1.
У СФРЈ, републике и покрајине настојале су да по једном свом граду додају заштитно име, Титово.
Као магијски плашт, као заклон од прозивки. Као пречицу до заједничке касе.
Али, и као обавеза: као име на кадровској листи, на којој су пописани сви што директно иду у рај радничке класе звани положај, није долазило у обзир да оскрнавиш име града из ког су те другови послали горе.
Титово Ужице, Титов Дрвар, Титова Митровица, Титов Врбас, Титова Кореница, Титово Велење, Титоград, Титов Велес – осам штихова за сложену игру самоуправног покера, за шест бакљи и два весела пламичка.
Само један босански градић, онај на водопаду, који нам је изавнојевао Дан републике, није могао да бира и буде биран у тај знаменити клуб.
Јајце.
А ово пишем на Дан. Републике.
2.
Ако памтиш СФРЈ, на овај дан југоносталгија удара јаче него Мате Парлов нашег Божа Цветића, ужичког – тешкаша који му је спаринговао; на директно питање о томе ко је кога више тукао, тешко артикулишући речи вилицом увезаном челичним жицама, Божо је поштено одговарао:
„Било је дана и кад сам ја њега ударио…“
Узвратите ли који пут, пријатељи моји, том директу упућеном директно из младости да нас мало ошамути и досоли свакодневну јадиковку?
Ако не, немојте ни данас.
Удрите на други дан, ако вам вас није жао; удрите макар реда ради. Удрите, макар из контре попили нокаут из Југославије, од Мата и Божа; удрите, јер ионако неподношљиво боли.
Данас, наспи пиће ваше и наше младости… О вињаку говорим, јер албанског коњака, штока, векије и звечево брендија у бифеима уклопљеним у масивне регале комбинованих соба генерације кућеника, одавно нема.
Наслони чело на хладни прозор, замагли дахом мало стакло и погледај кроз тај фини слој; покушај да видиш Титово Ужице уместо Ужица.
Куцни чашицом о стакло ако нас видиш и дојави како нам је.
Ако не нађем бар још једног сведока, случај пропаде.
3.
Ако не памтиш оно што се заборавити не да никако, и не знаш за авангарду радничке класе с оне листе изабраних, путујеш кроз ова брда вукући вагон мање.
Око размеђе миленијума, велики заводници и освајачи устрепталих женских срца категорично су одбијали свако петљање с девојкама које су запамтиле Тита. Они су мислили да је то због година и младости… Може бити.
А можда су само покушавали да побегну од оних с вагоном напуњеним успоменама у социјализму. Уме тежак да буде, уме да проклизава на овој једва скрпљеној прузи, којом би да се дочепамо будућности у којој ћемо „живети као сав нормалан свет“.
Блага и ужаси у таквим вагонима су замандаљени; из њега допиру чиста радост безбрижног постојања и крици свих наших остављених од партијске машинерије да заувек попуњавају бројно стање на маргини.
Пријатељ мог пријатеља био је опседнут девојкама/женама од 19 година. Кад је имао 16, покушавао је да их смува; кад је имао тридесет, такође. Данас, на Дан републике, кад се сећања бију око редоследа уласка у твоје царство и имају безброј лица, он и даље памти и види само деветнаестогодишњакиње.
То ти је та југоносталгија, кад се мало сведе на једну од оних чудних мера, којима се све може све оцењивати и тумачити у недостатку правих мерила.
4.
Бронза је име за низ легура бакра, најчешће с калајом; имала је и своје доба; кад се стручно изгланца, изгледала је као злато.
У оно доба, у републици призваној у Јајцу 29. новембра 1943. године, волели су другови да лију Тита у бронзи. Сваки Дом ЈНА, Општина имали су по бисту; остале државне и културне институције гледале су да набаве.
Брозна је материјал који је настајао трансмутацијом, метаморфозом бронзе, одмах по уливању у калуп; доба о ком причамо, певамо и јецамо зато се има звати брознаним.
Зависно од оног ко гланца, изгледа као злато…
У оку посматрача, поприма изглед и својства према његови осећањима; то је већ квантна носталгија.
Кад се мало сведе.
5.
