PREDUZETNICA GODINE 2017: SLAĐANA ŠUMANAC – „BLU MUN“
Uskoro će dve i po decenije kako se Užičani „slade“ burekom iz „Blu muna“. To samo govori da se kontinuitet u kvalitetu, gde nema laži, nema prevare, nastavlja. Nije ovo bez razloga rečeno, jer vlasnica „Blu muna“ Slađana Šumanac, zaista vodi računa da se njen brend ne dovede u pitanje.
Slađana se, pre otvaranja buregdžinice, bavila nekim drugim poslovima. Krajem osamdesetih radila je kod preduzetnika Miloša Đurkovića, koji se bavio otkupom sirovina. Tu je naučila šta znači biti preduzetnik, naročito u ono vreme, kada privatnika skoro da i nije bilo u nekim velikim poslovima. A prvi u porodici Šumanac privatnim preduzetništvom je počeo njen pokojni suprug Peđa Šumanac, kada je 1989. godine otvorio legendarni kafić „L.A.“. Ona je godinu dana kasnije otvorila butik „Blu mun“. Ali, došle su ratne godine, sankcije, i, kako kaže Slađana, pošto je uvozila robu, zbog sankcija je morala da zatvori butik. Ona i njen suprug planirali su sa decom da idu u Češku, pripremili su sve papire, ali njegova prerana smrt, 1992. godine, sprečila ih je u tome.
– Nisam se usudila da idem sama sa decom. Počela sam da se bavim trgovinom i imala privatno preduzeće „Šumanac“, koje je radilo veletrgovinu dve godine. I to sam zatvorila, pa sam 1994. godine otvorila buregdžinicu „Blu mun“, kod velikog murala kod škole. Odabrala sam tu vrstu posla, s obzirom da smo bili pod sankcijama i imala malu decu kod kuće, morala sam da vodim računa da to bude neki posao koji neće oduzimati vreme u smislu da odsustvujem mnogo od kuće, da putujem. Ovako mi je sve tu u Užicu, i sirovine, i dobavljači, prodaja. I iskreno, volela sam da jedem burek, a i danas ga rado jedem. Iskoristila sam ime „Blu mun“ koje sam već imala i logo, a ništa novo nisam smislila što se tiče recepta, jer burek je burek. Jedino sam se trudila, a to mi je i današnji moto, da se mogu raditi neke stvari na jedan inovativan način. Prva sam počela sa radom od 24 sata i to je neki lični pečat tom novom poslu, a i ime je bilo onako malo neobično za jednu buregdžinicu. Pristupila sam vrlo ozbiljno poslu, imala sam vrlo ozbiljnog pekara, to je bio Cole, koji je tri godine radio kod mene, a posle je otvorio svoju buregdžinicu, a imala sam i taj prvi dobar markentiški nastup sa fenomenalnom reklamom. Taj moj posao se razradio vrlo brzo i pronašla sam svoje mesto u gradu. Nije bilo ni buregdžinica mnogo. Bili su „Sreten Gudurić“, stari „Cane“ i Kosta Jokić, mislim da ih više nije ni bilo. Krenuli smo prvo da pravimo burek sa mesom i burek sa sirom, a potom smo uveli pite. Primetila sam da ljudi jako pune poste, skoro pola godine, a pogodilo se da su Užičani od te godine jako okretali veri. Tako sam uvela posni program, prvo pite s pečurkama, krompirom, pirinčanicu, a onda i zeljanicu. Tokom godina ubacila sam i slatke pite. Asortiman se zadržao na tome, jedini što smo ubacili užičku komplet lepinju. Danas još imamo rol viršlu. Odnedavno smo počeli i sa novim proizvodom, koji smo nazvali burekasi. To su mala punjenja sa šljivom, višnjom, bundevom, nešto poput malih mantija. Tu nam je favorit mala mantija sa krem plazmom i to je za vrhunce sladokusce. Mlađa populacija ih jako voli – kazala je Slađana.
