Oko – Jokino vrelo – Tripkova – Bela zemlja

Za prvu ovogodišnju šetnju odabrali smo da peške dođemo sa Zlatibora do Bele zemlje, ali malo drugačijim putem nego letos. Zato smo se sa trga na Zlatiboru uputili prema Oku, pa “nizbašču” do Sušice, pa uzbrdo prema Tripkovi, pa jopet nizbrdo na železničku stanicu Tripkova, pa jopet uzbrdo… E, tu me izdao telefon, pa nisam koristio Google Maps, i, umesto da nastavimo pravo prema Kaćeru i izbijemo kod kafane braće Sekulić, mi odemo desno prema Mačkatu i kada smo stigli do “Zlatiborca”, morali smo da se spustimo iza njega, kako bi pregazili Krivaju, pa preko livade da odemo levo, kako bi se vratili na put kojim sam prvobitno planirao da prođemo. Tako smo pešačili nekih 3,5 kilometara više, ali se isplatilo, em smo videli Zlatiborac u punoj veličini, em smo videli most iznad Krivaje iz potpuno drugačije perspektive nego obično.

Nego, da se vratim na početak – kakva je divota pešačiti prema Oku!!!  A tek kada izađeš na čistinu, pa kad ti pukne pred očima niz Braneško polje… Tako impresivan pogled prema Branešcima, Malića brdu, Šljivovici i Tari ne može pokvariti čak ni vetar, koji je na Oku uvek tako jak, kao da mu je sam Bog dao zadatak da svakog nenajavljenog prolaznika oduva sa Planete… Da smo normalna država, kao što nismo, tu bi, makar leti, bila kafana sa ogromnom baštom, jer sumnjam da bi ikome dosadilo da, tu, ako treba i ceo dan sedi i meditira… 

Nizbrdo smo išli novom džadom, koja, reklo bi se, tek što je asfaltirana, toliko skoro da ni Google Maps nije stigao da je evidentira. Pejzaž je fenomenalan i zimi, a mogu da zamislim kako je tek kad ozeleni! Zato jedva čekam duge letnje dane, da ovu turu ponovimo, s tim što bi bio red, da je, preko Zabučja, završimo u Užicu. Naravno, ja sam bio preveliki optimista, pa sam pretpostavio da i zimi možemo hodati istom brzinom kao leti, jer mi je prvobitni plan bio da prođemo Tripkovu, pa nastavimo već uhodanom putanjom – popnemo se na Krndu, pa nizbrdo ispod brane u Vrutcima i onda kroz tunele dođemo do Užica, ali to jednostavno nije moguće u januaru. Nema veze, samo da posluži junačko zdravlje, pa kad upekne majsko sunce, eto nas i tim putem. 

Da je sreće, užičke đake bi vodili na jednodnevne ekskurzije u obilazak ovih krajeva, jer, da budem malo i lokalpatriota, nema ovakve lepote – niđe. Šalu na stranu, čak i da ima, ovaj kraj je tako lep, da je prava šteta, ali i sramota, što ga naši pedagozi uporno ignorišu. Ko zna, možda bi, ako ništa drugo, oštri brdsko-planinski vazduh uticao da se u ovaj veseli grad vrati erski duh, koji nas je tako davno napustio.

Toni Stanković

srodni linkovi:

http://uzickanedelja.rs/peske-sa-zlatibora-do-uzica/

http://uzickanedelja.rs/manastir-dubrava/

 http://uzickanedelja.rs/prerast-dobroselica-zlatibor/

http://uzickanedelja.rs/crni-rzav-kobilja-glava-zaledjena-ribnica/ 

http://uzickanedelja.rs/od-popove-vode-do-stapara/

http://uzickanedelja.rs/semegnjevo-viogor-mokra-gora-krnda/

http://uzickanedelja.rs/bajkovita-ribnica/

http://uzickanedelja.rs/meandri-uvca/

http://uzickanedelja.rs/posetite-solotnik/

http://uzickanedelja.rs/surova-lepota/

http://uzickanedelja.rs/od-kraljevog-trga-do-kraljevog-potoka/

http://uzickanedelja.rs/buarski-bulevar/

http://uzickanedelja.rs/i-bi-prsutijada/

Comments

comments