Провео 62 године као обућар

- Са 25 година био сам међу најмлађим мајсторима у овом делу Србије и Васовић опанчар ме је саветовао:“Најмлађи мајсторе, прво ради и заради за дућан, а дућан ће да купи кућу или стан“. И ја сам га послушао и нисам погрешио. - Ми пчелице не можемо да произведемо да вам платимо, колико ви можете да поједете – Има обуће коју су овде донели и пре три године, и чека своје власнике -

СТАРИ ЗАНАТЛИЈА: ЖИВОМИР СИМЕУНОВИЋ – ОБУЋАР
Живомир Симеуновић, свима познат као обућар Симеуновић, дуже од пола века чува традицију овог заната у Ужицу. У његовој занатској радњи на Слануши смењивале су се генерације Ужичана, које су крпили и мењали флекнице на обући. Изучио је занат, а 1963. године је дошао у Ужице, варош у то време, коју је заволео после првог боравка.
Живомир Симеуновић је рођен у Крушевици код Аранђеловца. После рата, 1952. године, отишао је у Београд на занат за вулканизера.
– Тамо је отишао један рођак, па ме је „повукао“ за собом. Био сам шест месеци на вулканизерском занату. Газда и газдарица где сам учио занат нису имали деце, па су хтели мене да усвоје, да ми направе кућу, да се ту оженим и да ми отворе радњу. Моји родитељи ми нису дозволили и морао сам да напустим тај занат – сећа се ране младости Живомир.
У селу је провео два месеца и после тога отишао је на занат у Аранђеловац. Определио се за обућара.
– На то ме је подстакла мајка причом о њеним одласцима у Аранђеловац, још док је била девојка. Причала је да су били обућарске радионице и са леве и десне стране, и да изјутра рано раде и певају. То се њој свидело и казала ми да би волела да један од њених тројице синова буде обућар. И тако сам ја отишао на обућарски занат. Три године сам га учио и завршио – казао је Живомир.


Треће година, 1954. године, ишао је на екскурзију. На том путу обишли су фабрику у Севојну, а онда су пешке дошли у Ужицу.
– У Ужицу смо посетили Учитељску школу. Ту смо били цео дан, а била је и игранка. У три сата смо кренули „Ћиром“ за Сарајево и сећам се добро тих 39 тунела. Обишли смо Сарајево, Зеницу, Борово и Словенију. Када су ме питали где ми је било најлепше, ја им кажем да од свих градова које смо обишли – Ужице ми се највише свидело. То је био мали чист градић, невероватно добар народ, а понајвише утисак на мене је оставио воз и Учитељска школа. И после две године, када сам завршио занат, добијем позив за војску. Јавио сам се у војни одсек у Ваљеву, коме смо припадали, и нас 18 је било одређено да идемо у Ужице. Баш са обрадовао, јер ми се испунила жеља да поново дођем у тај град. Био сам у војсци две године са неким малим скраћењем од 45 дана. Пред крај војног рока упознао сам своју будућу жену, видео се са њом два до три пута и отишао кући. После девет месеци оженио сам се са том девојком са којом сам стекао породицу. Отишли смо у Аранђеловац и годину дана ту радио, а онда смо дошли у Ужице. У почетку сам радио у обућарском сервису, где је некада била стара пошта у блоку Ц. Ту сам радио годину и по дана, па сам напустио и дошао у ову малу радионицу на Слануши. У сервису сам добро зарађивао, али сам отишао јер су ми одузимали 30 посто од плате, да би помогли браварску радионицу и хемијско чишћење. Радио сам од 6 до 6 и нисам хтео да оно што зарадим други узимају. Ту обућарску радионицу је држао Раде Дравић. Он је био шлогиран и сваки дан су га довозили у колицима. Мени га је било жао и договорили смо се да нема потребе да долази, да се мучи, да ћу му платити одређену суму. Преузео сам посао и тако сам 1963. године овде отворио радњу. У то време најбољи ми је савет дао опанчар Васовић. Са 25 година био сам међу најмлађим мајсторима у овом делу Србије и он ме је саветовао:“Најмлађи мајсторе, прво ради и заради за дућан, а дућан ће да купи кућу или стан“. И ја сам га послушао и нисам погрешио. Купио сам овај локал на Слануши, а онда стан на Росуљама у коме живим и данас – испричао је у једном даху овај стари занатлија.
Од тада до данас код њега је обућарски занат завршило 20 ученика.
– Међу тих 20 је мој син Милан, који је наследио радњу. Ја сам сада у пензији, а он је радњу преузео на себе. Дођем мало да му помогнем. Имам петоро унучади, три су већ завршили школе, још само ово двоје да се ишколују и биће боље. Деда се бори колико може да им помогне. Имам 81 годину, а са радним стажом, када бих рачунао онај ученички део, имам 62 године. Осећам се да могу да помогнем и тако чиним. Сада у радњи су мој задњи ученик, а помаже и мој први ученик, који је сада у пензији – казао је Симеуновић и додао да је срећан јер има добру породицу.