Početak, naročito privatnog preduzetništva, u to vreme, bio je težak. Nije se imalo mnogo od nekog naučiti, nije se imalo dostupne literature, a o internetu da ne govorimo
– Sva znanja u vođenju neke firme koje sam upotrebila, bila su znanja iz tog nekog mog prvog posla iz te privatne firme, gde sam malo naučila sistem rada. Sva druga znanja sam koristila iz onog što sam viđala kada sam putovala van zemlje, kako to ljudi rade „napolju“, iz filmova i iz oskudne literature koja se mogla naći. Tek neka podrška predutenicima je počela krajem devedesetih i početkom dve hiljadite godine. Tada su počele i neke razne edukacije i seminari, koje sam uredno posećivala. To je bio izvor znanja, jer tu su se mogla čuti iskustava ljudi koji su dugo u privatnom poslu sa drugih prostora. Bilo je i nekih podsticaja u smislu zapošljavanja radnika, bile su neke subvencije. Ja sam to koristila dva do tri navrata, krajem devedesetih i 2005. i 2006. godine. Tada te ljude koje sam zaposlila, oni i danas rade kod mene. Zaposleni su takođe važan segment poslovanja, to su ljudi koji nose posao, jer, iako mi napravimo dobar proizvod, ako ga oni ne prodaju dobro, ništa ne vridi što imamo dobar proizvod. Polažem veliku pažnju na zaposlene, ne volim da menjam radnike, volim da se sa njima radi, da se obučavaju, da ispravljaju svoje greške. Zato kod mene ima zaposlenih koji su to skoro od početka, sa 15 do 20 godina staža, a nedavno je jedan pekar radeći u „Blu munu“ stekao i penziju. Kada su ti radnici počinjali da rade, skoro da su svi bili srednjoškolci, a sada su ljudi u srednjim godinama. Sada je u tom poslu moj sin Vukašin, koji je naučio taj pekarski zanat i on vodi proizvodnju. Ovladao je tim zanatom i vidim da mu se to sviđa. Imam i svoje knjigovođe, svoje stalne partnere u pogledu zaštite na radu. higijene, deratizacije i dezinskecije. Od 2009. godine imamo HASAP standard i on se resertifikuje na svake tri godine. Radimo sve kako propisi nalažu, ali ne samo zbog propisa, već da bismo očuvali svoj kvalitet. Dobavljače ne menjamo i godinama su isti. Oni znaju da njihovu sirovinu može prodati samo kvalitetan proizvod, a mi ne možemo da prodamo dobar proizvod, bez njihove dobre sirovine. Vremenom su ljudi shvatili da nema opuštanja i mešetarenja, jer hrana je vrlo specifična, zahtevna i ocenjuje se svaki dan. Kupci su ti koji svaki dan dođu, prođu i daju ocenu proizvodu. I, ako samo jednom omašimo u proizvodnji, to se odmah evidentira – rekla je naša sagovornica.
Osim mesilice za testo za kore, u „Blu munu“ se sve ostalo rad ručno.
– Ostalo je sve isključivo ručni rad i zasniva se bukvalno na osećaju pekara. Možda je Srbija jedina na svetu gde je ručni rad jeftiniji od mašinskog rada, gde je ručni proizvod jeftiniji od industrijskog proizvoda. Ponosna sam na to što mi u našim proizvodima nemamo nikakve aditive, poboljšivače mirisa i ukusa, nikakve zamenske smese. Ako je pita od višnje, onda je u njoj čista višnja, ako je šljiva, onda je čista šljiva, mleveno meso juneće… Ne postoji nešto što menja neki artikl, nema dodataka koji produžuju trajnost. Proizvod je takav da ga mi pečemo ujutru i čekamo kupca. Posle par sati taj proizvod više nije za prodaju. On je i dalje ispravan, ali to više nije to, jer svi vole da pojedu vruć burek. Težina ovog posla je u tome što mi radimo za nepoznatog kupca, jer izjutra moramo da imamo ceo asortiman, ne znajući šta će se tog dana tražiti. Bude i velikog rashoda, ali to je deo ovog posla.
