Породица је моја подршка

- У првој емисији сам имао велику трему, а када је млађи син Ђорђе заплакао, једва сам отпевао песму до краја -

РАТКО ЕРИЋ – ПЕВАЧ
Ужичанин Ратко Ерић, певач градског бенда „Темпера“, ушао је у четврти круг емисије „Никад није касно“. Посебне реакције Ужичана изазвала je последња емисија, у којој је добио личну подршку од Дејана Петровића и оркестра Биг бенд.
Ратко је рођен 1973. године у Ужицу. Детињство је провео у Кремнима и ту је завршио основну школу. Иако у његовој породици нису одмах препознали његов таленат за музиком, убрзо су схватили да су његове могућности веома велике.
– Када сам имао осам година, отац је купио хармонику брату, мислећи да ће се он бавити музиком. Отац је радио у кафани и много волео музику, дружио се са музичарима, а волео је да их доведе кући. Међутим, мог брата није привлачила музика, мада је лепо певао. И када сам био пети разред, када је схватио да мене интересује музика, послао ме је код Драгана Мирчића, да учим да свирам хармонику и клавијатуре. Уписао сам средњу школу „Радоје Марић, а упоредо сам све време ишао на часове код Мирчића. Тада полако почињу свирке, први новац, а када дође први новац, са тим иде све друго. После завршене средње школе, отишао сам у војску. То је било јако незгодно време за младе људе, јер су биле ратне године. Било је јако тешко наћи посао, јер сваки посао је био несигуран. Радио сам разне послове, био сам конобар на Тари, врло кратко време, затим сам се бавио трговином, па онда код војске на Пониквама. Од 1997. године почео сам да се бавим само певањем и музиком. Било је пар аматерских бендова и свирки, понајвише по Босни, и то у варијанти клавијатуриста, певачица и ја. Онда долази 1998. године, моја женидба са Наталијом и, ево, већ смо 20 година у срећном браку. Следеће године смо добили сна Луку и 2003. године сина Ђорђа. Иначе, нас двоје смо кренули од саме нуле, нисмо имали ништа. Сада имам дивну породицу и врло сам задовољан, што се могле и видети у мојим наступима у „Никад није касно“ – испричао је Ратко у даху о свом животу.
Иначе, Ратко је своју музичку каријеру започео као свирач клавијатура и хармонике. Али, када је видео да може да пева и да стварно лепо пева, да му певање одузима мање времена, прешао је са свирке на соло певање. И тако већ две пуне деценије пева. У току 2009. године основала се група „Темпера“ и њих пет, већ афирмисаних и искусних музичара, брзо су се прочули. Од тада, до данас, непрекидно су заједно.
На питање како је дошло до тога да се пријави у „Никад није касно“, каже:
– Нисам ранио имао жељу да се пријавим на та такмичења, нисам ни волео те велике сцене, као и начин оцењивања, поготову од неких певачица, које дају коментаре о певању, изгледу и осталом. Али, прошлог лета седео сам са Дејаном Петровићем на кафи и питао ме зашто се ја не бих пријавио. Рекао сам му да ми то није посебно привлачно, а он је на то одговори да нећу ништа изгубити и да се пријавим. И пошаљем пријаву. Нисам се надао да ће ме позвати, али је позив убрзо стигао и отишао сам на разговор. И тада је све почело, први, други, трећи круг, и ето ме у четвртом кругу – рекао је наш саговорник.
Признаје да је на првом наступу имао велику трему и да су велика сцена, рефлектори, велики аудиторијум прилично утицали на њега, али је ипак успео да се избори.
– Те позитивне треме има и на овим свиркама у групи. Отишао сам у Београд са породицом, и онда, одједном, преда мном велика сцена, расвета, рефлектори, велики ревијски оркестар, не знам која ће бити питања… У тој првој емисији сам имао велику трему, а када је млађи син Ђорђе заплакао, једва сам отпевао песму до краја. После емисије ми се извињавао, рекао ми је да га је понела нека емоција. На тој великој сцени се дешавају заиста чудне ствари. На моменат имао сам осећај као да улазим у циркус. Схватио сам дефинитивно да за то треба искуства и зато је сваки мој следећи наступ био сигурнији, било ми је лакше, мање треме и тако ће бити и у четвртом кругу. Докле ћу догурати, видећу, јер тамо сигурно има заиста квалитетних певача и занимљивих животних прича. То није само емисија о певању, већ и о животу. Продукција вероватно води рачуна о свему, најпре о певању, али и о тим животним причама, које привлаче и на којима се прави гледаност – описао је Ратко.
