EVROPLJANI I DOMAĆINI NA DELU
Ništa bez rešoa, džezve i turske kafe
Čitam pre neki dan komentar neke Europljanke, kako je gradska vlast u Užicu napravila fenomenalan potez i zabranila činovnicima da, kao poslednje seljačine, kuvaju kafu na radnom mestu, već ih je naterala, kao sve Europljane, da koriste automat za kafu… Ako ko mrzi činovnike, to sam ja, ali odmah u meni proradi srpski inat, zašto bi ikome na kugli zemaljskoj smetao rešo i slađa, a jača, ili tanka, do pola šolje, rano ujutru? Rešo i džezva nepopravljivo smanjuju produktivnost? Pomislih da Europljanki odgovorim – umesto da izbace na ulicu gomilu partijskih magaraca, koje su zaposlili potpuno nezakonito, oni maltretiraju službenike i ne daju im da piju domaću kafu, nego moraju da piju onu odvratnu filter kafu, ali, ko će se sa Evropom nositi, odmah će me proglasiti nazadnom srpskom seljačinom…
Međutim, pročitah, sasvim slučajno, na internetu, iz nekog gradskog biltena, istu tu vest, ali se ovoga puta nisu veličali europski maniri naših mudrih lokalnih vođa, već se, onako po srpski, veličala štedljivost naših gradskih Domaćina… Eto, rešili da štede na struji, pa uveli aparate…
Tad mi je prekipelo iz momenta preko džezve i iscurelo na sve strane…. Koja, bre, Evropa, koji, bre, Domaćini… Koga, bre, zamlaćujete, pa ako ste vi iz gradskog biltena sisali vesla, ja nisam…
Odem kod glavnog urednika, ispričam mu moje viđenje stvari, on presavije tabak, pardon mejl, pa uputi, uredno se pozivajući na Zakon o dostupnosti informacijama, pismo gradskom rukovodstvu, sledeće sadržine:
Poštovani,
molimo vas da nam, po Zakonu o dostupnosti informacijama, dostavite podatke o NABAVCI ili POSTAVLJANJU automata za kafu. Kada je bio tender, ko su učesnici i ko je pobedio na tenderu i za koliki novac. U čijem vlasništvu su danas postavljeni aparati i ako nisu u vlasništvu Grada Užica, da li zakupac plaća zakup prostora i koliki?
Hvala unapred.
Dakle, stvari stoje jako prosto. Ako je te uređaje kupila gradska vlast, onda je morala da sprovede tender za nabavku. Ako nije kupila gradska vlast, ona je to neki preduzetnik postavio, ali je tada morala da bude licitacija za parče hodnika gradske uprave, takođe javno oglašena i mora se znati kolika je izlicitirana visina zakupa gradskog hodnika.
U protivnom, ako je aparat u hodniku, koji je vlasništvo države, postavio neki slučajni prolaznik, pitao portira, i on mu rekao da može, ali negde u uglu, da mnogo ne smeta, onda ne vidim razlog zašto ja ne bih postavio par aparata za hot-dog, nekoliko za sladoled i barem jedan za kokice. Ima da Domaćini i Europljani zabrane unošenje hrane u zgradu gradske uprave (kada može zabrana u bioskopu, zašto ne bi mogla u gradskoj kući) i posao ima da cveta. Nešto razmišljam, mogli bi u par kancelarija da naprave kafić i nekoliko butika, onda niko ne bi ni napuštao Gradsku kuću i tada bi produktivnost skočila do neslućenih visina…
I eto, videćemo šta će da nam odgovore, pa ćemo sve javno objaviti u narednom broju Nedelje. Što bi drugovi političari rekli, hoću da verujem da je u ovom slučaju sve urađeno u skladu sa zakonom, ipak su sada reformatori na vlasti, ne bi oni dozvolili da se kompromituju na ovakvim sitnicama….
A opet, iskustvo iz 900 brojeva Nedelje mi govori nešto sasvim drugo…
Dušan Đurović