Kada se radi u buregdžinici, logično je da se često jede burek. S obzirom da je burek došao na loš glas kao hrana, pitali smo vlasnicu „Blu muna“ šta misli o tome.
– Pre dve godine radili smo sistematski pregled svih zaposlenih u firmi u Domu zdravlja. I zaposleni u toj ustanovi bili su veoma iznenađeni našim zdravstvenim stanjem. Pitali su nas da li mi jedemo burek, i skoro svi su rekli da im je burek skoro svakodnevni obrok. Merili su holesterol, trigliceride, šećer, težinu, visinu, pritisak i ispostavilo se da je od nas 23, samo dvoje imalo poremećene vrednosti u pritisku i trigliceridima. To mi govori da mi imamo zaista dobar proizvod. U bureku je svinjska mast, juneće meso, brašno, voda i so. Nema ništa drugo. Ovi drugi proizvodi umesto svinjske masti imaju biljnu mast ili ulje, da bi bili posni. To je cela tajna svih proizvoda. Mislim da oni koji kažu da burek goji, nisu u pravu. Gojaznost je u netrošenju onoga što se unosi. Za burek sa mesom je interesantan podatak, a koji nam je potvrđen u Zavodu za javno zdravlje, da je odnos belančevina, masti i ugljen hidrata tačno izbalansiran onako kako zahteva organizam, da se u tom procentu unese koliko je potrebno tih materija. Inače, Zavod za javno zdravlje jednom godišnje nam radi sve te nutritivne vrednosti, zdravstvenu ispravnost, analizu na teške metale i sve druge kontrole. Sa tom kombinacijom od 250 gr bureka, pokreće se metabolizam. To je ono zbog čega nutricionisti kažu da doručak mora biti jak, da bi pokrenuo organizam za rad i najbrže se pre podne troši ta hrana. Mislim da je burek nezasluženo stavljen na crnu listu. I na kraju, ponovo se protežira da se u ishrani koristi mast. Ja u mojoj kući koristim samo svinjsku mast i maslinovo ulje za salatu. To je hrana našeg područja i ne može drugačije na našem području, sa ovakvom klimom da se šest meseci živi na sirovoj blitvi i spanaću – zaključila je Slađana.
Za komplet lepinje nabavlja gotove lepinje u pekari u Adi, kod Cana, jer kako kaže, kvalitet im je dobar, a da sami proizvode, isto bi ih koštalo. Kajmak godinama nabavljaju od istih dobavljača. Bitno je, kaže ona, da je kajmak uvek isti, lepog ukusa, ne prevše slan i čist. I pretop se godinama uzima od čoveka, iz njegove pečanjare u Zlakusi. Tako je poslednjih 20 godina.
Ono što je novina u „Blu munu“ jeste ketering. Pored Vukašina, i Slađanina ćerka Marta se vratila u Užice.
– Ćerki se jako dopao ketering, bez obzira što se nije školovala za prehrambenu industriju. Menadžment i marketing je njena uža specijalnost, a ketering je nešto što joj se dopada, vidi šansu u tome, i već to radi dve do tri godine. Radi intenzivno i pokazalo se jako dobro. Daje lepu uslugu, stalno nešto novo osmišlja, prati trendove i ljudi su zadovoljni, stalno nam se vraćaju. Zato nam je u planu da još nešto proširimo, kao i proizvodni prostor. Ona je zadužena i za HASAP standard i bezbednošću zaštite na radu, sve marketinške aktivnosti, ona je PR firme i to je njen segment rada – kaže Slađana.
Ono na čemu sada dosta rade je uvođenje franšize. To je neki prvac u kome će Vukašin i Marta više raditi. Imaju zahteve od pekara iz raznih krajeva Srbije, pa čak i inostranstva, da burek „Blu muna“ prodaju pod imenom „Blu mun“, pa sada uveliko spremaju potrebne papire, a i koncept za proizvodnju na neku prihvatljivu količinu.
Naša sagovornica je govorila o tome kako je bilo teško biti preduzetnik, a još teže preduzetnica.
