početak AKTUELNO Остварио сам дечачке снове

Остварио сам дечачке снове

od Užička Nedelja
806 pregleda

zoran njeguš

УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: ЗОРАН ЊЕГУШ
Зоран Његуш, прослављени српски фудбалер, данас живи са породицом на Златибору. После успешне фудбалске каријере у Србији и у Шпанији, радио је као тренер великог броја српских клубова. Тренутно паузира и чека понуду из иностранства.
Зоран се родио у Ужицу, основну и средњу школу је завршио у Ужицу, а своје фудбалске почетничке кораке имао је ужичкој Слободи. Радо се сећа тог периода.
– Фудбал сам почео да тренирам у четвртом разреду основне школе. Тада није било школе фудбала, већ сам одмах почео да тренирам у петлићима Слободе. За Слободу сам играо до моје 22 године. Стигао сам да одслужим војску и да се вратим. У Ужицу и у Слободи сам провео доста лепог времена и за тај период ме вежу лепа сећања – казао је Зоран.
Још као дете, када је почињао да тренира фудбал, дао је сам себи обећање.
– Мој старији брат, 1968. годиште, и мој брат од ујака који је 1971. годиште, тренирали су тада фудбал, а мени су увек говорили да је рано за мене. Говорили су ми: “Ајде ти мали, ти си најмлађи, теби још није време“, а ја сам силно желео да што раније почнем да тренирам. Ка бављењу спортом и фудбалом усмерио нас је мој ујак Зоран Новаковић, који је био голман „Слободе“, а после, па и сада је тренер голмана. Он је утицао на нас да идемо том спортском фудбалском линијом. И напокон је дошло време да и ја почнем да тренирам. Тада сам себи рекао и обећао да ћу бити најбољи од свих њих и то се остварило. Тако су се остварили неки моји дечачки снови – рекао је Његуш.
О свом фудбалском животу у Слободи, он каже:
– У млађим категоријама ме је тренирао Ратко Јокић, покојни Бране Веселиновић и Иван Чанчаревић, док у одмладинцима и касније у првом тиму Мирослав Вукашиновић и Слободан Доганџић, код кога сам играо задњу сезону, а онда сам отишао у Црвену звезду. Ту је био и покојни Миле Рајић. Сви ти тренери су ми дали нешто што сам научио. Сада када погледам, веома сам задовољан како се то некада радило у Слободи и како је то био организован клуб. Једина рак рана су били услови за тренинг, нисмо имали баш најбоље услове, али се ипак играло. У Слободи сам закачио и Другу јединствену лигу, то је било пред распад СФРЈ. Играли смо са клубовима из Босне и Херцеговине, Македоније, Србије и Црне Горе. Тада се играо добар и квалитетан фудбал и имали смо добре и квалитетне тренере. Споменуо бих и Зорана Вујовића, који је тада био председник општине. Неизмерно је волео Слободу и увек нас је обилаазио и помогао, и захвалио бих му се, јер је доста утицао и на развој младих играча. Била су другачија времена – и Ваљаоница и Први партизан су помагали клуб и некако ти управни одбори у Слободи су били састављени од квалитетних људи.
Након Слободе, Зоран Његуш је отишао у Црвену звезду, а заиграо је и за репрезентацију.
– Провео сам у Црвеној звезди три лепе године. Играо сам и за репрезентацију, где сам дебитовао на пријатељској утакмици против Русије. Док сам био у Црвеној звезди имали смо велики број европских утакмица, као против Барселоне и других значајних клубова. Био је добар осећај када смо играли на Маракани, јер је тада могла да прими и до 80.000 гледалаца, нису биле столице. И у Звезди сам имао велике тренере: Љупко Петковић, Владимир Петровић Пижон, а онда Милорад Косановић. Код Косановића смо играли доста добро. Међутим, те 1998. године следи продаја Дејана Станковића, мене и других играча, а после и Перице Огњеновића Реалу. Звезда је добро зарадила, јер су то били велики трансфери. То је била једна добра и сјајна генерација и штета што нисмо остали дуже на окупу, али Звезда је морала да живи, а живела је од тих трансфера који су били много већи, јачи и бољи него данас.
Те 1998. године Његуш је отишао у Атлетико Мадрид.
– Ригосаки је то лето потписао и довео Владимира Југовића и мене у Атлетико Мадрид. У Атлетику је тада било турбулентно те три године, два пута је долазио Радомир Антић, следеће године Ранијери, па и он дао оставку, испали из прве лиге. Некако је Атлетико Мадрид после освајања дупле круне стагнирао, иако је имао доста квалитетних играча. Ја сам затим отишао у Севиљу, као позајмљени играч и Севиља је ушла у Прву лигу, и после откупила мој уговор. За тих шест година у Шпанији носим све лепе успомене, имам и шпанско држављанство.

