NEBOJŠA MILUTINOVIĆ MITA, „MUNDENS“
Pred užičkim muzičarem Nebojšom Milutinovićem Mitom smešila se primamljiva muzička karijera rok pevača, ali je ipak odlučio da ostane u svom rodnom gradu i posveti se porodici i muzici u gradu u kom je ponikao. Do sada je Nebojša sa grupom koja je prvo nosila naziv „Sabvej“, a kasnije „Mundens“ objavio dva albuma i to „Između glave i srca“ i „Tell Your Boss to Shut the Fuck Up!” („Reci svom gazdi da umukne!”), a danas sprema i treći album, koji će svetlost dana ugledati do kraja ove godine. „Mundens“ danas čine Nebojša Milutinović Mita – vokal i gitara; Aleksandar Vasiljević Cike – bubnjevi; Miloš Skoković Skoka – bas gitara; Ljubodrag Vukadinović dr Ljupče – klavijature i Miroslav Ostojić Mire – perkusije. Mitu starije generacije znaju po zapaženom učešću tokom prve sezone kultne emisije „3K dur“ 1999. godine, u kojoj je stigao do super finala.
Svakako da ovakav muzičar zaslužuje da se nađe na stranicama našeg lista, u jednom opširnom razgovoru o svojim počecima, kao i o muzičkoj i životnoj karijeri.
– U osnovnoj školi nisam imao nekog posebnog kontakta sa muzikom. Povremeno sam nešto pevao i to što sam pevao dobro je zvučalo. Imao sam sreću da su preko puta mene, na Rosuljama, živela braća Džudijevci, Dejan i Saša, koji su bili par godina stariji od mene. Oni su bili pristalice novog talasa, Azre, Šarla, Električnog orgazma, Bitlsa, Stonsa i slično, a kasnije Pink flojda i drugih. Bio sam peti, šesti razred kada su me pomalo uvačili u tu vrstu muzike. U suštini, moje muzičko interesovanje je krenulo netipičnom stazom za moju generaciju, od andergraunda, od esktremnijih stvari. Sa njima sam počeo pomalo da sviram gitaru. Imao sam neku akustičnu gitaru i na jendoj žici poprilično sam mogao da reprodukujem neke melodije. Pomislio sam da imam nekog talenta, pa su mi oni pokazali one bazične akorde. Tako je to krenulo. Ako me je, eto, neko naučio nečemu, to su bili Dejan i Saša, a sve ostalo sam sam – rekao je Mita.
U srednjoj školi, sa svojim školskim drugovima provodio je dosta vremena.
– Sava Petrović, Sveta Paunović, Peđa Radonjić su već imali neke svoje bendove i s njima sam povremeno išao na njihove probe. Malo-pomalo uz njih sam se zainteresovao za nešto što se zove sviranje u bendu. Tada smo napravili bend koji se zvao „Andergraund“ i krenuli sa probama. To je bilo davno, 1987. godine, i prva svirka nam je bio koncert na trgu, koji je u septembru organizovala tadašnja Omladina Užica. U „Andergraundu“ moj brat Rade svirao je bubnjeve, Miloš Dejić bas, a ja gitaru i bio sam vokal. Svirali smo prvi i mislim da smo zvučali katastrofalno, ali sam tada shvatio da je to nešto što će mi predstavljati važnu stvar u životu. Želeo sam da nastupam pred ljudima na koncertima, a ne da budem sobni svirač, da animiram društvo i nikada to nisam radio. Nekako sam oduvek znao da ću svirati i pevati, i nastupati, da ću napraviti dobru ekipu i raditi svirke. „Andergraund“ je redovno nastupao u tadašnjoj diskoteci „Linea“ na plaži, gde je nekada, a i sada, „Krmećak“. Imali smo redovne nastupe četvrtkom, a tu je i svaki neafirmisani bend imao priliku da dođe i dogovori svirku i odsvira. I svadbari, koji su bili uvežbavani, mogli su bar jednom mesečno da sviraju. Mi smo se odmah uhvatili nekog ozbiljnijeg i zahtevnijeg materijala, svirali smo Pink flojd, Di parpl, Cepelin. To je za naše skromno sviračko umeće bilo prilično izazovno. Ipak,skupa smo zvučali pristojno – seća se Mita.
Muziku su učili slušajući kasete i ploče.
– Do muzike nije bilo lako doći, dok je danas to poprilično lako. Niko od nas nije čitao note, a ja ih ne čitam ni danas. Postojale su ploče i dovoljno je bilo da je više puta preslušamo i polako skidamo muziku, i to je bio jedini način. Oni malo talentovaniji su brže učili, oni koji nisu imali talenta duže su se mučili. Sreća je bila poznavati nekoga od starijih muzičara, pa da on pokaže. Meni je to relativno lako išlo i mogao sam da skinem te pesme bez velikog problema. Tada sam u suštini shvatio da ću biti prvenstveno pevač, a gitara mi je bila da sebe pratim. Sebe nisam nikada doživljavao kao nekog gitaristu, mada vremenom čovek, posle toliko svirki nauči i da svira, i to je sada prirodno stanje. Teško je bilo naći instrumente, ozvučenje, kupiti i naći žice. ploče, dobar uređaj. Sve je u odnosu na danas u tehničkom i organizacionom smislu bilo teže. Bilo je to vreme kada je u Užicu bilo deset muzičara koji su odlazili u London, kupovalo instrumente. To je bila prednost tog vremena, jer se lakše putovalo i imalo se para, što je danas nezamislivo, a s druge strane sve je dostpunije, a nema se para. Svako vreme ima svoje breme. Nama je bilo lepo, bili smo mladi, puni entuzijazma – kazao je naš sagovornik.