– Preduzetnici su u Srbiji skoro uvek anatemisani, jer se naučilo na državnu službu. Svrstavali su nas u neku kategoriju nečeg negativnog. Vremenom je jačao privatni sektor i nije više stav ljudi prema privatnom sektoru negativan, ali generalno gledano, privatnici ne uživaju dovoljno poštovanja. Mi smo ti koji zarađuju, zapošljavaju, plaćaju porez, neko ko je vrlo fleksibilan, jer preduzetničke radnje su vrlo fleksibilne i vrlo brzo reagujemo na prilagođavanje tržištu, praktično popunjavamo sve one potrebe koje stanovnici jedne države imaju, ali smo nekako zapostavljeni od države. Ima i loših preduzetnika, ali zbog jednog, ne treba svi da budu loši, svako ima svoje ime i prezime, svoju firmu i nekakva generalizacija je besmislena. A za žene preduzetnice je posebno teško, jer živimo u području gde se podrazumeva, da šta god radi u poslovnom smislu, od nje se kući očekuje i da spremi ručak, i da radi sa decom domaći, i da pospremi kuću, popegla veš. To je još jedno radno vreme i sve žene su, nažalost, u jednom položaju koje rade dva posla, radno vreme im je od 12 do 15 sati. Preduzetnice nisu dobile veliku podršku i svaka žena koja se odluči da bude preduzetnica, mora da obezbediti i dobru podršku i logistiku u kući. Neko mora preuzeti deo obaveza u kući ili da dobro zarađuje da plati ženu koja će se brinuti o kući. Ja sam imala pomoć svoje majke i sestre i mogla sam da se posvetim poslu, jer privatni posao pre svega traži posvećenost. Konstantnu prisutnost 24 sata. Tu nema godišnjeg odmora i isključivanje mobilnih telefona, nema vikenda. Nismo mi mučenici, ali kada postoji vanredna situacija, niko ne pita gde si, nego moraš odmah da reaguješ.
Takođe, ono što je karakteristično za „Blu mun“ je da se često njihovi proizvodi ili logo firme, mogu videti na mnogim manifestacijama, humanitarnim akcijama u gradu i slično. Slađana se uvek nesebično odaziva tim pozivima, a za to kaže ima i razlog.
– Rođena sam u ovom gradu, kao i moj otac i moja deca. Meni je ovaj grad jako važan i zaista ga volim, i zato volim da podržim sve ono što ga čini gradskim, bilo da su to sportske ili kulturne aktivnosti, manifestacije, sve ono što može da doprinese jednom boljem funkcionisanju, izgledu i razvoju našeg grada. Imamo fondaciju koja traje godinama i vezana je za gimnaziju, a nastala je posle smrti moje sestre. Zove se Fondacija Barjaktarević-Šumanac i ona svake godine nagrađuje učenika generacije Užičke gimnazije. Posebno volim Užičku gimnaziju, jer je moja baka radila u njoj kao tetkica i sećam se da sam prvi put sa dve do tri godine bila kod nje i bila opčinjena tim velikim prostorom i njenim mirisom. Taj miris i danas osećam. I ja sam završila gimnaziju, kao i moja deca – rekla je Slađana, koja je pomagala i u lečenju bolesne dece, hranila sve one učesnike na gašenju velikih požara, pošumljavanja Velikog parka, pomagala razne slikarske kolonije i sve ono što doprinosi opštem dobru grada.
– Mi smo proizvođači hrane i naši sugrađani svaki dan konzumiraju naše proizvode. Učestvovanje u mnogim aktivnostima u gradu je način da im se zahvalimo i vratimo deo – rekla je Slađana
Posetili smo i proizvodni deo „Blu muna“. Zatekli smo pekara Mirka Kostovića, koji nam je pokazao kako veštim rukama pravi kore i savija burek.
– Već 12 godina radim ovaj posao i nije mi teško. Najbitnije je da su kupci zadovoljni – kaže Mirko, dok vešto iznad glave vrti testo, a onda premazuje svinjskom mašću, savija, dodaje smesu, savija testo i stavlja u tepsiju.
Zvezdana Gligorijević
