MISLITE POZITIVNO
Ne volim da citiram tzv. mudre misli, ali ovoga puta moram da napravim izuzetak. U pitanju je izjava, ni manje, ni više, nego američkog državnog sekretara, koji je jednom jedinom konciznom rečenicom uspeo da pokaže suštinu trenutnog mentalnog stanja praktično celokupnog čovečanstva:
„Odlazeći američki državni sekretar Džon Keri kritikovao je danas to što novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp koristi Tviter, navodeći da time izbegava odgovornost.
„Svaka zemlja u svetu treba da počne da brine o autoritarnom populizmu i odsustvu suštine u našem dijalogu. Ako se politika pravi uz pomoć 140 karaktera na Tviteru i ako se svaka razumna mera odgovornosti obilazi, a ljude za to baš briga, onda smo u problemu”, rekao je Keri, prenosi Rojters.“
Koliko istine u jednoj običnoj rečenici… Odsustvo suštine u dijalogu, ljude baš briga, odgovornost se obilazi….
I sve to u jednoj radoholičarskoj Americi… A šta tek da kažemo za Srbiju, u kojoj svakodnevno defiluju kreteni sa lažnim diplomama, kretenuše sa lažnim usnama i grudima, starlete koje ne umeju da pevaju, nepismeni i neobrazovani novinari, koji prate te iste starlete i polugole pevačice i lupetaju besmislice na svim tv kanalima, u ono malo slobodnih termina što je prestalo od silnih pevačkih takmičenja i realitija… Tv kanali, na kojima je pomenuto odsustvo dijaloga i izbegavanje odgovornosti dovedeno do savršenstva…
Surova je istina da su Fejsbuk i Jutjub stvorili generaciju kretena. Nepismenih i neobrazovaiih, koji sve lajkuju, koji sve kopiraju, koji sve znaju, a ništa ne znaju. I još kad, punih usta, za budalaštinu koju izgovore, kažu da je to naučno dokazano, čovek ne može a da ih ne pita: „A gde naučno dokazano, na Jutjubu?“.
Tako, ničim izazavan, naleteh juče na nešto što pokušava da bude nekakav užički medij, na tekst jedne tragično nepismene osobe, u kome uporno Veliki park piše velikim slovima obe reči… Sa takvim nivoom znanja, u ranija vremena teško bi se stiglo i do diplome osnovne škole, osim ako taćo ne odnese prasence razrednom, a danas takvi dobijaju ili kupuju Brze diplome Srbije, pa postaju funkcioneri, novinari, direktori, savetnici… Nažalost, dopustili smo da nam nepismena bulumenta kroji sudbinu. I, da sve bude tragičnije, taj vrhunac ljudske tuposti i neznanja, gomila lajkuje, šeruje, sa ponosom, kao da je u pitanju neotkrivena pripovetka Ive Andrića. I kako onda čovek, pa čak i ja, koji nikada nisam držao do formalnosti, da ne poludi od tolike količine prostakluka?
Upitajmo se kuda plovi ovaj brod? Ako takvi, a takvi su uvek bezobzirniji i uporniji, poptuno preovladaju, ako već nisu, kakvu budućnost možemo očekivati? U Srbiji ne postoji dijalog o bilo čemu ozbiljnom, ne postoji kritika, jer je trend da se sve hvali. Na najmanji znak neslaganja sa multipliciranim besmislicama, odmah te proglase – hejterom. Čak postoje gomile ispisanih besmislenih stranica kako na život treba gledati pozitivno. Prevedeno na srpski, budi ovca, bleji i smej se povazdan, hvali sve i svašta i „pravi si lik“, „ baš si kul faca“… I televizijski programi su ukinuli rasprave – u emisiju dođu istomišljenici ili jedan gost i strogo udri po monologu. Otud se i ne treba čuditi zašto ne postoji opozicija. Ko je lud da bude opozicija, ako kritika nikoga ne zanima? I ono malo ljudi što je spremno da se argumentima suprotstavi, po cenu i da ga proglase budalom, sve više uviđa da kritika ne dopire dalje od njihovog kompjutera. I čemu se onda u kolo hvatati?
Kako izaći iz ovog začaranog kruga površnosti, neznanja, nepismenosti, neinteligentnosti, neiskrenosti? Čini mi se da izlaska nema. Zahvatila nas je bujica besmisla, neki će odmah potonuti, neki će završiti razbacani po obalama, a ostale će na kraju progutati okeana beznađa. Snimljeno je svojevremeno nekoliko filmova o kretenizovanim ljudima budućnosti. Tada su proglašeni neinventivnim budalaštinama, a danas ih, s pravom, moramo proglasiti vizionarskim. U jednom, zove se Idiokratija, snimljenom pre desetak godina, umesto vode, iz česme teče Gatorejd napitak i lobotomirani mozgovi se čude zašto usevi ne rastu, kada ih zalivaju najkvalitetnijim napitkom. Za vođu biraju budalu koja pobeđuje u rijalitiju, niko ništa ne radi, svi sede uz televizore i bleje u taj rijaliti. Kako smo ismejavali taj tupavi film. A danas? Danas to živimo.
Džaba je Džon Keriju što se zgražava nad pogubnom činjenicom da se politika vodi u 140 karaktera na Tviteru, a da narod za to ne daje ni pet para. Džaba je nama u Srbiji što se smejemo budalesanju Tomislava Nikolića. Džaba nam je što se krstimo i levom i desnom kada vidimo voz ukrašen ikonama. Džaba. Otišla je ova ludorija predaleko…
A i što bi se sekirali… Napućite usne, iskrivite glavu, zabite je u mobilni na ugovor i napravite par selfija za Instagram. Mislite pozitivno….
Toni Stanković
