Прича за малу децу пре спавања и одрасле пре буђења.
Не беше то давно. Летње вече у тек саграђеном локалном храму у некој далекој земљи налик Анадолији, у неком клозету Европе. Рефлектори бљеште. Црвени тепих, музика, фанфаре, парада, и сендвичи. Попови каде, светина кличе, нова „вера“ се рађа. Послат од самог Бога велики инквизитор ујединитељ две нетрпељиве вере, а из великог интереса, проповеда нови пут, нову „веру“. Пут на брдо, у висине у Јевропу. Склоност ка моћи, интересу и висини тера га да руши све препреке на том путу. Да жртвује свакога. Он жели да од никога постане неко, од малог велики, од ништа нешто. За трептај да реши нерешиво. Да направи што у историји никад није било. Он је прст божији који прави ред. Не пита шта кошта, туђим парама плаћа. И успоставља принцип; “ко даје паре, тај се и пита”. Лудост која се многима допада. У њој они виде остварење сна. Задовољење страсти, сујете, величине, потребе. „Вера“ тражи веровање, покорност стада и кажњавање неверника.
Велики инквизитор пресуђује: Кажњава се бивши верник, зато што потражује својих 70.000 еура. Отежавајуће околности су да није прихватио гаранције великог инквизитора да ће дуг бити враћен. Некад. Није пристао ни на опроштај једног дела дуга, а није пристао ни да му се дуг врати у ратама. Због тога се осуђује на најстрожу казну. Проглашава се непожељним.
Делиријум. Присталице кличу. Одобравају. Живео, живео. . . Само ретки знају да се народ понижава док се вођа успиње. Смењују се аплаузи бесмислицама и рика са говорнице. И само безумне вође с лакоћом привлаче безумне следбенике.
У међувремену, појавише се неки фантомски рачуни. Нека дуговања. Шапутало се о брљотинама великог инквизитора. Наплатили су се само његови најближи. Остали су испали овце. Дугови велики остали. Јевропа то не трпи. „Вера“ је изгубила на значају, постала је другоразредна. Велики инквизитор је морао да одступи.
Из владајуће свите долази нови са својом „вером“ и обећава паре а сендвиче у изобиљу. Његов принцип је, наравно, “ко даје паре тај се и пита”. Верници прихватају стари принцип и нову „веру“, јер не могу да живе као неверници. Нема музике, нема гламура, нема славља. Он се слабо сналази у тој гунгули. Њему то не треба. Не треба му ни Јевропа. Он је жељан своје паланке и моћи у њој. И увек спреман на жртвовање зарад својих паланчана, своје „вере“, својих синова и још по неког свог. И наравно тога да се пита.
Ових дана у потаји и наговештају суморне јесени, шапуће се с неверицом да и владајући инквизитор потражује од своје вере 70.000 и нешто евра. Неки не верују. Многи врте главом. Зар ће и он постати непожељан. Ко ће се усудити да ту казну обзнани? “Вери” прети опасност да постане трећеразредна. Храм празан. Стадо узнемирено. Страх и зебња. Поданици ко поданици ћуте. Као и до сада, лако ће се приклонити другоме. Њихова верност не припада вери, већ моћи и свом ћару. Они имају разумевање. Тешка је то и велика жртва, истовремено тужити и судити, давати, па узимати.
Точак лудила наставља да се окреће и да вуче конопац који су прећутно, али са великом безобзирношћу, око врата обавијали сви владари жељни моћи, том слепом и одиста глупом народу. Кога су утамничили, али стварно, тамницом сопствене глупости. И сад, то изгубљено стадо, лута пространствима у којима се истина не схвата и не прихвата, у којима је вера дволична, у којима се добро лако замени злом, а све што је народу свето заврши у кантама за ђубре изопачених владара.
Тамо далеко у некој земљи налик Анадолији, у неком клозету Европе лудило наставља да живи. А “на лудило треба мотрити стално”. Да не би и нас дотакло.
Здравко Тошић
