Drugačije čitanje Šekspira

- U Beogradu sam učila od najbolje kostimografkinje i umetnice, divne profesorke Ljiljane Petrović. Moje iskustvo na Northwesternu je do sada bilo potpuno nestvarno -

“Julije Cezar” na sceni Northwestern univerziteta u Evanstonu
Na sceni “Josephine Louis Teater” Northwestern uiverziteta u Evanstonu u petak je premijerno izvedena Sekspirova drama “Julije Cezar”, u reziji Daniele Ros, za koju je kostime radila naša kostimografkinja, Drina Krlić. Rođena u Zrenjaninu, u Beogradu je završila magistarske studije na Odseku za scenski kostim Akademije za primenjene umetnosti, a postdiplomske studije nastavila i na prestižnom Northwestern univerzitetu, na kome je od 2017. godine. Sa već mnogo iskustva u Srbiji, svoj rad je pokazala na raznim izložbama, kao i u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” u predstavama „Sutra će biti bolje”, „Leda”, a asistirala je i Jelisaveti Tatić sa kostimima u televizijskoj seriji „Jagodići”.

Gledala sam prvu reprizu predstave u subotu, 1. februara i uverila se u vrhunski talenat ove umetnice, koja je svojim originalnim pristupom komadu obojila Šekspirov vanvremenski tekst i priču sa kojom mogu da korespondiraju sve generacije.

“Ovo je moja treća američka premijera do sada. Prošle godine sam dizajnirala kostime za Mary Stuart i predstavu po nazivom The Angry Brigade. Veoma mi je drago da je Julije Cezar bio rasprodat i da smo uspeli da na publiku ostavimo utisak koji nam je bio važan od samog početka procesa.”

Zanimljivo čitanje Šekspira, interesantna podela uloga, ali zavek univerzalna poruka, donela je komad u 2020. godinu, uključujući I Vaše odlične kostime. Koliko je ovo bio isključivo Vaš pečat, koliko timski rad, a koliko je trenutak uticao na izbor, rešenje, dominantni ton?
“Imala sam priliku da na ovoj predstavi radim sa svoje tri koleginice koje jako dobro poznajem. Radile smo naporno kao tim i naš proces se sastojao iz dugih zajedničkih sastanaka na kojima smo uspevale da različite perspektive i tačke gledišta uklopimo u jedan specifičan koncept i damo komadu jedno vizuelno jedinstvo koje bi trebalo da aludira na univerzalnost, aktuelnost i na žalost sveprisutnost teme kojom se komad bavi. Moram da napomenem da je scenografkinja na predstavi Julije Cezar, Irena Hadži-Đorđević takođe sa naših prostora i mislim da smo zajedno doprinele tom drugačijem i dominantnom tonu. Ono što je za mene bila polazna tačka je najvažniji aspekt ove predstave za rediteljku Danielle Roos, a to je da jedna generacija u ovom delu, donosi odluke za koje ce čitava sledeća generacija morati da plati. Shvatila sam da moram postići jasan kontrast između mase ljudi i moćnih individua koje uspevaju da njima manipulišu. Ideja je bila da „masa“ funkicioniše kao jedan entitet, kao jedno telo koje se zajedno kreće i ima identičan vizuelni tretman, dok su individue bojom i formom kostima superiorne u odnosu na njih.”

Vec nekoliko godina ste na Northwestern univerzitetu, da li je bilo teško doći na ovaj program, možete li kolegama u tom smislu dati neki savet, preneti iskustvo?
“Upisala sam master studije na Northwestern Univerzitetu 2017.godine. Ne mogu da kažem da je bilo lako upisati, jer je uvek velika zainteresovanost za ovaj program, ali s obzirom da dolazim sa Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, imala sam bogat portfolio koji zrači specifičnom i malo drugačijom energijom i kreativnošću od američkog pristupa i mislim da je to značajno doprinelo tome da budem primljena na Northwestern. Studije na ovom Univerzitetu su meni, kao nekom ko dolazi sa drugog kraja sveta, veoma značajne u smislu da mi pružaju jedno potpuno drugačije iskustvo i radnu atmosferu u kojoj se veoma insistira na kolaboraciji izmedju reditelja, dizajnera, glumaca i saradnika.”

Vaš umetnički pečat je jedinstven u ovoj predstavi, obojen vašim suptilnim stilom i razumevanjem istorijskog, ali i sadašnjeg trenutka. Sa druge strane, čini mi se da bi svaki od kostima mogao i danas da prođe ulicama Beograda i Cikaga. Gde pronalazite svoju najdublju inspiraciju?
“Jedan od najvažnijih aspekata ovog komada za mene je nasilje koje se širi tokom predstave kao neka vrsta zaraze do vrhunca svoje kontaminacije i u tom smislu je celom timu bilo važno da ukažemo na mehanizme koji ga pokreću i uvek iste motive. Iz tog razloga odlučili smo da potražimo inspiraciju u ratnim uniformama različitih kultura i delova sveta od postanka civilizacije do danas. Bilo mi je važno da kroz dizajn postignem fuziju načina na koji su ljudi drevnog Rima svojom odećom nametali dominaciju i vodjstvo i načina na koji se današnji moćnici i politički lideri odevaju u javnosti.”

