasičnoj gitari, a ja da radim ovu modernu gitaru, električnu, rokenrol i slične žanrove. Kada dođu roditelji, kažem im da može više vrsta žanrova, pa i klasična, ali nikako nisu za klasičnu, već se opredeljuju za drugi žanr. Za ovih šest godina imao sam samo dvoje dece koji su to hteli, ali posle nekog kraćeg perioda i oni su prešli da sviraju pesme. Svirati klasiku i učiti školski je vrlo sporo. Uči se takt, note, rade se vežbe, koje su njima dosadne. Ja sam učio tako da sviram gitaru, ali deca su nestrpljiva. Inače, deca na prvim časovima nauče da sviraju elementarno, pa kada njima to postane zanimljivo, ubacim im malo tih školskih elemenata, da ne bi bili nepismeni u sviranju. Ova deca, koja su duže, koja sviraju 4 ili 5 godina, oni su već naučili sve elemente – rekao je Branko i dodao da na mesečnom nivou ima 8 časova po pola sata, dakle dva puta nedeljno, mada starija deca praktikuju da to spoje u jedan čas.
Početnicima ne spaja časove i nastava je individualna, isključivo jedan đak i on.
-Uopšte nisam pobornik te grupne nastave, da bi se što više zaradilo, a smatram da je kvalitet takvog rada nikakav. To dovodi do toga da za neko isto vreme sa različitom decom isto uradim. Ako je neko talentovan i vredan, on će za kratko vreme napredovati, a onaj ko nije, sporije će ići. Za godinu dana troje dece mogu biti na sasvim različitim nivoima, shodno tome koliko su naučili – objasnio je nastavnik gitare.
Za školu gitare nije potrebno da donose svoje gitare, jer u školi ima nekoliko gitara, ali bi, kako kaže Branko neophodno da i kući vežbaju. Za njegovu školu, koja traje od 1. septembra do 30. juna, potrebna je jedna sveska. Inače, na mesečnom nivou časovi koštaju 3.500 dinara.
Interesantno je da ima više ima devojčica učenika, nego dečaka. Branko kaže da su devojčice vrednije, pedantnije, dok dečaci bi da sviraju, ali nekako brzo splasnu.
Brankova zamisao da napravi školu gitare, gde bi na kraju posle određenog vremena i stečenog znanja deci mogao da daje sertifikate, je propala.
– Naišao sam na problem da u ministarstvu prosvete ne postoji nešto što se zove savremena ili moderna gitara. Zna se koji su kriterijumi za klasičnu muziku, ali za ovu ne postoji, ne znaju se pravila. A kada to ne postoji, onda se ne zna koji bi to program bio, a ako toga nema, ne mogu da izdam diplomu. U svetu imate takve škole, koje su jednako priznate kao klasične škole, čak su neke skuplje. U Americi postoji „Berkli“, koji se bavi neklasičnom muzikom, a školska godina košta 100.000 dolara. Pokušao sam sa jednom školom iz Engleske da napravim neki kontakt, pošto sam 1990. godine bio tamo i nešto svirao. Plan mi je bio da budem kao njihovo odeljenje, koje bi moglo da izdaje njihove diplome. Znam njihove programe rada, jer i ja radim na sličan način. Međutim, oni su mi rekli neku cenu za licencu, koja je bila baš visoka, i novac za nju ne bih mogao da zaradim za godinu dana. Onda mi je jedino ostalo da deci dam samo kvalitet – rekao je Branko.
Z. G.
