1.
U SFRJ, republike i pokrajine nastojale su da po jednom svom gradu dodaju zaštitno ime, Titovo.
Kao magijski plašt, kao zaklon od prozivki. Kao prečicu do zajedničke kase.
Ali, i kao obaveza: kao ime na kadrovskoj listi, na kojoj su popisani svi što direktno idu u raj radničke klase zvani položaj, nije dolazilo u obzir da oskrnaviš ime grada iz kog su te drugovi poslali gore.
Titovo Užice, Titov Drvar, Titova Mitrovica, Titov Vrbas, Titova Korenica, Titovo Velenje, Titograd, Titov Veles – osam štihova za složenu igru samoupravnog pokera, za šest baklji i dva vesela plamička.
Samo jedan bosanski gradić, onaj na vodopadu, koji nam je izavnojevao Dan republike, nije mogao da bira i bude biran u taj znameniti klub.
Jajce.
A ovo pišem na Dan. Republike.
2.
Ako pamtiš SFRJ, na ovaj dan jugonostalgija udara jače nego Mate Parlov našeg Boža Cvetića, užičkog – teškaša koji mu je sparingovao; na direktno pitanje o tome ko je koga više tukao, teško artikulišući reči vilicom uvezanom čeličnim žicama, Božo je pošteno odgovarao:
„Bilo je dana i kad sam ja njega udario…“
Uzvratite li koji put, prijatelji moji, tom direktu upućenom direktno iz mladosti da nas malo ošamuti i dosoli svakodnevnu jadikovku?
Ako ne, nemojte ni danas.
Udrite na drugi dan, ako vam vas nije žao; udrite makar reda radi. Udrite, makar iz kontre popili nokaut iz Jugoslavije, od Mata i Boža; udrite, jer ionako nepodnošljivo boli.
Danas, naspi piće vaše i naše mladosti… O vinjaku govorim, jer albanskog konjaka, štoka, vekije i zvečevo brendija u bifeima uklopljenim u masivne regale kombinovanih soba generacije kućenika, odavno nema.
Nasloni čelo na hladni prozor, zamagli dahom malo staklo i pogledaj kroz taj fini sloj; pokušaj da vidiš Titovo Užice umesto Užica.
Kucni čašicom o staklo ako nas vidiš i dojavi kako nam je.
Ako ne nađem bar još jednog svedoka, slučaj propade.
3.
Ako ne pamtiš ono što se zaboraviti ne da nikako, i ne znaš za avangardu radničke klase s one liste izabranih, putuješ kroz ova brda vukući vagon manje.
Oko razmeđe milenijuma, veliki zavodnici i osvajači ustreptalih ženskih srca kategorično su odbijali svako petljanje s devojkama koje su zapamtile Tita. Oni su mislili da je to zbog godina i mladosti… Može biti.
A možda su samo pokušavali da pobegnu od onih s vagonom napunjenim uspomenama u socijalizmu. Ume težak da bude, ume da proklizava na ovoj jedva skrpljenoj pruzi, kojom bi da se dočepamo budućnosti u kojoj ćemo „živeti kao sav normalan svet“.
Blaga i užasi u takvim vagonima su zamandaljeni; iz njega dopiru čista radost bezbrižnog postojanja i krici svih naših ostavljenih od partijske mašinerije da zauvek popunjavaju brojno stanje na margini.
Prijatelj mog prijatelja bio je opsednut devojkama/ženama od 19 godina. Kad je imao 16, pokušavao je da ih smuva; kad je imao trideset, takođe. Danas, na Dan republike, kad se sećanja biju oko redosleda ulaska u tvoje carstvo i imaju bezbroj lica, on i dalje pamti i vidi samo devetnaestogodišnjakinje.
To ti je ta jugonostalgija, kad se malo svede na jednu od onih čudnih mera, kojima se sve može sve ocenjivati i tumačiti u nedostatku pravih merila.
4.
Bronza je ime za niz legura bakra, najčešće s kalajom; imala je i svoje doba; kad se stručno izglanca, izgledala je kao zlato.
U ono doba, u republici prizvanoj u Jajcu 29. novembra 1943. godine, voleli su drugovi da liju Tita u bronzi. Svaki Dom JNA, Opština imali su po bistu; ostale državne i kulturne institucije gledale su da nabave.
Brozna je materijal koji je nastajao transmutacijom, metamorfozom bronze, odmah po ulivanju u kalup; doba o kom pričamo, pevamo i jecamo zato se ima zvati broznanim.
Zavisno od onog ko glanca, izgleda kao zlato…
U oku posmatrača, poprima izgled i svojstva prema njegovi osećanjima; to je već kvantna nostalgija.
Kad se malo svede.
5.