U Beogradu ste učili od najboljih, a potom kroz rad nastavili usavršavanje. Kako za Vas izgleda rad sa profesorima, kolegama i studentima na ovom prestižnom univerzitetu? Kakvi su budžeti za predstave, koliko dugo ih pripremate, na koji se način biraju dela?
“U Beogradu sam učila od najbolje kostimografkinje i umetnice, divne profesorke Ljiljane Petrović. Moje iskustvo na Northwesternu je do sada bilo potpuno nestvarno. Ono što na mene ostavlja ogroman utisak je činjenica da se ovde kolege, studenti i saradnici bezrezervno podržavaju, poštuju i nikada im nije teško da podele iskren savet i pohvale vaš rad. Budžeti jesu veliki ali nije uvek pravilo da veliki budžet utiče i na kvalitet. Predstave se pripremaju po nekoliko meseci i svaka sa sobom nosi nove izazove i iskustva. Počeli smo da radimo na predstavi Peter and the Starcatcher, koja je zapravo potpuno drugačija od svega što sam ikada radila. Trudim se da kroz dizajn dočaram magične momente koje ovo delo poseduje i snažnu poruku koja ona treba da ostavi ne samo na decu nego i na odrasle. Ono što u ovom trenutku procesa utiče na dizajn je sama struktura predstave. U prvoj polovini magija je kreirana od strane glumaca, izgubljenih dečaka koji su jednom poželeli da budu avanturisti, mornari, pirati, sirene i oni svojom imaginacijom i kreativnošću stvaraju magičan svet koji u drugoj polovini predstave preuzima vodjstvo, pravila se menjaju i magija krene da uzvraća. Dizajn je u velikoj meri inspirisan beskrajnim mogućnostima dečije mašte. Jedna od rečenica koja me inspiriše i koja se ponavlja glasi :„Imati vere, znači leteti“.

Po završetku studija planirate povratak u Srbiju. Sigurna sam da imate dobre razloge za to, iako se to razlikuje od želja mnogih koji bi da iz Srbije odu. Je li to teška ili laka odluka za Vas?
“Odluka da se vratim u Srbiju je bila najteža odluka koju sam morala da donesem. Jer je divno baviti se pozorištem i umetnošću u zemlji u kojoj je ta oblast značajno razvijena i gde imate veliki tim ljudi i profesionalaca koji svi ujedinjeno rade na tome da vaš dizajn dobije oblik kojem težite. Sa druge strane, za mene je pozorište socijalno najodgovornija grana umetnosti i u tom smislu bih volela da se vratim i nastavim da se kroz pozorište bavim problemima koji se tiču našeg naroda i naših prostora. U Srbiji sam imala priliku da sarađujem sa rediteljem Borisom Liješevićem i to je bio jedan proces u kom sam ja lično mnogo više uživala jer se predstava bavila problemom koji se tiče naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i to je ono što me, osim moje porodice,prijatelja i pasa, najviše zove da se vratim kući.”

Živite u Evanstonu, radite i u drugim čikaškim pozorištima. Kakvo je iskustvo Čikago za Vas, jeste li uspeli da upoznate pozorišnu, likovnu, muzičku scenu? Da proputujete kroz Ameriku?
“Tokom studija na Northwesternu je jako teško pronaći vreme za putovanja i druga interesovanja, jer je program veoma zahtevan. U ovom semestru radim takozvani Practikum sa uspešnom kostimografkinjom i profesorokom Anom Kuzmanic u Steppenwolf pozorištu u Chicagu, što će za mene biti vredno iskustvo. U maju i junu ove godine ću imati prilike da prikažem svoj rad na National Design Portfolio Review u New York-u  kao i na Showcase West-u u Los Angelesu. Umetnička i muzička scena Chicaga je toliko bogata da mislim da mi  ceo život ne bi bio dovoljan da je dovoljno upoznam, ali trudim se da posećujem kulturne dogadjaje dok sam ovde i koliko mi vreme dozvoljava. Ima ovde puno nasih pozorisnih umetnika, I mislim da svi delimo vrlo slična i pozitivna iskustva. Naši ljudi američkom pozorištu i kulturi doprinose drugačijim pristupima, idejama i to je ovde veoma cenjeno.

I za kraj, ne mogu a da ne pitam za lepotu Vašeg i imena Vaših sestara (Tara i Una), jer kao da ste već i njima predodređene za lepotu, umetnost, snagu i zanimljiva iskustva. Kakve emocije ona bude u Vama?
“Na lepotu gledam kao na duh, dobročinstvo i snagu uma koja se nasledjuje i stiče. Moje sestre krase sve ove osobine i naša snaga dolazi iz ljubavi koje je uvek bilo mnogo u našoj porodici. Imamo različite karaktere, ali smo zauvek povezane istom niti koju smo nasledile od roditelja. Trudim se da kroz život rastem i učim, pa ko zna, možda ću jednog dana i postati dostojna toga da nosim ime tako moćne i lepe reke kao što je Drina.”

Mila Fillipović, Čikago

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.