Пише: проф. др Биља Грујичић
Кажу да у новинарству увек треба изабрати наслов који ће читаоца привући тексту, који ће га заинтересовати за читање, мада често иза тога следи и нешто што није тако баш занимљиво. Нисам сигурна да вам је овај, драги моји примамљив, али ако издржите до краја, можда вам се и ослади. Често није све укусно на први залогај, али ко има храбрости да иде даље, има прилику да се изненади. Подразумева се да волите изненађења.
Овога пута немој само о Карлеуши, немој о Шабану, немој о Косову. Искрена да будем, ова прва ми није пала на памет, исто толико колико ме нису интересовали скандал-мајстори у свим другим сферама јавног живота. Мораће она са тим свим да се носи сама, а са мојих плећа, говорећи о женском достојанству мораће да падне. Дакле, нисам желела да јој посветим ниједан ред, у њеном случају слике су биле речитије. Шабан је отишао као осведочени краљ народне музике и тако се срце наше поделило на пре и после њега, Косово је, чини ми се, Гордијев чвор, као у оној причи о Тамном вилајету, кајање неминовно.
Ја сам хтела о неким лепшим и хуманијим темама, о текућем Фесту, о додели Оскара, о новом Табашевићевом роману. Нисам хтела о магнетним трепавицама, о новој апликацији која мери, шта све не..кад ме комшиница пита: “Ви опет не идете у школу?“
Прво не знам који смо то ми, заправо знам, али ми се некако тај призвук у гласу чини оптужујући. Као да ми то сами желимо и као да то није одлука коју просветни радници само поштују. А деца се пожелела школе…а родитељи се пожелели школе, а издавачи се пожелели ђака, а календар такмичења… Истини за вољу, постоји сјајан, истина невелик број ђака, који се марљиво припремају за предстојећа такмичења и који траже од вас разлику између придева пасји и псећи. То су они који читају културни додатак у „Политици“, а не звуче архаично.
А како ћете то надокнадити? Да ли ће то бити наставне суботе, или продужетак школске године?
Посматрала сам је, није имала реалну забринутост за наставни процес. Размишљала сам како овде свако туђу бригу брине. Пала ми је на памет једна карикатура домаћице која једном руком меша ручак, другом држи дете у наручју, ноге су јој потопљене у лавор, од натечености, а она изговара чувену реченицу “Јадна Сораја!“ Дакле, свакоме је туђа трава зеленија, а туђи ручак укуснији. Немогуће да сви воде онај живот из наслова ове колумне, или да ли сте размишљали да понеко води и онај живот који заслужи. Ја волим да верујем да често бива тако, као и да нема препрека за упорне.
Моја комшиница није била злонамерна, попуњавала је пукотине у свом животу. Неко то ради уз „Фарму“, неко уз кафицу, али ја нећу да просвета буде предмет за тако нешто, јер ту јој није место, макар због њих. Пази како се понашаш, ко зна коме служиш за узор!
Воли вас Ваша Биља!
(Ужичка недеља 1006)
