PREDRAG PEĐA POPOVIĆ, PEVAČ
Predrag Peđa Popović, užički rok pevač, kaže da u Užicu, uprkos svemu još uvek ima kvalitetnih rok bendova. On je trenutno angažovan u tri benda i to“Pop kok“, „Arhivska zabava“ i „N O kod“.
Predrag je osnovnu školu završio u „Dušan Jerković, zatim srednju u „Gimnaziji“ i Višu poslovnu tehničku školu u Užicu. Radio je dugo osiguranja, zatim u Užičkoj banci i jedno vreme bio v.d. direktora te banke u Kosjeriću. Pored Užica i Kosjerića, radio je i u Novom Sadu i Čajetini. Međutim, kako sam kaže, njegova želja i njegovo biće je ipak posvećeno muzici.
Peđu je muzika interesovala još od malih nogu.
– Voleo sam muziku i sa sedam godina sam dobio svoj prvi gramofon. Preko ploča počeo sam da učim engleski jezik i to pre nego što sam počeo da ga učim u školi. Imao sam rečnik, a onda uzmem čitam tekst sa ploče, jer obično se na omotu ploča nalazio tekst, i onda prevodim, jer me je interesovalo o čemu ti ljudi pevaju. Kada je bio tekst uz ploču bio sam oduševljen, a kada ga nema onda polako slušam i beležim reči, a onda prevodim. Takođe, u osnovnoj školi imali smo neke priredbe, pa smo se nekako organizovali i pravili te neke svirke. U sedmom razredu imali smo pravi ozbiljni bend, mada nismo imali ime. Uglavnom sam pevao iako sam svirao gitaru. Shvatio sam da ima ljudi koji puno bolje sviraju od mene, pa sam odustao od sviranja. Uglavnom sviram za sebe, kod kuće, kada želim da se opustim. Inače, članovi tog benda su bili stariji od mene i već su imali dosta svirki iza sebe. Svirali su svadbe i druga slavlja, Ne znam gde su danas ti ljudi, nisam ih video mnogo godina – seća se Peđa prvih godina u muzici.
Kasnije, u srednjoj školi, kako kaže, nije bilo nekih bendova. Družio se Bojanom Vulovićem, Milovanom Sretenovićem Mikšom, koji je svirao u više bendova, Oliverom Jezdićem, koji je jedno vreme svirao u Galiji, Željkom Kovačevićem Kovačem, i ta grupa je, kao što Peđa kaže, više slušala i pokušavala da nešto improvizuje, nego što je radila ozbiljno.
– Slušali smo džez standarde i pokušavali to da sviramo, ali brzo smo se razišli. U srednjoj školi 1989. godine u tadašnjem Domu JNA imali smo nastup, Mislim da je Toni Stanković tada organizovao susret užičkih bendova. Mi smo se onako na dva dana pred svirku skupili i to Banat, Oliver Jezdić, Goran Mulina, Savo Petrović i ja. Bilo je simpatično, jer smo svirali baš popularnu svetsku muziku – Princ, Polis, Ju Tu, a imali smo i jednu našu autorsku pesmu, čiji je autor upravo Oliver. Zvali smo se „Kompleks B“, kao i pesma – rekao je Peđa.
Posle toga je radio u bendu „Konheretni konji“, sa kojima je imao veliki nastup u hali 1991. godine i tog koncerta se rado seća.
– Bilo je oko 5.000 ljudi u publici. Tada su svirali „Lude žene“,mi, „Osvajači“ i još jedan bend iz Kragujevca, Neša „Galija“, „Zabranjeno pušenje“, „Piloti“, Rambo Amadeus i „EKV“. Bila je to izuzetna svirka. Svi smo tada imali tremu. Ja sam prvi iz benda izašao na stejdž, iako sam bio prateći vokal. Čekajući da se svi nameste, u jednom trenutku takva trema me uhvatila gledajući svu tu publiku ispred sebe i razmišljao sam da će svirka biti katastrofa. Ali, kada je bubnjar dao znak, onda je sve nestalo. Sada i mlađima, kada primetim da imaju tremu kažem da im je to normalna stvar, da trema uvek postoji, i da ne obraćaju pažnju na nju, da budu svesni kada krene muzika da moraju da iznesu pesmu, jer pesma je najbitnija, Čak i da se dese greške, a one su neminovne, ljudi praštaju.