zoran njeguš 2

На крају те своје фудбалске каријере Његуш је закљичио:
– Осећам се потпуно оствареним као фудбалер.
У Шпанији, док је играо за Атлетико Мадрид највише се дружио са Вељком Пауновићем, који је после био позјамљен Мајорци, Радетом Богдановићем, који је убрзо отишао у Немачку, Мирсадом Хибићем, капитеном и фидбалером репрезантације БиХ, као и са Владимиром Југовићем, који је за овај шпански клуб играо годину дана. У Севиљи није имао српских колега, али каже да је шпански обичај да се једном седмично друже уз ручак или вечеру сви фудбалери, управа и породице.
– Завршавам са фудбалом 2004. године и 2005. године дошао сам у Ужице на инсистирање и молбу мог пријатеља и кума Пеђе Ристановића, ако могу да утичем на његово постављање у Слободи. То сам и учинио и заложио сам свој образ и углед. И ја сам постављен за спортског директора. Затекао сам лоше финансијско стање. Тада је градоначелник био Мартић и град је давао мало пара. Слобода је као и увек била у проблему, па сам дао један део свог новца, један део позајмио. Ми смо тада били у трци са Севојном, имали смо бодовни заостатак, али смо током пролећног дела отпали, тако да се та моја епизода као спортског директора, а био сам ту, јер сам желео да помогнем, завршила после шест месеци. Онда сам уписао и завршио тренерску школу. Имам све те лиценце и на крају Уефину пролиценцу. На кратко сам био сарадник Слободана Крчмаревића у младој репрезентацији, па сам прешао да будем асистент код Милорада Косановића у Црвеној звезди. Ту сам провео месец дана, јер се Косановић повукао, а ја дао оставку. Онда сам се 2009/2010. године поново вратио у Слободу. Имали смо веома успешну јесен и завршили први на табели. Међутим, слабо смо урадили прелазни рок на зиму. Била је исто лоша финансијска ситуација. Ја сам и даље вукао целу ту причу, и позајмљивао и поклањао новац. Ипак, током пролећног дела отпали смо за улазак у виши ранг, али могу рећи да је сезона била успешна, јер смо пунили стадион – казао је Његуш.
После Слободе, Зоран је преузео Јавор, а затим и Борац.
– Преузео сам Јавор из Ивањице у сезони 2010/2011, након одласка Радомира Ћурчића у Фудбалски савез Србије. Добро сам одрадио ту сезону, а онда сам 2011/2012. године отишао у Спартак у Суботицу. Након тога водио сам Борац из Чачка, а онда Нови Пазар. Са Борцем сам раскинуо уговор, јер у пролећном делу после неколико кола смо били трећи, нисмо могли да достигнемо место које нас води у виши ранг. Слободан Илић, који је био спортски директор Борца, признао је да је задовољан што су остварили циљ да стабилизују клуб, иако имају играче са којима није било тек тако лако раскинути уговор. Споразумно смо се разишли. Још увек имам контакте са Борцем, чак су ме више пута звали да будем тренер сада када су у првој лиги, али некако нам се нису сложиле коцкице – казао је наш саговорник.
Занимљиво искуство Његуш је стекао у Новом Пазару.
– Њихови навијачи јесу темпераментни, добар су клуб и само им фали мало боља организација унутар клуба. И они имају финансијских проблема, али исплаћују своје обавезе. Сваки викенд или сваки други викенд, када имају утакмице, окупе 5-6.000 гледалаца, а нарочито када играчи остварују резултате. У сећању ће ми остати утакмица против Слободе у Новом Пазару, када је тим који сам водио победио. Ту тек дође до изражаја професионалност. Док се игра утакмица морате потпуно да искључите емоције, а оне могу да се покажу пре или после уткамице, али током утакмице важи правило нека победи бољи.
