МИСЛИТЕ ПОЗИТИВНО
Не волим да цитирам тзв. мудре мисли, али овога пута морам да направим изузетак. У питању је изјава, ни мање, ни више, него америчког државног секретара, који је једном једином концизном реченицом успео да покаже суштину тренутног менталног стања практично целокупног човечанства:
“Одлазећи амерички државни секретар Џон Кери критиковао је данас то што новоизабрани председник САД Доналд Трамп користи Твитер, наводећи да тиме избегава одговорност.
„Свака земља у свету треба да почне да брине о ауторитарном популизму и одсуству суштине у нашем дијалогу. Ако се политика прави уз помоћ 140 карактера на Твитеру и ако се свака разумна мера одговорности обилази, а људе за то баш брига, онда смо у проблему”, рекао је Кери, преноси Ројтерс.”
Колико истине у једној обичној реченици… Одсуство суштине у дијалогу, људе баш брига, одговорност се обилази….
И све то у једној радохоличарској Америци… А шта тек да кажемо за Србију, у којој свакодневно дефилују кретени са лажним дипломама, кретенуше са лажним уснама и грудима, старлете које не умеју да певају, неписмени и необразовани новинари, који прате те исте старлете и полуголе певачице и лупетају бесмислице на свим тв каналима, у оно мало слободних термина што је престало од силних певачких такмичења и реалитија… Тв канали, на којима је поменуто одсуство дијалога и избегавање одговорности доведено до савршенства…
Сурова је истина да су Фејсбук и Јутјуб створили генерацију кретена. Неписмених и необразоваиих, који све лајкују, који све копирају, који све знају, а ништа не знају. И још кад, пуних уста, за будалаштину коју изговоре, кажу да је то научно доказано, човек не може а да их не пита: „А где научно доказано, на Јутјубу?“.
Тако, ничим изазаван, налетех јуче на нешто што покушава да буде некакав ужички медиј, на текст једне трагично неписмене особе, у коме упорно Велики парк пише великим словима обе речи… Са таквим нивоом знања, у ранија времена тешко би се стигло и до дипломе основне школе, осим ако таћо не однесе прасенце разредном, а данас такви добијају или купују Брзе дипломе Србије, па постају функционери, новинари, директори, саветници… Нажалост, допустили смо да нам неписмена булумента кроји судбину. И, да све буде трагичније, тај врхунац људске тупости и незнања, гомила лајкује, шерује, са поносом, као да је у питању неоткривена приповетка Иве Андрића. И како онда човек, па чак и ја, који никада нисам држао до формалности, да не полуди од толике количине простаклука?
Упитајмо се куда плови овај брод? Ако такви, а такви су увек безобзирнији и упорнији, поптуно преовладају, ако већ нису, какву будућност можемо очекивати? У Србији не постоји дијалог о било чему озбиљном, не постоји критика, јер је тренд да се све хвали. На најмањи знак неслагања са мултиплицираним бесмислицама, одмах те прогласе – хејтером. Чак постоје гомиле исписаних бесмислених страница како на живот треба гледати позитивно. Преведено на српски, буди овца, блеји и смеј се поваздан, хвали све и свашта и „прави си лик“, „ баш си кул фаца“… И телевизијски програми су укинули расправе – у емисију дођу истомишљеници или један гост и строго удри по монологу. Отуд се и не треба чудити зашто не постоји опозиција. Ко је луд да буде опозиција, ако критика никога не занима? И оно мало људи што је спремно да се аргументима супротстави, по цену и да га прогласе будалом, све више увиђа да критика не допире даље од њиховог компјутера. И чему се онда у коло хватати?
Како изаћи из овог зачараног круга површности, незнања, неписмености, неинтелигентности, неискрености? Чини ми се да изласка нема. Захватила нас је бујица бесмисла, неки ће одмах потонути, неки ће завршити разбацани по обалама, а остале ће на крају прогутати океана безнађа. Снимљено је својевремено неколико филмова о кретенизованим људима будућности. Тада су проглашени неинвентивним будалаштинама, а данас их, с правом, морамо прогласити визионарским. У једном, зове се Идиократија, снимљеном пре десетак година, уместо воде, из чесме тече Гаторејд напитак и лоботомирани мозгови се чуде зашто усеви не расту, када их заливају најквалитетнијим напитком. За вођу бирају будалу која побеђује у ријалитију, нико ништа не ради, сви седе уз телевизоре и блеје у тај ријалити. Како смо исмејавали тај тупави филм. А данас? Данас то живимо.
Џаба је Џон Керију што се згражава над погубном чињеницом да се политика води у 140 карактера на Твитеру, а да народ за то не даје ни пет пара. Џаба је нама у Србији што се смејемо будалесању Томислава Николића. Џаба нам је што се крстимо и левом и десном када видимо воз украшен иконама. Џаба. Отишла је ова лудорија предалеко…
А и што би се секирали… Напућите усне, искривите главу, забите је у мобилни на уговор и направите пар селфија за Инстаграм. Мислите позитивно….
Тони Станковић
