900 ГОДИНА САМОЋЕ
Риљај, Лазо
– И, утом стиже и 900-и број. Да смо ми нека озбиљна новина и да живимо у нормалној држави, пало би неко озбиљније весеље, овако – риљај Лазо, већ од петка крећу припреме за 901-и… До хиљадарке –
900 бројева Недеље. Први број требало је да изађе у новембру 1993, али смо морали да сачекамо неколико месеци, да прође она Милошевића лудачка хиперинфлација, па се први број појавио у пролеће 1994, пре 21 годину. Коштао је, ако ме сећање добро држи – динар. Једна марка, један динар.
Дивно време за излазак новина – хиперинфлација, рат, неоправдане и ничим изазване санкције… Шта да се ради, нико од нас не бира када и где ће се родити… Не без поноса могу рећи да је Недеља била прва приватна локална новина у Југославији, неколико месеци раније појавио се часопис Време, све остало финансирала је држава пореским парама, скоро као и данас… Идеја Недеље од првог дана била је иста и једноставна – да живимо од продаје новина и слободно пишемо о свему што мислимо да је важно.
За то време, све друго се променило. Убзро је нестала Југославија, ратови, хаос и санкције потрајале су још пуних 6-7 година. Ко се још сећа редукција струје, када смо дремали у столицама и чекали да за четири сата, кад нам Другови пусте струју, урадимо припрему на, тада најмодернијим, 386-ицама…
И када је бомбардована Србија, Недеља је излазила потпуно нормално, за разлику од државних медија, које су, за нерад, тадашњи локални властодршци обилато финансирали пореским парама. У предвечерје 5. октобра паре су почели да деле разни странци и опет су за кеш у првим борбеним редовима били исти државотворни медији, а Недеља је, као и свих година, размишљала само о томе како припремити што читанији нови број….
После је дошло демократско просветљење. Банда из СПС-а, испоставиће се за кратко, изгубила је власт, али ни ови нови, част изузецима, нису били много бољи, ако нису и гори. Деценијско испирање мозга социјализмом на овим просторима оставило је трајне генерацијске последице. Свашта је власт, уз свесрдну подршку народа, као, мењала, а све у чврстој вери да ништа не промени.
А онда дође и чувена светска криза за коју су разни дегенерици на власти говорили да је то наша велика шанса, да нама нико ништа не може, јачи смо од судбине и том стилу… Ратови некако и прођоше, а та наша велика извозна шанса, изгледа, чврсто је решила да остане у овим крајевима, па ко дуже издржи, или ми или она.
Уз кризу, убрзо нам стигоше и нови усрећитељи на власт. Пређоше преко седам брда и седам долина и од силних питомих крајева, они баш нас нађоше да окупирају… Раде властодршци између 26 и 28 сати дневно у силној жељи да усреће поданике, али, не да се ни народ, не могу они толико дневно радити, колико наш човек може џаба лежати или џаба радити, скоро да је свеједно…
Вала, шта нас све није снашло за ових 20 и кусур година, само нам још нека озбиљна природна катаклизма фали…
И, утом стиже и 900-и број. Да смо ми нека озбиљна новина и да живимо у нормалној држави, пало би неко озбиљније весеље, овако – риљај, Лазо, већ од петка крећу припреме за 901-и… До хиљадарке…
И, морам да забележим, увек када су ови округли јубилеји, сетим се реченице мог пријатеља, правог Ужичанина, покојног Тоше Ђурића, кога сам срео на Слануши када је изашао први број: – Нећу сад да ти честитам, честитаћу ти када изађе десети број…
И тако, све до хиљаду и неког… Увек на почетку.
Душан Ђуровић
