PIŠE ALEKSANDAR DIVOVIĆ
Jedini zahtev opozicije na protestu 8. juna su fer i pošteni izbori. Opozicija, ističući taj zahtev, izgubila je iz vida jednu suptilnu razliku – ne zavisi snaga opozicije od fer i poštenih izbora, nego fer i pošteni izbori zavise od snage opozicije. Opozicija u Srbiji ni 1996. na lokalnim, ni 2000. na predsedničkim i parlamentarnim izborima nije imala poštene uslove i ravnopravan tretman. U oba slučaja je, ipak, primorala socijalističku vlast da prizna izbornu krađu i izborni poraz, jer je imala kapacitet za to. Ako je za takav ishod 2000. bila presudna međunarodna podrška DOS-u, 1996. nije, jer je Milošević tada još uvek imao podršku međunarodne zajednice i važio za faktor mira i stabilnosti na Balkanu. Nešto kao Vučić danas.
Dokaz nemoći današnje opozicije je činjenica da ona traži pregovore o nečemu što se podrazumeva i što je zakonom garantovano, a to su slobodni i demokratski izbori. Kada ste prinuđeni da pregovarate o nečemu što je prirodno građansko pravo, i za to još istaknete grupu nestranačkih stručnjaka, onda ste sami, još na početku, legitimisali svoju inferiornu poziciju na dva načina: prvo, jer zahtevate pregovore o nečemu što ne bi smelo da bude predmet pregovora, i drugo, i taj podrazumevajući minimum tražite preko posrednika. Gde onda opozicija greši kada, prema svim merenjima, ni posle 6 meseci protesta ne uspeva da u kritičnom delu javnosti nametne jednu tako očiglednu temu kao pitanje prvog reda?
Suštinski ne greši nigde, jer pitanje fer i poštenih izbora, koliko god bilo elementarno, u najvećoj meri ne zavisi od opozicije. Vlast je uzurpirala previše javnog prostora i državnih resursa da bi opozicija, sa svim svojim nedostacima, mogla da utiče da se to promeni. U sociološkom smislu, problem je strukturne prirode. Predstrukturne teorije političkih promena mahom su se fokusirale na namere političkih učesnika, kao da su političke promene ishod nameravane akcije tih grupa, dok strukturne impliciraju da se značajne političke promene ne prave, nego da samo nailaze i dolaze, odnosno da je mnogo činilaca uključeno u ovaj kompleksni proces.
Ovo pitanje može da se postavi i drugačije, kao varijacija debate o slobodi volje i determinizmu, a na konkretnom primeru suština je u sledećem – da li političke promene u ovakvoj Vučićevoj Srbiji mogu da stvaraju pojedinci i stranke opozicije na osnovu svojih svesnih namera i ciljeva (delanje) ili su one rezultat spoljašnjih društvenih, ekonomskih i političkih sila, nad kojima pojedinci i stranke iz opozicije nemaju potpunu kontrolu (struktura)?
Vučićev režim biće ozbiljno uzdrman tek unutrašnjim strukturnim potresima i podelama među naprednjačkim elitama. Na taj proces opozicija veoma malo može da utiče, koliko mogu da utiču strukturne slabosti modela meke neopatrimonijalne države koju je Vučić uspostavio i glomaznost stranačkog aparata SNS koji funkcioniše poput finansijskog balona. Masovna mobilizacija i promena svesti o regularnosti izborne utakmice koincidiraće i desiće se tek sa intenzivnim konfliktima među vladajućim elitama. Pošto se to još nije desilo ili se ne dešava u dovoljnoj meri, polugodišnjica protesta u subotu 8. juna više će izgledati kao nekrolog ili pomen, nego kao jubilej, odnosno klimaks građanskog revolta.
