GLUMICA TANJA JOVANOVIĆ
Jedna od prvakinja Narodnog pozorišta Tanja Jovanović za svojih 19 godina rada u ovom pozorištu glumela je u oko 40 predstava.
Njena ljubav prema pozorišnoj sceni rodila se još dok je bila dete. Možda to nije umela u nižim razredima da definiše, ali je bila neko ko je bio zadužen za zabavu. One generacije pre i posle nje pamte je kao dobrog imtitatora i recitatora, nekog ko je uvek bio angažovan na tom polju.
– Volela sam da budem u tom nekom timskom radu, volela sam da napisanu ili viđenu stvar preoblikujem, da je iz raznih uglova ispitam. Pred kraj osnovne škole znala sam da volim glumu, ali sam imala strah, jer sam znala šta me sve čeka. Redovna sam išla u pozorište, interesovala se za aktuelne velike glumce, ali više pozorišne, nego filmske. Uz društvo i mesta gde sam se kretala pred sam kraj srednje škole, iskristalisalo se da je gluma nešto čime bih želela da se bavim. Ali, opet se javio taj strah, jer sam znala i proceduru i šta i kako ide za upis na akademiju. Ne znam zašto, možda iz tog straha, upisala sam istoriju umetnosti u Beogradu. Ali, posle godinu dana prešla sam na glumu, iako se moja majka tome tada protivila. Danas je redovna na svim predstavama. Završila sam glumu u klasi profesora Boška Dimitrijevića, koji je prvenstveno bio veliki čovek i pedagog, koji nas je učio da razmišljamo svojom glavom, da sami kreiramo što smo zamislili, da analiziramo, da pričamo, da scenski razmišljamo što je jako bitno za glumca – kazala je prvakinja Narodnog pozorišta Tanja Jovanović i dodala da nije zažalila, jer kako kaže, „scena je njen prostor, njeno utočište“.
Pre nego što je upisala fakultet, imala je nekog iskustva u glumi. Radila je kao saradnik u Narodnom pozorištu i igrala u dečijoj predstavi „Baš Čelik“, kao i u predstavi „Idem u logor“, koju je režirao Branko Popović.
– Branko Popović mi je dao prvu šansu kao neafirmisanom glumcu, a onda po dolasku sa fakulteta, on mi je ponovo dao šansu u „Bogojavljenskoj noći“. Igrala sam Violu. Sada, kada kada posmatram stvari sa ovog aspekta, vidim sa koliko entuzijazma se dolazi u pozorište. Rad na sceni je ono što potvrđuje i preoblikuje glumca. Ta uloga Viole mi je jedna od dražih uloga. Zatim je usledio Molijer u predstavi „Tartif“, gde sam igrala Dorinu. Ubrzo je došla velika uloga za mene, veliki izazov i možda uloga koju danas najviše volim. Možda nisam bila dovoljno spremna, ali činili mi se da sam dala sve od sebe u ulozi Marte u predstavi „Virdžinija Vulf“. Imala sam sreću da posle toga u Čikagu gledam istu predstavu. Tražila sam paralelu i bila sam ponosna na sebe. Pored toga, na tom putu glumačke karijere bilo je dosta dečijih predstava, drugih velikih predstava. Mislim da sam imala dve do tri nove predstave u sezoni – rekla je naša sagovornica.
Od početka rada u užičkom pozorištu, 1. aprila 1999. godine, samo je dva do tri puta imala „izlet“ u druga pozorišta.
Kao mladu glumicu nosio ju je entuzijazam, ponekad čak i neka drskost, neki polet. Sada, kaže Tanja, da za ovaj posao treba imati dobre nerve i stomak.
– Konstantno, svaka nova uloga je novi izazov i svakim novim izazovom preispitujem sebe, kako i na koji način otvoriti i pokrenuti neku ulogu, a da se ne ponavljam, da publici ne prikazujem isto. Izazov su i različiti žanrovi, autori, reditelji, svako traži nešto novo. Imala sam, na primer, dve predstave pod istim imenom, ali potpuno različito viđenje reditelja. Izlet iz jedne u drugu je drastičan, ali zanimljiv. Scena je svakako moje utočište, to je jedno mesto gde se osećam potpuno prirodno, pripadajuće, ušuškano i zaštićeno – rekla je Tanja.
Tanja je glumica kojoj nije teško da odigra više uloga u jednoj predstavi, naročito kada su u pitanju dečije predstave. Ona ne pravi razliku između dečije predstave i predstave za odrasle.