Naš sagovornik kaže da je posle tog koncerta nastupio period zatišja.
– Takvo je bilo vreme, više se slušao turbo folk i kultura se totalno izvrnula. Pre se nije slušala ta vrsta muzike. U našim generacijama vrlo mali broj ljudi je slušao narodnu muziku i odjednom se sve izokrenulo – veliki broj ljudi je počeo da sluša narodnu muziku i turbo folk. Tada je Siniša Jovanović, koji je bio frontmen „Koherentnih konja“ otišao u Grčku, pa su „Konji“ stali sa radom. Kada se on vratio snimili smo neki materijal, koji je poneo sa sobom u Švajcarsku. Jedna kompilaciji je izdata u Švajcarskoj na CD-u, ali tražili su da dođe ceo bend. A bend je u Srbiji, koja je u ratu, pod sankcijama, tako da nismo mogli da odemo. Možda bi tada napravili neku karijeru u inostranstvu. Siniša se vratio i sada opet smo u studiju, radimo te starije pesme i neke nove – kaže Peđa.
– Gura nas ljubav prema muzici. To je neka želja da prezentujemo sebe. Pre dva meseca sastali smo se Miško Milosavljević, Saša Duković, Siniša i ja. To su stari „Koherentni konji“, ali sada nemamo aktivno ime, a ideja je da se zovemo „Pop kok“. Kada se baviš muzikom moraš da oslušaš tržište, a istovremeno da ostaviš svoj trag, ali opet i da to ne bude samo psihodelija ili samo pank, ili samo jedan pravac koji neko voli, nego da ljudima predaš sebe koji će takvog da nas prihvate – rekao je Peđa.
Kada su se „Koherentni konji“ rasturili Sinišinim odlaskom, posle nekoliko godina se aktivirao sada pokojni Ljubiša Golubović, koji je pozvao našeg sagovornika u njegovu ekipu.
– Počeo sam da radim sa njim i bend se zvao „Rok almanah“. Radili smo dve godine zajedno, ali tu je bio problem što smo jedino Ljubiša i ja imali žestoku želju da se bavimo muzikom, a ostalima je to bio hobi. Više su gledali na to da pobegnu od kuće, da se bave sa nečim što vole, a Ljubiša i ja smo bili zagriženi da napravimo neki uspeh, da se bavimo time, da nas ljudi čuju, da širimo lepu atmosferu. Retko smo imali probe, jednom u dva meseca, a to je baš malo za moje apetite i uopšte za neke ozbiljnije svirke. Imali smo možda četiri svirke za te tri do četiri godine. Nastupali smo u „Kongu“ dva puta, svirali smo moto skup u Velikom parku i na „In vajersu“ – dodao je Popović.
Kasnije se preselio u Novi Sad i živeo tamo jedno vreme. Kada se vratio sasvim slučajno je na koncertu „Ludih žena“ u nekdašnjoj „Rupi“ sreo drugara bubnjara Vojkana Aleksić.