Mita je posle „Andergraunda“ sa klavijaturistom Dejanom Pejovićem, Despom, nastavio da svira. Pejović danas, kaže Mita, ima odličan studio, a u međuvremenu je završio akademiju, Peđa Radonjić se bavi filmskom režijom, a Mitin brat Rade Milutinović je profesor engleskog i radi u Valjoanici.
– Svi smo našli svoj put van muzike, jer danas da bi se čovek bavio roknerolom, mora da bude egzistecijalno rešen na nekom drugom polju. Naša priča sa „Andergraundom“ završava se našim odlaskom na fakultete u Beograd, Kragujevac ili u Novi Sad – dodao je Mita.
Mita je prve tri godine studirao mašinstvo u Kragujevcu, a potom u Beogradu.
– U Kragujevcu sam imao ekipu. S njima sam snimio kasetu na kojoj je bio autorski materijal. Taj album je bio relativno zapažen, a posle u Beogradu sam radio sa ekipom koja se zvala „Bladi Meri“ (Krvava Meri). To je bila ekipa baš dobrih svirača i svirali su repertoar koji je bluz rok, hard rok, što je meni porpilično odgovaralo, jer sam to i sam voleo. To je trajalo do 1995. godine. Tada sam se oženio i vratili smo se u Užice krajem godine i dobili sina. Moja žena je zavšila za socijalnog radnika. Tako se opet moja profesionalna i životna karijera vraća u Užice, a nama je i bila želja da se vratimo u Užice, jer nismo bilo odušljevljeni Beogradom, naročito početkom devedestih. Onda sam sa mojim drugom Pavlovićem krenuo da sviram po užičkim kafićima, zatim u Požegi, Čačku, Kraljevu, Vrnjačkoj banji, Kragujevcu, Bajinoj Bašti itd. Tako smo radili sigurno pet godina, Odmah nakon toga formirali smo grupu koja se prvo zvala „Sabvej“, jer nam se priključio moj brat, koji je svirao bubnjeve. To je bila jedna neobična kombinacija, dve gitare i bubnjevi. Imali smo zapaženih svirki u Sarajevu, Novom Sadu, dosta smo svirali i putovali. Profesionalno smo se bavili muzikom. Nakon dolaska Saše Dukovića basiste, nastao je „Mundens“ rekao je Mita.
Taj period, konstantnog usavršavanja na instrumentu i postići veliki broj sviki, iako je trebalo izdržavati porodicu, ovaj užički muzičar kaže da je za njega bilo vrlo inspirativan.
– Uvek sam svirao nešto što je bilo van zadatog programa, stvarao neke svoje kompozicije. Godinama se skupilo nekoliko pesama, koje smo konačno uobličili dolaskom Saše Dukovića i Aca Vasiljevića (bubnjevi). U stvari, tada smo počeli da razmišljamo o autorskom radu, da se pored obrade tuđih pesama, bavimo i sviranjem sopstvenih. Obrada pesama je bila neminovnost, jer autorski bendovi su imali mali broj svirki. Pesme koje sami pravite su namenjene nekom užem krugu prijatelja, koji mogu da ih čuju i shvate o čemu se tu radi ili da medijski imate moćnu mašineriju, da bi to bilo na nivou bar jednog „Električnog orgazma“. Budući da smo sve to znali, nismo se previše upuštali u reklame. Znači, poneku stvar koju dovedemo do kraja, odsviramo je i oslušnemo publiku – rekao je Mita.
Pravi preokret za Mitu se dogodio u jednom klubu u Beogradu, u Makedonskoj ulici.