Овом приликом наш саговорник се захвалио Дејану Петровићу, који је довео цео оркестар Биг бенд да га подрже.
– Ја сам певао, а Дејан и Биг бенд су свирали лепу песму из нашег краја. Његова подршка ми многи значи, јер је Деки заиста велика звезда у целом региону и не знам ко би већи могао да ме подржи. Знамо се дуги низ година, још док му је отац био жив. Дејан је заиста диван и хуман човек – рекао је Ратко.
На питање како се одабирају песме за наступ и које му песме више леже, Ратко каже:
– Такмичари пошаљу више песама и продукција процени коју ћемо песму певати. За последњи круг сам послао четири песме и они су одабрали песму од Хариса Џиновића. Ја у нашем бенду више певам кафанску и староградску музику и севдах, поп музику, јер у мом оркестру пева нас четворица и поделили смо коме који жаргон најбоље лежи.
Као и у животу, па и у овом такмичењу ужички певач има велику подршку породице.
– За време последњег круга били су у публици, па, иако није била концепција да неко из породице седи у подршци, у четвртом кругу биће ту. Моја супруга, која је запослена у вртићу, и ја, заиста водимо рачуна о породици и веома смо посвећени деци, тако да ће мени породица увек бити подршка. Ми се увек узајамно подржавамо и ко нас познаје, то добро зна. Моје велико изненађење је био мој старији син Лука. Он тренира фудбал, никада није узео микрофон да пева и у разговору са продукцијом Лука је рекао да ће покушати да спреми једну песму и отпева са мном. Он је иначе завршио нижу музичку школу, али га је фудбал одвукао на другу страну. Веома сам се изненадио како је то певање рутински одрадио – додао је Ратко.
С обзиром да није једини Ужичанин, који се такмичи ове сезоне у „Никад није касно“, ту је Небојша Милутиновић Мита, питали смо Ратка за мишљење.
– Мита се успешно такмичи, изврстан је певач, поготову у музици у којој сe он осећа најбоље и далеко ће да догура, ако то буде интерес продукције. Још нисмо имали сучељавање. Не бих волео да се нађемо рано, већ много касније. И он, и раније Биља, и ја, трудимо се да наш град презентујемо најбоље што можемо.
Ратко је скроман човек, па је тако и доживео популарност, која је порасла.
– Има људи који би требало више да се популаришу. Они су много више постигли у другим областима, а нису примећени. На жалост, ми смо постали земља шоуа, а има толико добрих ђака, професора, доктора и других. Ја сам једино постао мало више познат, то прија, али се ништа битно није променило – прокоментарисао је Ратко.
Ратко је најавио и новине у свом бенду „Темпера“.
– У нашем бенду се догодило доста добрих и позитивних ствари, од Сашиног и мог гостовања код вас и вашем листу. Наступали смо са много звезда естраде, а последњи пут нас је звао Жељко Јоксимовић на рођење његове деце. Ту је буквално било крем друштво. Врло често нас менаџер Бане Обрадовић анагажује у Београду, наступали смо на Јахорини, Златибору… Задовољни смо и идемо узлазном путањом. Сада спремамо неки материјал и песме које би требало да изађу ове године. Мислим да је дошло време да нешто снимимо и да се заокружи сва ова наша свирка. Иначе, као што рекох, не знам докле ћу ићи са овим тамичењем и хвала продукцији што су ми омогућили да презентујем себе, своју породицу, јер тешко је добити толико времена и на локалној телевизији, да се човек представи у најбољем светлу. И све се то некако спонтано одвија – рекао је Ратко и најавио да ће се следећи круг у коме ће учествовати бити половином априла.
На њега је највећи утисак из емисије оставила Добрила од 90 година, за коју каже да је жена феномен, нарочито њен поглед на живот, на свет, односе међу људима и да се човек, после њене приче, запита чему секирација.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.