БРАНКО АРАНЂЕЛОВИЋ – ГИТАРИСТА У „ШОК БАНАНАМА“ И ОСНИВАЧ ШКОЛЕ ГИТАРЕ „АРА“
„Шок бананe“ је група коју сада млађе генерације знају по наступима у палачикарници „Уна“. Ову групу чине Бранко Аранђеловић – прва гитара, Драган Спасојевић – друга гитара, Владе Старчевић – бас гитара, Војкан Алексић – бубњеви и Мирослав Делић – вокал. Један од оснивача Бранко Аранђеловић истовремено води и школу гитаре „Ара“.
Наш суграђанин Бранко Аранђеловић завршио је нижу музичку школу, касније је ишао на приватне часове у Ужицу и у Београду, а остало је научио сам, кроз бављење музиком. Имао је, како каже, и помоћ од другарица са академије, али године свирања и вежбања довеле су га до потпуног професионалца.
– Као клинци, када смо научили три акорда, правили смо неке групе. Другачије је време било и тада је музика била значајнија млађим људима, него сад. Слушали смо плоче, причали смо о музици, вежбали у неким подрумима, мада сада знам да то тада није личило ни на шта, али смо се тако учили. Онда сам свирао у ужичким групицама „Фамилија“, „Баракуде“, а у Београду у групи „Кумови“, што је већ било озбиљније. Имали смо и спот на РТС-у и одјавну шпицу за серију „Горе, доле“. Моје озбиљније свирање почиње док сам студирао. После бомбардовања сам се вратио у Ужице, свирао у групи „Мун денс“, а онда је уследила пауза. Отворио сам школу гитаре пре десет година, а пре две године основали смо „Шок банане“. Сада наступамо сваке суботе у палачинкарници „Уна“ – рекао је Бранко.
У почетку им је била намера да свирају сам рок музику, али како је време ишло, људи су почели да их зову да свирају нека мања весеља.
– Почели смо као група ентузијаста, која воли рокенрол, али, то се због публике претворило у нешто друго. Страна музика је чинила наш репертоар, али смо убрзо схватили да већина неће то да слуша. Та наша публика је углавном млађа генерација. Дошли смо у ситауцију да свирамо нешто што нико не воли и не слуша. Свирали смо врло често у Чачку у „Српском пабу“. Ту се правиле концертне варијанте са по 200 до 300 људи, а „Српски паб“ има своје озвучење и свог тон мајстора, тако да је то све било врло професионално. Газда је био задовољан нашом свирком, каже нам, све је супер, али нас је замолио да свирамо мало више домаћих песама. Убацили смо неколико тих наших песама, а онда је газда тражио још мало више и тако, после неколико свирки, дошло је до тога да смо потпуно променили репертоар. Око 90 посто публике, мимо народне музике, воли да чује тај неки домаћи рок из осамдесетих година. А онда, свирајући то људи су чули и почели да нас зову на рођендане, свадбе. И како смо то прихватали, тражили су од нас и да свирамо народну музику. Онда смо и то морали да учимо и ево сада знамо све да свирамо и постали смо прави тезгароши. Од љубави, дошло се до посла. Није нам то била намера, нисмо то хтели. јер да сам то хтео, могао сам сам да се убацим у неки оркестар и да зарађујем – рекао је Бранко.
Иако свирају репертоар као сви остали бендови, ипак имају нешто посебно по чему су препознатљиви.
– У саставу имамо две електричне гитаре и немамо хармонику за народну музику, па онда ја на гитари глумим неку хармонику. Иако су тачни звукови, некоме се то не свиђа, а неко каже супер је то, баш сте оригинални. По томе смо препознатљиви, али смо препознатљиви и по томе што када свирамо баш се потрошимо, као да свирамо неки концерт. Мислим да се та енергија чује, а свирати тако 4 до 5 сати није лако – објаснио је наш саговорник.
Школа гитаре
У простору зграде „Конинг“ испод трга, 2010. године Бранко је основао школу гитаре „Ара“ и прва школска година је била 2010/11. Бранко је пре оснивања школе имао доста искуства. Пре тога је три година учио децу да свирају гитару у „Арс нова“, а пре „Арс нове“, као студент у Београду, радио је четири године у школи гитаре на Народном универзитету Божидар Аџија.
– Ова моја приватна школа је дошла као круна након свог тог рада. Када сам отварао школу мислио сам да ту буде школа и за друге инструменте, попут бубњева, хармонике, али те прве школске године показало се да је врло мало заинтересованих за друге инструменте. Највише су се интересовали за гитару – каже Бранко.
Из године у падало је и интересовање за гитару, а главни разлог је новац.
– Када сам почеом буквално сам радио од ујутру до увече. Било је 33 ђака и било је тешко радити са толико ђака, али сам успевао да ускладим. Али, како је време одмицало, број се смањивао и сада је дошло до неког малог броја да једва функционишем. Сви који су напустили рекли су ми да је разлог новац, да родитељи не могу то финансирају, јер су некоме остали без посла, некоме су плаћали баба и деда па више не могу, неко због школе не може, јер плаћају математику или неке друге часове, па не може да се хвата и гитаре. Нико ми није рекао да је незадовољан мојим радом. Да је било тако, замислио бих се и нешто мењао – објаснио је наш саговорник.