Zato, ti što kuckaš staklom o staklo, hladiš tranzicijom uzavrelo čelo i kroz maglu, dahom nanesenu, posmatraš Titovo Užice.
Iz Gluvaća, Gušteraja, Koštice, Krčagova, sa Ibiševog guvna, Sarića osoja, vidiš ga; sa Rakijskog pijaca, Slanuše, Begluka i Terazija mogli bi ste, prijatelji moji, tačno pobrojati ko mu je danas, po ovom snegu, doglancao levu čizmu.
Gde god da ti se dom nalazi, vidiš Trg partizana i Tilku na najvišem njegovom delu, vidiš grupice nekog lepog sveta; iako im je hladno, uporno čekaju nekog ili nešto i tvdo veruju da vreme tu provedeno nije protraćeno.
Nadzireš Korzo i večernju smotru.
Ako je sve tako, sigurno si vajarski rad Frana Kršinića zvao bista, iako to nije; danas je spomenik, a u broznano doba neko stručan je ustvrdio da se radi o „skulpturi u funkciji spomenika“.
Devedesetih godina, ekipa iz „Bumeranga“ predvođena stručno pripremljenim Lalom Basom, zavukla se iza muzeja i sprovela kabalistički ritual oživljavanja… Spomenika?
Ezoterijsku tananost grubo je narušila Narodna milicija i tako smo ostali bez odgovora na mnoga pitanja, pa i kako je trebalo da zovemo Franov rad dok smo ga zvali.
6.
29. novembar za Užičane je bio važniji nego Avnoj Jajcu, istoimena industrija mesa i konzervi za Subotičane i legendarna stanica Narodne milicije za noćne likove Beograda; tog dana se, strašnom pogibijom naših radnika i zanatlija, okončala Užička republika.
Da je probrano društvo udahnulo broznanom Golemu život, makar dašak, makar kao ona maglica na prozoru s kog gledaš Titovo Užice, ne bi se on popeo do svoje sobe u zgradi muzeja, da se zgreje i odmori malo. Ne bi ni, vođen stečenim refleksom i navikom, teškim korakom krenuo ulicom Maršala Tita do Trga partizana i mesta s pogledom na Sivonju, da potraži svoju zlatnu mladež.
On bi se, prijatelji moji, nekako uzgrebao do Bioktoša i mesta no kom je do bombardovanja ’99. stajala tabla na kojoj je pisalo da je odatle Josip Broz Tito posmatrao povlačenje partizanskih jedinica iz Užica.
Uglačani prst, za koji smo se pridržavali pri ustajanju s leve čizme i iz indijanskog/turskog/joga seda, uperio bi ka 14. kilometru.
Komandantovu pogledaj ruku/pod njom bataljon i ceo breg; sve bliže, sve jače topovi tuku/i tiho, tiho pada sneg.
7.
Bilo je danas Užičana na Kadinjači.
Bilo ih je u doba SFRJ mnogo više – ’79. je i Tito, možda na zadnjem pojavljivanju u javnosti, s tada još živim borcima, pionirima, omladincima, građanima i onih što bi da se upišu na najmoćniju listu u istoriji Balkana.
Bilo je i godina u kojim se to obavljalo skoro krijući.
Pod bremenom smo tranzicije, prijatelji moji, a niti ga nosimo, niti ga zbacujemo s ramena. S tim tovarom nismo osposobljeni da rukujemo.
Nismo naučili ni kako da se odnosimo prema Kadinjači, skulpturi u funkciji spomenika, našoj Jugi i onima koji je nisu zapamtili.
Sastav brozne i odlike broznanog doba su nejasni i dokazuju se, uglavnom, izvika, a glasnije izvedeni dokazi važe samo do sledećeg suočavanja.
Ipak, to što nismo ništa naučili ne sprečava nas da sve znamo.
8.
Onaj vagon…
Lakše bez njega jeste i mnogi strahovi, i mnogi bolovi ostaće nepoznati putnicima koji ga ne vuku.
Ali, u njemu se nalazi i sve što je nosilo uzbuđenje, koje se ne da ponoviti; ove mladosti postbroznanog doba imaju neke svoje radosti i ne treba im one iz vagona nabijati na nos.
Uostalom, možda je i za nas je bolje da ga posmatramo kroz Hajzenbergov princip, načelo neodređenosti: dok ga ne otvorimo, niko ne zna je li mačka u njemu živa ili mrtva, i ima li devetnaest godina i kad siđe na ovu stanicu.
Ma, šalio sam se: malo vučeš, malo te vagon tera ispred sebe i ovog doba… Malo nazdraviš.
U tmini srcem paliti plam,/tu ljudsku glavu pred silom dići!/Nikada nećeš biti sam/ako naučiš ići, ići…
Slavko Vukosavljević, Kadinjača