Зато, ти што куцкаш стаклом о стакло, хладиш транзицијом узаврело чело и кроз маглу, дахом нанесену, посматраш Титово Ужице.
Из Глуваћа, Гуштераја, Коштице, Крчагова, са Ибишевог гувна, Сарића осоја, видиш га; са Ракијског пијаца, Слануше, Беглука и Теразија могли би сте, пријатељи моји, тачно побројати ко му је данас, по овом снегу, догланцао леву чизму.
Где год да ти се дом налази, видиш Трг партизана и Тилку на највишем његовом делу, видиш групице неког лепог света; иако им је хладно, упорно чекају неког или нешто и твдо верују да време ту проведено није протраћено.
Надзиреш Корзо и вечерњу смотру.
Ако је све тако, сигурно си вајарски рад Франа Кршинића звао биста, иако то није; данас је споменик, а у брознано доба неко стручан је устврдио да се ради о „скулптури у функцији споменика“.
Деведесетих година, екипа из „Бумеранга“ предвођена стручно припремљеним Лалом Басом, завукла се иза музеја и спровела кабалистички ритуал оживљавања… Споменика?
Езотеријску тананост грубо је нарушила Народна милиција и тако смо остали без одговора на многа питања, па и како је требало да зовемо Франов рад док смо га звали.
6.
29. новембар за Ужичане је био важнији него Авној Јајцу, истоимена индустрија меса и конзерви за Суботичане и легендарна станица Народне милиције за ноћне ликове Београда; тог дана се, страшном погибијом наших радника и занатлија, окончала Ужичка република.
Да је пробрано друштво удахнуло брознаном Голему живот, макар дашак, макар као она маглица на прозору с ког гледаш Титово Ужице, не би се он попео до своје собе у згради музеја, да се згреје и одмори мало. Не би ни, вођен стеченим рефлексом и навиком, тешким кораком кренуо улицом Маршала Тита до Трга партизана и места с погледом на Сивоњу, да потражи своју златну младеж.
Он би се, пријатељи моји, некако узгребао до Биоктоша и места но ком је до бомбардовања ’99. стајала табла на којој је писало да је одатле Јосип Броз Тито посматрао повлачење партизанских јединица из Ужица.
Углачани прст, за који смо се придржавали при устајању с леве чизме и из индијанског/турског/јога седа, уперио би ка 14. километру.
Командантову погледај руку/под њом батаљон и цео брег; све ближе, све јаче топови туку/и тихо, тихо пада снег.
7.
Било је данас Ужичана на Кадињачи.
Било их је у доба СФРЈ много више – ’79. је и Тито, можда на задњем појављивању у јавности, с тада још живим борцима, пионирима, омладинцима, грађанима и оних што би да се упишу на најмоћнију листу у историји Балкана.
Било је и година у којим се то обављало скоро кријући.
Под бременом смо транзиције, пријатељи моји, а нити га носимо, нити га збацујемо с рамена. С тим товаром нисмо оспособљени да рукујемо.
Нисмо научили ни како да се односимо према Кадињачи, скулптури у функцији споменика, нашој Југи и онима који је нису запамтили.
Састав брозне и одлике брознаног доба су нејасни и доказују се, углавном, извика, а гласније изведени докази важе само до следећег суочавања.
Ипак, то што нисмо ништа научили не спречава нас да све знамо.
8.
Онај вагон…
Лакше без њега јесте и многи страхови, и многи болови остаће непознати путницима који га не вуку.
Али, у њему се налази и све што је носило узбуђење, које се не да поновити; ове младости постбрознаног доба имају неке своје радости и не треба им оне из вагона набијати на нос.
Уосталом, можда је и за нас је боље да га посматрамо кроз Хајзенбергов принцип, начело неодређености: док га не отворимо, нико не зна је ли мачка у њему жива или мртва, и има ли деветнаест година и кад сиђе на ову станицу.
Ма, шалио сам се: мало вучеш, мало те вагон тера испред себе и овог доба… Мало наздравиш.
У тмини срцем палити плам,/ту људску главу пред силом дићи!/Никада нећеш бити сам/ако научиш ићи, ићи…
Славко Вукосављевић, Кадињача