Када је тек отворио радионицу имао је једну машину која је имала само мотор, али без вентилатора.
– Ишла ми је прашина право у лице, па останем сав црн, само се зуби беле. Било је врло нездраво. Касније сам сазнао да може да се догради вентилатор, који увлачи прашину и доградио га. Потом сам набавио још неке машине, али не нешто посебно – додао је наш саговорник.
Овај стари занатлија се прво бавио производњом обуће од 1964. до 1976. године. Углавном је радио по наруџби сву обућу, осим дечије.
– Када сам учио занат радио сам од 6 ујутру до 10 увече и тако три године, и сваки дан сам морао да направим 10 пари ципела од 18 до 32 број. Било је то врло тешко. По данашњем принципу рада, могао бих да урадим комотно 50 пари. Онда се радило све ручно, укивање, шивење, везивање, обрезивање, фирцање, лепљење, турпијање, радило се на сталку, трљало се усисивачем. На крају останем сав знојав. Мајстор је толико тражио да се уради и то је морало да се уради. Упоредо сам ишао у школу, па сам морао да пешачим много. Морао сам за један сат да стигнем да ручам, умијем и претрчим да бих дошао у школу, јер мајстор није хтео да ме пусти раније. Сећам се, имао је један поток и трчао сам дуж њега. Срамота ме је било да трчим тротоаром, јер сам био младић, сви би рекли „овај полудео“. Ипак, издржао сам. Директор је претио да ће мог газду отерати на робију јер је капиталиста, а ја сам молио да то не чини јер би ми тако учинио зло. Онда бих морао да се вратим на село и све бих изгубио, а сви би рекли да ме је мајстор отерао, а у то време то је било страшно. А своју производњу сам прекинуо када ме је те 1976. године казнила инспекција, а да није имала разлога. Ишао сам у Београд по материјал и вратио сам се касно, око 9 сати увече. Свратио сам у радњу и оставио купљени материјал, рачуне и возну карту. Био сам уморан да то увече унесем у књигу, па сам то оставио за ујутру. Када сам дошао ујутру у радњу, док сам поспремио, дошао је у 8 сати неки инспектор Ристановић. Показао сам му да имам све рачуне, да нисам стигао јер сам дошао касно и да сам намеравао то сада да урадим. Али, он то није прихватио и казнио ме. Казна је била два пута већа него што сам плаћао порез за годину дана. И тада сам рекао нити ћу више да узимам материјал, нити ћу да радим производњу. И тако сам прекинуо. Још једном је долазио да види да ли радим ту производњу и више није – сећа се Живомир.


Он каже да је имао доста посла док се нису појавиле патике, а потпуно смањење је било када су дошли Кинези.
– Све до 1988. и 1990. године, док није било рата, могло је добро да се заради. Једном сам сину направио кућу, другом почео, а онда је почео рат, санкције, борило се за опстанак и живот. И данас се тешко живи, јер је стандард врло лош. Када бих наплаћивао и радио по београдским ценама, добро бих зарадио. Овде се ради три пута јефтиније него у Београду. Расходи су исти, и мени и овима у Београду, материјал је њима повољније набавити, јер ја морам да путујем по материјал. Све је повољније за обућаре у престоници, па чак и храна није ништа скупља него овде. Занатство је такво. Механичари боље пролазе. Хтео сам да будем механичар, али је морало да се има мала матура, а ја сам имао само основну школу, а са тим се могло у кројаче, обућаре, фарбаџије и тако неки занати – казао је наш саговoрник.
У обућарској радњи Симеуновић рафови су пуни обуће.
– Све је пуно, јер има обуће и од пре две, три године, коју је донео неко и не долази да је узме. Оставе људи и не долазе, иако сам ја то одавно урадио. Ево, скоро ми је била једна госпођа која је оставила чизме пре две године. Требало је да се пенџентирају и да се уради шнир, и одмах сам урадио. Али, она није долазила. И пре неку суботу она дође. Замолио сам је да дође у понедељак, док их нађем и још сам јој рекао да случајно не дође, јер док их будем тражио провешћу много времена, да не дангубим. Нашао сам их, али она више није долазила, ево, већ три седмице. Има свуда чудног народа, па и овде. Нису од речи. Разумем да немају, али зашто доносе. Ја сам уложио материјал и рад, а не могу да наплатим. И то ме највише уништава. Ако тражим унапред да плате кажу да немају, а има и добрих муштерија, који редовно плаћају – каже Симеуновић.
Овај вредни занатлија није радио само за празнике и то му је време одмора, а на прави одмор никада није користио. А понекад и празницима дежура да би издао поправљену обућу
– Син Милан ме је наследио. Много је добро усавршио занат, неће оца осрамотити. Близу је да ме превазиђе, а када то буде могао, ја то и тада нећу признати – додао је у шали Живомир и каже да су сви његови ученици наставили обућарски занат.

У овом послу наш стари занатлија има доста анегдота, а као једне од првих му је остала са састанка са начелником Пореске управе.
– Занатлије су имале неку конференцију са начелником Пореске управе. Ту су били Мијушковић, Цветко Јокић и друге познате занатлије. Имао сам 26 година, прва година када сам отворио радњу. И свако је износио шта је имао. Питају мене као младог мајстора шта имам да кажем, а ја онда велим: „Ми, занатлије, радимо, а ништа нам не помажете. Од нас тражите све. То вам изгледа као када пчелице које раде и производе, али трутови дођу и поједу сав мед, а трутови су у овом случају администрација. Ми пчелице не можемо да произведемо да вам платимо, колико ви можете да поједете“. Онда је настао смех, нико више није говорио и сви ми честитали. А онда је Јокић после мене рекао:“Ето, млади мајстор рекао, а ја ћу да додам: краву коју не храниш не можеш да музеш, нема млека. Мора да је нахраниш, да би је помузао и добио млека. А ви нас не храните, а узимате млеко, не може тако“. Данас је слично – закључио је стари занатлија.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.