Музичка авантура је њен живот

- То је један велики систем регрутованих радника и свако има своју улогу и обавезу на броду. Хијерархија мора да се поштује - Ми, који се бавимо уметношћу, имали смо осећај као да смо пали са Марса међу тим официрима и инжењерима. Живот на крузеру је спој неспојивог и због тога је веома динамичан – У априлу сингл „Мајке Маре“ – Марија Лазић је пијанисткиња и наша суграђанка која годинама уназад путује светом, захваљујући свом таленту, раду и авантуристичком духу. То је био повод да је позовемо у редакцију Ужичке недеље и чујемо њену интересантну причу.

УЖИЧАНИ У СВЕТУ: МАРИЈА ЛАЗИЋ – ЏЕЗ ПЕВАЧИЦА
Са девет година почела је да свира клавир у некадашњој Музичкој школи „Петар Коњовић“, а данашњој „Војислав Лале Стефановић“ у Ужицу.
-Уписала сам музичку школу у класи професорке Милице Жупић. Не само одличан педагог, професорка Милица је својим великим залагањем и љубављу према музици и мене научила да волим музику. Кроз шест година доста смо путовале на такмичења и концерте по целој Србији.
– Ипак ми је најбитнија музичка фигура у животу мој отац Зоран Лазић, гитариста добро познат на ужичкој музичкој сцени. Од рођења сам окружена музиком и музичарима, а касније, кад је за то дошло време, имала сам пуну подршку њега и мајке Љиљане да наставим школовање. Тих година није било средњег музичког образовања у Ужицу и сећам се да је доста деце одустајало од музичке школе, јер се морало наставити у Београду или Крагујевцу. Срећом, моји су имали слуха, поверења и веровали су у мене, па сам наставила са школовањем у Београду – рекла је Марија.


У 2005. години уписала је Музичку школу „Мокрањац“ у класи проф. Снежане Милосављевић, а 2009. Факултет музичке уметности, такође у Београду. Ту је дипломирала на катедри за клавир 2013. године у класи професора Александра Шандорова. Упоредо са ФМУ похађала је и џез одсек Музичке школе Станковић у класи професора Милоша Крстића.
Са посебним талентом, током школовања учествовала је на разним републичким и међународним такмичењима. Имала је прилику да наступа у великим дворанама и концертним салама, изводи пијанистичке реситале, наступа у камерним саставима, како са бендом, тако и са оркестром. Тако је наступала на Београдском џез фестивалу 2011. године, Гитар арт фестивалу исте године, са Биг Бандом РТС-а, држала је концерте у Коларчевој задужбини, Скупштини града Београда, СКЦ-у…
Уз подршку породице и пријатеља 2011. године се пријавила за учешће у ТВ емисији „Ја имам таленат“ и пласирала се у полуфинале.
– За ту прилику извела сам Ријанину песму „Te Amo“ у потпуном другачијем аранжману, што се посебно свидело тадашњем члану жирија Ивану Тасовцу. Он је био видно разочаран што та нумера није успела да се пласира у финале – казала је Марија.


Овај наступ је Марији дао само нова крила и охрабрио је да настави да пише аранжмане и компонује своју музику. На факултету је постала члан реномираног академског хора Collegium Musicumm, те је под диригентском палицом Даринке Матић Маровић путовала широм света и наступала у најзначајнијим концертним салама, од којих се највише издваја концерт у Carnegie Hall-u у Њујорку 2013. године.
По препоруци професора 2013. године привремено је радила као музички сарадник у Музичкој школи „Јосиф Маринковић“, две године касније на Институту за уметничку игру, као и у Народном позоришту у Београду у сезони 2014/15.
– Рад у позоришту је било лепо искуство, јер сва та сарадња са балетским играчима и педагозима из иностранства, много ми је значио – додала је Марија.
Након сезоне у Народном позоришту добила је позив да се прикључи бенду Mr. Clean из Велике Британије, са којим је остварила успешну сарадњу, наступајући у Француској и Швајцарској.
– То је тек била једна велика животна и професионална школа, Упознала сам доста музичара, које не бих имала прилику да упознам у Србији. После сам се вратила у Београд, где сам наставила да наступам са београдским музичарима, од којих бих најпре издвојила Драгана Ивановића, великог пријатеља и по мом мишљењу једног од најбољих гитариста у Србији – рекла је наша саговорница.
У 2014. години са својим колегиницама основала је први женски Beyonce Tribute Band, у коме је њих шест девојака и успешно су наступале на Бир фесту пред 10.000 људи. Бенд и данас држи концерте широм Европе (Хрватска, Словенија, Италија, Француска, Бугарска, Македонија, Швајцарска). А од прошле године ради као музички супервизор за немачку крузер компанију „Аида“.