„Ару“ могу сви да похађају, али Бранко препоручује да је са учењем гитаре најбоље време од девет година па навише.
– Имам основце, средњошколце, студенте, а имао сам и једног пензионера са 67 година. Када је дошао рекао ми је да је већ две године у пензији, да му је досадно, деца су му велика, супруга умрла одавно, а док је био млађи, имао је жељу да научи да свира гитару. Мало смо нешто радили, али то се више претворило у његове приче из младости. И после три до четири месеца, рекао ми је да нема живаца да научи да свира гитару. Ето, могу сви узрасти, али не би ваљало да буду млађи од 9, јер је млађима шака мала, а моторика им није до краја развијена. Имао сам дете старо пет година, јер су родитељи инсистирали и говорили да је талентовано. Током рада са њим, схватио сам да не разуме оно што прича, само ме гледа и ћути. Може да се ради са том млађом децом, али то иде јако споро. Неки родитељи очекују да то буде брзо учење, преко ноћи. Велика је разлика у узрасту од 8 и 10 година, а када је дете старије, иде још брже и боље. Покушавам да ту будем практичан, да за што краће време што више децу научим и да то буде све боље, јер то плаћају а и мени је реклама – каже Бранко.
Његова школа гитаре ради по његовом програму који је развио на свој начин рада, да се учи брзо, бар оно основно, да буде довољно да дете свира у друштву.
– Часови су припремљени за такозвану модерну или савремену гитару, али то је опет због интересовања. Нема заинтересованих за класичну гитару. Имао сам договор са једним колегом, који је класични гитариста, ако буде заинтересованих, да урадимо програм као за нижу музичку школу. Он је требао да учи децу на класичној гитари, а ја да радим ову модерну гитару, електричну, рокенрол и сличне жанрове. Када дођу родитељи, кажем им да може више врста жанрова, па и класична, али никако нису за класичну, већ се опредељују за други жанр. За ових шест година имао сам само двоје деце који су то хтели, али после неког краћег периода и они су прешли да свирају песме. Свирати класику и учити школски је врло споро. Учи се такт, ноте, раде се вежбе, које су њима досадне. Ја сам учио тако да свирам гитару, али деца су нестрпљива. Иначе, деца на првим часовима науче да свирају елементарно, па када њима то постане занимљиво, убацим им мало тих школских елемената, да не би били неписмени у свирању. Ова деца, која су дуже, која свирају 4 или 5 година, они су већ научили све елементе – рекао је Бранко и додао да на месечном нивоу има 8 часова по пола сата, дакле два пута недељно, мада старија деца практикују да то споје у један час.
Почетницима не спаја часове и настава је индивидуална, искључиво један ђак и он.
-Уопште нисам поборник те групне наставе, да би се што више зарадило, а сматрам да је квалитет таквог рада никакав. То доводи до тога да за неко исто време са различитом децом исто урадим. Ако је неко талентован и вредан, он ће за кратко време напредовати, а онај ко није, спорије ће ићи. За годину дана троје деце могу бити на сасвим различитим нивоима, сходно томе колико су научили – објаснио је наставник гитаре.
За школу гитаре није потребно да доносе своје гитаре, јер у школи има неколико гитара, али би, како каже Бранко неопходно да и кући вежбају. За његову школу, која траје од 1. септембра до 30. јуна, потребна је једна свеска. Иначе, на месечном нивоу часови коштају 3.500 динара.
Интересантно је да има више има девојчица ученика, него дечака. Бранко каже да су девојчице вредније, педантније, док дечаци би да свирају, али некако брзо спласну.
Бранкова замисао да направи школу гитаре, где би на крају после одређеног времена и стеченог знања деци могао да даје сертификате, је пропала.
– Наишао сам на проблем да у министарству просвете не постоји нешто што се зове савремена или модерна гитара. Зна се који су критеријуми за класичну музику, али за ову не постоји, не знају се правила. А када то не постоји, онда се не зна који би то програм био, а ако тога нема, не могу да издам диплому. У свету имате такве школе, које су једнако признате као класичне школе, чак су неке скупље. У Америци постоји „Беркли“, који се бави некласичном музиком, а школска година кошта 100.000 долара. Покушао сам са једном школом из Енглеске да направим неки контакт, пошто сам 1990. године био тамо и нешто свирао. План ми је био да будем као њихово одељење, које би могло да издаје њихове дипломе. Знам њихове програме рада, јер и ја радим на сличан начин. Међутим, они су ми рекли неку цену за лиценцу, која је била баш висока, и новац за њу не бих могао да зарадим за годину дана. Онда ми је једино остало да деци дам само квалитет – рекао је Бранко.
З. Г.