– Ukoliko ste odgovorni i želite profesionalno da pristupite, ne postoji razlika da li je predstava za odrasle ili dečija – prokomentarisala je Tanja.
Njeno viđenje je da glumci postoje zbog publike.
– Tehnički, u toku predstave, možda nemam svest da je publika tu, ali imam neodoljivu potrebu, kao i mnoge kolege, da ono što donesem na scenu da podelim, da dodirnem nekoga sa tim, da otvorim pitanja, nečija promišljanja. Ipak, postoji neka spona između glumca i publike, kao neka nevidljiva nit koja vibrira. Osetim kada je publika sa nama, kada je pozitivna, kada negativna.
Na pitanje kako oseća razliku između dečije publike i odraslih, Tanja kaže:
– Prvo moram da kažem da je odlično to što naše pozorište neguje repertoar i za decu i za odrasle, što je posvećeno podjednako i jednim i drugim predstavama. Deca su iskrenija, odrasli su suroviji, a može biti i obrnuto. Zadovoljstvo je igrati i za jedne i za druge, samo što je za glumca taj kontakt sa dečijom publikom zlatan za zanat. Sa decom u publici nikada niste načisto čime vas mogu iznenaditi, kako mogu odreagovati i uključiti se u predstavu, tako da od nas glumaca dečija predstava uvek zahteva da budemo potpuno budni. Igram u „Crvenkapi“, „Palčici“ i u „Trojanu“ i to je odličan trening za glumca da nekim drugim putem ulazi u transformaciju. Užice ima divnu dečiju publiku, nekako su negovana u tom smislu i znaju da se ponašaju i da odlično reaguju u toku predstave. Vrlo često pričam sa decom posle predstave, jer mene kao glumicu uvek interesuje šta im se dopalo, šta nije, zbog čega, šta je poruka predstave, nešto mi to znači da čujem.
Za svih ovih 19 godina rada u užičkom pozorištu, uloga u najnovijoj predstavi „Svedobro“ u režiji Nemanje Rankovića, kod nje je izazvalo, kako kaže, najčudniji osećaj.
– Taj proces je bio predivan. Premijera je uzdrmala javnost, a to vidim po reakcijama publike i poznanika. I oni koji vole i koji ne vole takve žanrove, vidim da ih je sve dotakla i navela na razmišljanja i preispitivanja. Predstava treba da isprovocira, bilo pozitivno ili negativno. Ja lično, posle premijere sam bila mnogo tužna, zato što sam u tom procesu kada probudite nešto u sebi, pustite ga da raste i da živi, i kada dođe premijera, ta predstava i publika to uzme. To je neverovatno kakav je to bio čudan osećaj, kako sam tu predstavu satkanu od emocija iznela, a da nije patetično, banalano, a tiče se ljudske duše. U Ateljeu 212 igrali smo tu predstavu i snimio je RTS za TV Teatar. Samim tim, na nama glumcima je bila veća odgovornost, jer znate da je kamera tu. Kao pozorišni glumci morali smo istovremeno da radimo i za publiku i za kameru. Ipak, proteklo je odlično. Publika je divno primila predstavu i reakcije su bile sjajne. Baš sam ponosna na sve što je vezano za tu predstavu i to mi je jedan od divnijih procesa koje sam imala u pozorištu. Nekako je sve teklo, kao da je sama predstava tražila put da se rodi, nekako je tako tiho prošla kroz nas sve i mi smo joj samo pomogli da izađe na scenu. „Svedobro“ za mene lično je dragulj, predivna je bila autorska ekipa, kao i svi koji su učestvovali u nastajanju ovog dela – opisala je Tanja.
Iako ima dosta iskustva kao glumica, ipak televizijske serije i filmovi nisu za nju.
– Što se tiče serija i filma, bila sam kukavica. Nekako sam se vezala za pozorište u celosti. Imala sam ponuda za televizijske serije, čak sam i igrala u Mješovitom braku, ali nekako osećam da to nije moje stanište. Pozorišna scena je moje mesto. Predstava je nešto što tog trenutka nema laži i prevare – prokomentarisala je užička glumica.
I ona je, kao i svaki glumac, imala mnoge gafove na sceni.