– Rekao mi je da je počeo da radi sa dobrom ekipom u kojoj su Velibor Veco Gerzić, Željko Andrić Pepi i Luka Đuričić. Posle dva minuta sreo sam Pepija i on mi kaže kako rade njih četvorica. Pomislio sam super i da Veco i Luka lepo pevaju, ali da nemaju klasičnog pevača. Jedna stvar je kada sviraš i pevaš, a druga je kada samo pevaš. Mnogo je lakše samo pevati ili samo svirati. Sutradan me je pozvao Miško Milosavljević da pevam u „Arhivskoj zabavi“. Počeo sam da radim sa njima. To je izuzetno ozbiljna ekipa, To je bend koji je postojao 1989. godine. Sećam se da sam dolazio na neko odsustvo iz vojske i bio je koncert „Arhivske zabave“. Lazar Šijak je pevao u bendu, Miško svirao gitaru, Peđa Kovačević je svirao bubanj i kasnije se odselio u Južnoafričku republiku, Nikola Lojanica Filenc je svirao bas, Pepi je svirao drugu gitaru. Imali su probe kod Filenca u podrumu i neko je na zidu podruma napisao Arhivska zabava i tako je grupa dobila ime. „Arhivska zabava“ postoji još uvek i sada je čine Pepi, Luka, ja, bubnjar je bio Vojkan Aleksić, pa Đorđe Stefanović, a sada je sa nama Mikš, bas gitaru je dugo svirao Veco, ali nije mogao da uklopi svoje obaveze, jer imamo česte probe, pa se povukao i sada bas gitaru svira Marko Majkić, ali je nezgodno što se Marko preselio u Beograd. Imali smo i imamo pevačice. Prva je bila Ivana Mijatović, ona studira u Novom Sadu, pa Božana Petrović, ali se ona okrenula komercijalnoj muzici, i sasvim slučajno smo sreli Anu Božilović, sa kojom smo radili koncert za Đoka Vasića. Kako smo je čuli kako peva, a imali smo neku zakazanu svirku u subotu, pozvali smo je da radi sa nama i ona je prihvatila. I ona je sada u posatvi više od dve godine, ali je problem, jer je sada i ona u Beogradu, pa je teško skupiti šest ljudi. Kada treba da se zakaže svirka, šest ljudi treba platiti, a to je malo skuplja varijanta, jer gazde gledaju kako da prođu jeftinije. I to je ona stara varijanta – muzičar stavi opremu koja vredi 5.000 evra u auto koji vredi 500 evra, putuje 50 km da bi dobio 5 evra, a gazda misli da to ne vredi ništa – rekao je Peđa.
Za bend od šest članova teško je naći lokal u gradu gde bi mogao da nastupa.
– Teško je naći dovoljno veliki prostor u gradu gde možemo da stanemo, a i malo ljudi može tu da dođe, tako da vlasnici lokala nemaju neku zaradu od nas. U komercijalnim diskotekama „Skala“ i „Garaža“ sluša se druga vrsta muzike, a ne džez, pank, fank, pop-rok, koji mi sviramo. U principu biramo pesme koje su nama drage, jer najbitnije je ako voliš ono što radiš i to će sigurno biti primećeno i kod publike. Vrlo bitna stvar je da ostaviš srce na bini. Svako najmanje foliranje se prepoznaje, naročito to prepoznaje užička publika. Slobodan Trkulja kada je bio u Užicu, oduševljen je jer je publika svaku pesmu pevala u tonalitetu. Videlo se da je oduševljen i produžio koncert onako sam dok je mogao da izdrži. Kada kažem da izađem u neki lokal, ograničen sam sa tri do četiri mesta, jer ne idem u lokale gde se sluša narodna mzuika. Hoću jednostavno da uđem u lokal gde će da mi prija muzika, ali takvih lokala je vrlo malo. „Vermer“ se bavi dovođenjem bendova, ali mi smo preveliki, a maksimalno može da primi četiri člana, koji mogu da se spakuju na spratu, Svirali smo u „Uni“ dosta dugo. Međutim, tu se sada praktikuje svirke na terasi, a mi smo električni bend i bili bi preglasni. U „Vremeplovu“ smo svirali par puta i bile su dobre žurke, ali je mali prostor. Sada su proširili terasu, a mi bi morali da sviramo unutra. Jedino ostaje GKC, koji ima fantastičan prostor i žao mi je što ne organizuju bar jednom u 15 dana ili u mesec dana svirku nekog užičkog benda. U Užicu imamo dosta dobrih bendova. Rok se u gradu ne da. Dobri su „Brat“, „Hadži prodane duše“, “ U prolazu“… U gradu postoji tradicija roka. Sama priča vezana za Ljubišu Golubovića, kada je pravljen koncert njemu u sećanje, javilo se 15 bendova, što znači da ljudi vole rok muziku i da postoji tradicija, ali jednostavno nemaju gde da to pokažu. Tu su „Smajleri“ koji sviraju hard rok ili hevi metal, koji zvuče fantastično. „Mun dens“ je fantastičan bend. Imaju dva snimljena albuma, koji su mnogo dobri. Ima dosta dece koja sviraju dobro, ali nemaju priliku da se iskažu. GKC je jedina institucija u gradu koja bi trebalo da izgura tu priču. Znam da oni nemaju nekih sredstava, ali mogu da organizuju svirku, jer taj prostor uglavnom zvrji prazan. Eto, tu je i Šomi i „Hajlenders“, koji svira mnogo više po drugim gradovima, nego u svom gradu – prokomentrisao je naš sagovornik.
