Nisam sigurna da li ti je do sada neko napisao pismo. Pesmu – da. I priču, verovatno. Eto, ja sam te stavila u roman. Bez imena, ali svako ko te zna – poznao te je po opisima.
Pismo…Čudan način obraćanja za današnje vreme, znam. Možda sam ti nešto mogla skuckati preko društvenih mreža i slično? Ali, da li se prava ljubav i poštovanje iskazuju tako?
Pišem ti pismo i trudim se da ga uglancam, da pažljivo biram reči, kao što i dolikuje kada je reč o osećanjima koja nije lako sročiti, te se birka, glača, pa tek onda bojažljivo ostavlja trag. Jer, pisani trag ostaje. Nije kao reč koju će da raznese vetar, da se zamrsi međ` cveće ili se istopi kao pahulje. Pisani trag ima svoju težinu.
Dragi moj Grade! (Sad znam da će mnogi razrogačiti oči, jer pišem, ne nekom voljenom biću, već gradu. I to gradu za koji će prvo pomisliti: opet ona o Valjevu! Ali… )
Dragi moj Grade koji si me odgajao, pazio u odrastanju, darivao mi svoj blistavo osmehnuti trg sa Titovom bistom, svoje ponosno srce u kom kuca Kadinjača, svoju pažnju u kutovima Starog parka, nežna osećanja skrivena u drevnim tajnovitim senama Starog grada, bistrinu beskompromisne Đetinje, nežnost borova sa Dovarja, humor sa uzavrelog korzoa nečijih mladosti, zanesenost bezbrojnih mladalačkih sanja iz susretanja u naizgled malom poluprečniku oko Gradske kafane! Drago moje Užice! Oprosti što ti se tek sad obraćam. Što te glasno zazivam i priznajem. Valjevo me jeste iznedrilo i ja ga beskrajno volim, ali ti si moje okrilje, ram za moju sliku, kalup u kojem sam postala ovo što jesam, grad mog bezbrižnog detinjstva, odrastanja, maštovite mladosti, mojih prvih ljubavi! Ti si ono što me je inspirisalo za prve stihove, jer tebe sam poznavala, tvoje mirise i boje, tvoju građu i snagu, tvoju prošlost i puteve kojima sam koračala. Ti si onaj grad u kojem su se rađali moji smehovi, nade, snovi… Moj Božić, Nova godina, spoznaja, 4. i 7. jul bez i sa vatrometima (jer su nekada proslave bile bez tih svetlosnih efekata, ali bleštave od osećanja), moji rođendani, osmesi 25. maja, svi 8. martovi sa plavim zumbulima i šumskim ljubičicama koje su mirisale kao majčina duša! Ti si drago sećanje na crvene karanfile skrivene u snegu koje su samo mene čekali, sankanja dugim ulicama bez straha; otkriće vreline leda na neiskusnim usnama deteta pri susretu sa sladoledom, i ukusa prvog poljupca; nevešte vožnje rolšulama, i čekanje na krug biciklom, svo zamešateljstvo svega i svačega, uspomena i osećanja, uzleta i padova, jauka i smeha, očaja i sreće, svega, svega, dugo 25 godina bivstvovanja u tebi! Sažimanja sa tobom!
Užice!
…Grade….
Znam da su ti pisali pesme. I možda priče? Ja sam te stavila u roman, ali bez imena. Samo da te prepoznaju oni koji te vole. U tom romanu rodila se jedna prava ljubav. I opstala. Divna, romantična… Sa usponima i padovima. Da. Ali, nisam ti napisala ime.
Sada ti, Grade moj, ispisujem izvinjenje. Ne zbog toga, već što sam tako dugo puštala da drugi misle da imam Valjevo i Čajetinu; mesta rođenja i življenja. Ali, sve nešto mislim, bez obzira što me je svako mesto obojilo i označilo svojim posebnostima, ipak… Sve nešto mislim da u tebi kuca moje srce. I zato me sve lepo što ti se dešava – raduje, sve ružno što pokušavaju da ti učine – rastužuje. Ne daj se, lepi moj Grade! Davali su se za tebe, divnog i slobodarskog! I daju se još, svi koji te štuju. Možda počesto sirotinjski – mrvicu po mrvicu, ali onako i onoliko koliko ko ume.
Ja ti, sa svoje strane, dajem svoje najnežnije, iz duše.
Hvala ti za sve lepe stvari, sva iskustva, sve uspomene, Užice – grade moje mladosti!
Mirjana Ranković Luković, 7. januar 2020.