– Svima se dešavaju. Postoje razne priče, koje su zahvalnije za interpretaciju nego za pisanu formu. Kada je ansambl dobro raspoložen i kada smo motivisani, nekako se paralelno sa predstavom na sceni odigrava predstava iza zavese, iza kulise. E, to je zanimljivo. Zatim, dešavalo mi se, kao i mnogim drugim kolegama, da zakočim sa tekstom ili da mi kolega ukrade repliku, da se zaboravi na šlagvort… Ima toga puno, ali ipak, kao ansambl, mi smo odgovorni, obavezno pre predstave, nekada sami, a nekada na insistiranje reditelja, da pređemo ceo tekst. Starije kolege su veštije da prepričaju te smešne događaje. Na primer, u predstavi „Boing, boing“, dešavalo se da izađemo na scenu i da publika govori tekst umesto nas. Dešavalo se da u našim improvizacijama, kada nas nešto povuče, da nas publika vraća. Dešavalo se da na scenu uđemo kada ne treba ili da svi uđemo u isto vreme. I zato je svaki put „Boing, boing“, neki novi „Boing“. Meni lično se dešavalo, kada je pun raspored predstava, kada neprekidno putujemo, da obučem kostim i sredim se za predstavu i taman kada siđem da izađem na scenu, vidim da sam pogrešila predstavu i obukla pogrešan kostim. To se dešavalo zbog opterećenja, kada pomešate datume i dane. U nedavnoj premijeri „Madragole“ imala sam jedno neprijatno iskustvo. Na početku predstave na sceni sam se ubola na ekser, ali sam je odigrala do kraja. Imala sam prvu pomoć odmah iza scene, sanirala ranu i izgurala predstavu do kraja. Posle sam otišla kod doktora, imala sam par dana problema, ali je prošlo – ne krije naša sagovornica.
Proces probe za nju je jako zanimljiv i nešto najzlatnije u ovom poslu.
– Kada se stvari načinju, oblikuju, pomeraju granice, ponekad se povučem u sebe i preispitujem, šta je to sve što treba da se istera i dovede do linije do koje treba da bude.
Tanja redovno trenira i vodi zdrav život.
– Pobornik sam zdravog života. Čovek mora da bude u kondiciji. Kada imam vreme za relaks, otići ću na trening ili u spa i to sa tekstom. To su mesta za relaksiranje i sređivanje misli. Ne košta mnogo, a doprinosi poslu – rekla je glumica.
S obzirom da je predstava „Svedobro“ ušla u repertoar Jugoslovenskog pozorišnog festivala, pitali smo Tanju, kako se oseća.
– Trema je uvek prisutna. „Svedobro“ je tu i igramo je predzadnje veče. Lepo je biti u dobroj konkurenciji i ja sam neko ko voli konkurenciju. Treba izmeriti snage, to je prilika da vidim gde sam, mada je najbitnije učestvovati u tako nečem velikom. Za našu kuću je velika stvar da se nađe na Jugoslovenskom festivalu, bez obzira što smo mi domaćini. Prema rečima selektora Munjina, sve predstave koje učestvuju su nešto što je najbolje napravljeno i vredno u sezoni, a sve predstave se tiču ljudske duše, tako da nas očekuje jedan zaista dobar festival.
Tanja Jovanović je u privatnom životu naročito ponosna na svoju dvadesetogodišnju ćerku.
– Ona je suština mog života, moj veliki motor i satisfakcija u životu. Razmišljala je da upiše dramaturgiju ili režiju, ali se ipak odlučila da studira međunarodne finansije u Milanu. Sofija je jedno skromno dete i moja mudrost – ponosno će mama Tanja.
Krzo svoju karijeru Tanja je radila sa mnogim velikim pozorišnim rediteljima, poput Đorđa Milosavljevića, Kokana Mladenovića, Larija Zapija i mnogih drugih.
– Volim kada je neko autoritet i kada ima disciplinu, kada reditelji vode glumce, jer tada lako plivate. Mi smo svi šrafovi u nekoj predstavi koji rade za istu stvar i svako iskakanje i nepodudaranje nije dobro. Neki reditelji dobro vode glumca, bave se glumcima, a neko vas ostavi i traži od vas da sami idete dalje.
Tanju ćemo uskoro na pozorišnoj sceni ponovo moći da vidimo u predstavi „Nečiste sile“ 3. novembra.
Na samom početku smo rekli da je Tanja do sada glumela u oko 40 predstava. Nagrađivana je više puta za glumu i glavne ženske uloge na Susretima „Joakim Vujić“ u Pirotu, Šapcu, zatim „Joakimfest“ u Kragujevcu, a zaslužna je za nagrade koje je dobijao ceo ansambl Narodnog pozorišta.
Zvezdana Gligorijević
