Priča za malu decu pre spavanja i odrasle pre buđenja.
Ne beše to davno. Letnje veče u tek sagrađenom lokalnom hramu u nekoj dalekoj zemlji nalik Anadoliji, u nekom klozetu Evrope. Reflektori blješte. Crveni tepih, muzika, fanfare, parada, i sendviči. Popovi kade, svetina kliče, nova „vera“ se rađa. Poslat od samog Boga veliki inkvizitor ujedinitelj dve netrpeljive vere, a iz velikog interesa, propoveda novi put, novu „veru“. Put na brdo, u visine u Jevropu. Sklonost ka moći, interesu i visini tera ga da ruši sve prepreke na tom putu. Da žrtvuje svakoga. On želi da od nikoga postane neko, od malog veliki, od ništa nešto. Za treptaj da reši nerešivo. Da napravi što u istoriji nikad nije bilo. On je prst božiji koji pravi red. Ne pita šta košta, tuđim parama plaća. I uspostavlja princip; “ko daje pare, taj se i pita”. Ludost koja se mnogima dopada. U njoj oni vide ostvarenje sna. Zadovoljenje strasti, sujete, veličine, potrebe. „Vera“ traži verovanje, pokornost stada i kažnjavanje nevernika.
Veliki inkvizitor presuđuje: Kažnjava se bivši vernik, zato što potražuje svojih 70.000 eura. Otežavajuće okolnosti su da nije prihvatio garancije velikog inkvizitora da će dug biti vraćen. Nekad. Nije pristao ni na oproštaj jednog dela duga, a nije pristao ni da mu se dug vrati u ratama. Zbog toga se osuđuje na najstrožu kaznu. Proglašava se nepoželjnim.
Delirijum. Pristalice kliču. Odobravaju. Živeo, živeo. . . Samo retki znaju da se narod ponižava dok se vođa uspinje. Smenjuju se aplauzi besmislicama i rika sa govornice. I samo bezumne vođe s lakoćom privlače bezumne sledbenike.
U međuvremenu, pojaviše se neki fantomski računi. Neka dugovanja. Šaputalo se o brljotinama velikog inkvizitora. Naplatili su se samo njegovi najbliži. Ostali su ispali ovce. Dugovi veliki ostali. Jevropa to ne trpi. „Vera“ je izgubila na značaju, postala je drugorazredna. Veliki inkvizitor je morao da odstupi.
Iz vladajuće svite dolazi novi sa svojom „verom“ i obećava pare a sendviče u izobilju. Njegov princip je, naravno, “ko daje pare taj se i pita”. Vernici prihvataju stari princip i novu „veru“, jer ne mogu da žive kao nevernici. Nema muzike, nema glamura, nema slavlja. On se slabo snalazi u toj gunguli. Njemu to ne treba. Ne treba mu ni Jevropa. On je željan svoje palanke i moći u njoj. I uvek spreman na žrtvovanje zarad svojih palančana, svoje „vere“, svojih sinova i još po nekog svog. I naravno toga da se pita.
Ovih dana u potaji i nagoveštaju sumorne jeseni, šapuće se s nevericom da i vladajući inkvizitor potražuje od svoje vere 70.000 i nešto evra. Neki ne veruju. Mnogi vrte glavom. Zar će i on postati nepoželjan. Ko će se usuditi da tu kaznu obznani? “Veri” preti opasnost da postane trećerazredna. Hram prazan. Stado uznemireno. Strah i zebnja. Podanici ko podanici ćute. Kao i do sada, lako će se prikloniti drugome. Njihova vernost ne pripada veri, već moći i svom ćaru. Oni imaju razumevanje. Teška je to i velika žrtva, istovremeno tužiti i suditi, davati, pa uzimati.
Točak ludila nastavlja da se okreće i da vuče konopac koji su prećutno, ali sa velikom bezobzirnošću, oko vrata obavijali svi vladari željni moći, tom slepom i odista glupom narodu. Koga su utamničili, ali stvarno, tamnicom sopstvene gluposti. I sad, to izgubljeno stado, luta prostranstvima u kojima se istina ne shvata i ne prihvata, u kojima je vera dvolična, u kojima se dobro lako zameni zlom, a sve što je narodu sveto završi u kantama za đubre izopačenih vladara.
Tamo daleko u nekoj zemlji nalik Anadoliji, u nekom klozetu Evrope ludilo nastavlja da živi. A “na ludilo treba motriti stalno”. Da ne bi i nas dotaklo.
Zdravko Tošić