On kaže da ga je njegov prijatelj Aleksandar Vasiljević Cike zvao za Međunarodni dan džeza u GKC-a, a pre toga radio je sa Truntom, užičkim poznatim džez sviračem.
– Volim muziku i želim da se bavim tim, zato pevam sa skoro svakim ko me pozove. Do skoro nisam sebe smatrao profesionalcem, jer sam radio isključivo iz ljubavi. A i nemoguće je da budeš profesionalac u Srbiji u ovoj vrsti muzike, jer od rok muzike zaista ne može da se živi. A sebe sam ukapirao kao profesionalca, kada sam shvatio da mi je jednostavno to u krvi i da ne mogu da bežim od toga, da volim da to radim i da mi to prija, i na kraju sam prihvatio da sam muzičar. Čak sam počeo da se bavim nekim autorskim radom, da pišem pesme i da komponujem. Prihvatio sam to kao činjenicu, jer ne možeš pobeći od sebe. I kada me je pozvao Cike, trebalo je da se spremi četiri do pet pesama za Dan džeza u GKC-u, otišao sam na probu, Tu su bili Slavko Marković i Darko Isailović, bas gitara. Proba je dobra prošla i dobro je zvučala. Rešili smo da nastavimo i dalje da radimo i tako je nastao „N O kod“. Sviramo uglavnom bluz, rok, i već smo imali četiri svirke. Svirali smo sada na „In vajersu“ i imali smo izuzetan dobar prijem kod publike. Inače, ovo je moj četvrti „In vajers“ sa četvrtim bendom,“Rok almanah“, „Barakaude“, „Arhivska zabava“ i „NO kod“.
Iako je angažovan u tri benda, Peđa ne zna koliko će imati koristi od svega toga. Kaže da bi voleo da naprave neke svirke po Srbiji, da se čuje za sva tri benda, ali najviše bi voleo da taj neki autorski rad izađe, da pređe na viši nivo.
– „Pop kok“ već radi autorske pesme, „Arhivska zabava“ je malo čačnula oko tih stvari ali je sve to još na nivou ideje, „N O kod“ ima želju da krene sa autorskim pesama, ali kratko postojimo, tako da će to biti u nekom budućem vremenu. Ima nekih pesama na kojima smo dosta radili Mikš i ja, ali to još nije videlo svetlost dana. Pišemo i na srpskom i na engleskom, mada ja preferiram engleski, jer mnogo veća publika. Ako se radi na srpskom ograničavamo se na tržište Srbije, mada u suštini jezik nije bitan. To vidimo i po Koreancu koji je uspeo da osvoji ceo svet. „Pop kok“ je u studiju već dva meseca i jedan deo je snimljen. Sa nama je bubnjar Peđa Milutinović, koji radi sa mnogo poznatih muzičara, poput Vasila Hadžimanova, Duka svira bas, a Siniša je pevač. Posle ostaje da se radi produkcija i miks. Pretpostavljam da će Miško Milosavljević, koji svira gitaru, raditi produkciju. Kada završimo i taj deo, ostaje da nađemo izdavača, a planirali smo da to budu neki ljudi iz Užica, ako budu zainteresovani, pa da tako napravimo užičku priču. Pesme su šarene, rok, pank, džez, balade –rekao je o planovima Peđa i dodao da „Arhivska zabava“ ima par zakazanih svirki, a sa „NO kodom“ planira nastupe po festivalima.
Z. G.