Након Новог Пазара Зопран Његуш је на пуази. У ствари, тренутно се ангажовао на свом објекту на Златибору.
– Сада сам направио неку малу паузу, јер на Златибору правим неки објекат у тржном центру. Али то не значи да не желим да се више бавим тренерским послом. Живим на Златибору, ћерка студира у Београду, а син је у 8. разреду и тренира у ФК Златибор. Планови су нам да када син заврши 8. разред, да се сви селимо за Београд. Ћерка ми је тамо. Али и то је под знаком питања, јер опет све зависи од мог тренерског посла. Ако добијем неку понуду из иностранства, можда и одем са целом породицом.
На питање како доживљава Ужице после свих тих година, он каже:
– Некако у Ужицу не проводим доста времена од када су ми родитељи умрли. Углавном долазим у посету пријатељима, послом или када треба да идем на пијацу. Кроз фудбал сам се највише везао за Ужице. Сетим се те младости и некако је Ужице тада одисало том чистотом, за разлику од данас. Некако је некада било лепше сунце и осећај, имао је тај средњи сталеж који је преовладавао, а данас је све другачије, ваљда због ове кризе – казао је Зоран.
Иако има кућу у Београду, одлучио се да живи на Златибору због деце.
– Када сам се вратио у Србију из Шпаније проценио сам да је најбоље за моју децу да одрастају на Златибору и да ту заврше основну школу, јер ранац на леђа и десет минута да прошетају до школе, другачије је, него да их возим по Београду до школа.
Радо прича о Миру Радошевићу, са којим је провео школске дане у некадашњој „Браћа Јечменица“ школи, а данашњој „Стари град“.
– Скоро смо се видели и у добрим смо односима. Требало је да оде за Турску и у једном клубу да буде спортски директор, али не знам да ли је отишао. Ишли смо у исти разред, и један други имали смо баш успешне каријере, а тиме не може баш свака школа да се похвали – додао је Његуш.
Данас доста деце тренира фудбал у школама фудбала, али Његуш се не слаже баш са тим.
– Треба да постоје приватне школе фудбала и да наплаћују чланарине. Али, ако су школе фудбала при фудбалским клубовима, онда бих укинуо чланарину и ту би морала да буде природна селекција, као што је некада била. Када сам играо у Слободи у петлићима ништа нисмо плаћали, чак су нам и копачке куповали. Искључиво бих за то да то буде права селекција без чланарина. У Ужицу има талентоване деце, а у Звезди и Партизани су углавном деца која су дошла из унутрашњости Србије. Игру деце прате скаути широм Србије и знам да су ови велики клубови заинтересовани за једног младог играча из Слободе, 2002. годиште. Има још деце као што је увек било, само треба добар и квалитетан рад са њима и добри услови – казао је Његуш.
На крају је поручио:
– Деца морају да верују у то што раде било којим послом да се баве, а поготову у спорту да имају циљ и да вредно и напорно раде сваки дан и да сваки дан живе за тај циљ.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

1 komentar

erc 3. јануара 2016. - 05:21

Nisam znao da su Njeguš i Radošević školski, jednako su vaspitani. Isto mišljenje imam o obojici. Znamo se dugo, dugo kao sugrađani i ljudi iz sporta… a doživeo sam da ih sretnem van Užica obojicu i „nisu me prepoznali“. Mnogo površnije poznajem ljude iz sporta koji nisu Užičani, a koji su daleko poznatiji od ove dvojice naših, i nikada se nisu pravili da se ne poznajemo, naprotiv. Stvar kulture. Možda ja sa njima imam takvo iskustvo, možda je greška u meni, možda su oni sjajno vaspitani momci, ali samo iznosim svoje iskustvo.

ponovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.