– Tu smo svirali i prišao nam je jedan čovek, koji je bio naših godina, možda tek malo stariji od nas. Pristojno nam se obratio i rekao da je svirka bila dobra. Pitao nas je da li imamo nekih naših autorskih pesama i tražio da ih čuje. Odsvirali smo dve do tri pesme. Te pesme su bile na engleskom i na sledećoj pauzi nam je prišao i upitao da li imamo još toga. Kada smo mu rekli da imamo, rekao nam je da je on Vladan Grajić, muzički urednik PGP-a, a mi smo se predstvljali kao Miki Maus, Pink Panter, Kapetan Mark, Blek Stena. Mislili smo da nas zeza. Pokuša je da nas ubedi da je to on, ali smo mi nastavili po svom. Onda se okrenuo i otišao. Odmah nam je pritrčao konobar i zgranuto nas pitao da li smo normalni, jer smo se zezali sa Vladom Grajićem. Vratili smo za sto Grajića i dogovorili se. Bio je tu presudan faktor sreće, jer je sreća bila da je baš bio tu u to vreme. On nam je ponudio da snimimo u PGP-u, što smo oberučke prihvatili. Uslov je bio da prvo prepevamo pesme sa engleskog na srpski. To smo uspeli da odradimo. U novembru 2003. godine izašao je album, koji se zvao „Između glave i srca“. Imao je 12 pesama i brzo smo ga uradili. Uradili smo i spot za jednu pesmu, ali ja taj spot nikada nisam video. Naime, kada je posao završen u PGP, na red je došao RTS kao marketing. Čovek sa RTS-a tražio je 800 evra. Nismo imali te pare, Epilog je bio da se naš spot, za koji je kažu da je poprilično veseo, emitovao u vremenu od pola 4 do pola 5 ujutru i to tri puta. Koje tada gledao video je spot. I, nažalost, bez te podrške, koju smo po ugovoru imali sa PGP-om, nismo uspeli da napravimo taj neki hit. A i moralo se da se bude u Beogradu. Onda smo se okrenuli ka svirkama, koje su nam zaista dobro išle, jer smo imali pedigre dobrog klupskog benda – ispričao je Mita.
Preimenovanje grupe iz „Sabvej“ u “Mundens“ došla je slučajno. Svirali su u Sarajevu 2003. godine. Sedam dana ranije u istom tom klubu gostovala je slovenačka grupa „Sabvej“, pa je menadžer tražio da se preimenuju. Odmah su promenili ime u „Mundens“ po pesmi Džima Morisa. Dosta puta su gostovali u Bosni Hercegovini, Makedoniji, sve dok nisu počeli da se traže zeleni kartoni, pooštrili carinu i slično. Uz sve to, honorari su ostali isti, a troškovi skočili tri puta. Ali, zato su svirali na Egzitu dva puta.
Kroz grupu je prošlo još nekoliko ljudi, poput Miška Milosavljevića, Are iz „Šok banane“, a povremeno uskaču, kada neki od članova ne mogu, Mato Zumber, poznati užički bubnjar, Mićko Savić i drugi. Često nastupaju u punom sastavu, ponekad kao trojka, a ponekad Mita i dr Ljupče.
Kao posledica dugog rada, „Mundens“ je pre četiri godine izdao novi album „Tell Your Boss to Shut the Fuck Up!” („Reci svom gazdi da umukne!”). Snimili su ga u studiju Saše Jovanovića u Sevojnu.
– Pored naših pesama, imali smo gostovanje velikog broja lokalnih muzičara. Bili su tu Draganče na klavijaturi, Božana i Darija sa vokalima, Milan Jevtović je svirao gitaru, Marko Janković pevao neke pesme. To smo radili za svoju dušu, bez ambicija da nešto komercijalizujemo. To je nešto sa čim sam baš zadovoljan kada slušam. Imali smo lepe kritike na raznim portalima od ljudi koji se bave recenzijom – kaže Mita sa ponosom.
Na redu je, kako kaže, novi album, koji je u pripremi i rade ga kod Bojana Francuza u Užicu. Trealo bi da bude završen do kraja godine.
Inače, naše sagovornik je zadovoljan kada vidi da u Užicu ima dece koja se interesuju za ovu vrstu muzike.
– Nisu to klinci koji dođu da samo nešto izdrndaju. Ovi naši su discilinovani, ozbiljni su, vežbaju i što je najbitnije imaju želju. Ja sam tu, da im kao stariji pomognem, ako nešto pitaju – kazao je Mita.
Pomenuli smo da je Nebojša bio u 3K duru.
– To je bilo zaista divno iskustvo. To je bio zamajac i jako gledana emisija u poprilično skučenom izboru programa, koji su bili na raspologanju. Pored RTS-ovih kanala mislim da je samo postojala BK televizija. 3K dura je prema nekim tadašnjim istraživanjima imao čak 50 posto gledanosti. To je bila ogromna stvar. To je bilo kada sam došao iz vojske, nekoliko meseci pred bombardovanje. Na mene je ta emisija ostavila jak utisak u smislu same organizacije, jer sam prvi put video kakva je priprema. To je bila prava i prva emisija tog tipa, a sada sve je reciklaža i prilagođena žanrovima, kao što su Pinkove zvezde i slično. Ja sam nastupao više puta, pevao sam Šumadijski bluz i druge pesme, i moguće da me je tada zapazio Vlada Grajić. Mnogo se pozitivnih stvari desilo nakon toga – dodao je Mita i rekao da je možda danas najzanimljivija emisija koja se emituje „Nikad nije kasno“.
Za sve ovo vreme bavljenja muzikom, kaže da mu se nikada nije desilo ništa ružno. Jedino nikada ne bi pristao da svira veselja. Pored svirke, Nebojša je, kao mašinski inžinjer, zaposlen u JP „Toplana“, u kojoj radi već 12 godina.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 969)