– Као млада сам се одвојила од куће и ваљда је то утицало да даљи пут мог живота. У последњих пет до шест година живим од музике и то је фин посао, али нема опуштања. Мораш стално да радиш и напредујеш, одржаваш контакте и, ако си добар, сачуваш посао. Увек је динамично, зато ми се и свиђа.
Прошле године Марија се одлучила да се окуша у још једом послу.
– У фебруару прошле године отишла сам на аудицију за немачку крузер компанију „Аида“ и добила ангажман. Изашли смо у саставу квартета, дуа и ја као солиста. Међутим, запослили су ме као пијанисту и супервизора, и у јулу сам почела да радим за њих. То је моје прво искуство на броду – рекла је Марија, која је пре одласка на пловидбу крузером провела два месеца у Хамбургу на пробама са ансамблом који је наступао у позоришту.
– Брод на коме сам била је огроман. Имају и позориште и забавни одсек, који је велика машина и где треба да постоји супервизор, да све то организује и надгледа. то је била моја позиција. После тих проба у Хамбургу, провела сам пет месеци на броду. Није ми било тешко што се тиче рада и физичког навикавања на брод. Највише волим када седнем за клавир и свирам. Немам трему, јер још као студент навикла сам да будем окружена са пуно људи на мојим наступима. Било ми је једино тешко јер сам путовала и наступала сама. На броду се посада се брзо смењује, па сам за пет месеци упознала доста људи, али нисам стигла са много њих да се зближим. Издвојила бих гитаристу Сантјага Фереиру из Бразила, са којим сам недавно у Прагу снимала у студију и планирамо сарадњу у будућности. Мој смештај на крузеру је била једна кабина, коју сам звала кутија ципела, јер је била толико мала, мада је и то било супер. Научила сам да се у тако малом простору организујем – описала је Марија своје искуство на броду и додала:
– То је један добро организован систем и свако има своју улогу и обавезу на броду. Хијерархија мора да се поштује. Без обзира на то, једно је јасно, а то је јако лепо искуство сусрета са доста култура. Моја доцимерка је била једна дивна девојка са Филипина. На броду је спектар људи који се баве различитим пословима. Ми, који се бавимо уметношћу, имали смо осећај као да смо пали са Марса међу те официре и инжењере. Живот на крузеру је спој неспојивог и због тога је веома динамичан.
Крузер на коме је Марија била, ишао је од Хамбурга до Канарских острва, а потом је кружио од острва до острва.


– Путници крузера су углавном имали пакет аранжман од седам дана. Није то било оно класично путовање преко океана, да траје по неколико дана, па тек онда негде да се пристане. Углавном смо путовали ноћу од једног до другог острва, тако да није било страшно. Нисам имала морску болест, а када је море било немирно, најлакше бих скренула мисли свирањем. Једино када смо ишли до португалске обале, требало нам је скоро два дана да одемо и да се вратимо назад. Најјачи утисак на мене је оставило то када ноћу станем на прамац брода који великом брзином сече воду и тако настави сатима, а копно се ни не назире.
Доста времена је проводила на броду, а позориште је углавном радило увече.
– Представе у театру су биле од 19 и 21 час. Пре почетка пола сата сам свирала, док се гости смештају у позориште. Једном приликом, пошто је позориште четвртком у 19 часова било слободно, питали су ме да ли бих хтела да одсвирам један концерт. Радо сам прихватила и то се њима јако свидело, тако да сам од тада сваког четвртка наступала. И то је за мене било супер искуство. Имала сам велику сцену, расвету, бину. И услови за рад су били одлични, од 17 степени у јануару, до 35 степени у летњим месецима – рекла је Марија.
Са крузера се вратила у јануару ове године, а онда је имала ангажман у Француској.
– Сада сам у Србији два месеца, која ћу провести на релацији Ужице – Београд. Онда крајем маја идем на следећи уговор са немачком компанијом. Наравно, прво у Хамбург на пробе са ансамблом, а онда идемо на север Европе, чему се јако радујем – каже о плановима Марија.
А када дође у Ужице, Марија се не одмара или, боље рећи, свој одмор проводи свирајући из задовољства.
– Радо посећујем „Кућу чаја“ и викенд пред Ускрс сам ту свирала. Власница Ивана Лазић је увек упорна да ме нађе и ангажује. Тај викенд, у суботу, имала сам соло наступ, али у недељу је „Кућа чаја“ била препуна ужичких музичара. Направили смо jam session, где смо сви уживали делећи бину – рекла је наша саговорница.

Маријини планови нису само наступи на крузеру. Има свој бенд „Мајка Мара“ са којим планира озбиљне кораке.
– „Мајка Мара“ је име за мој ауторски пројекат, који је у завршној фази. Средином априла требало би да изађе прва песма и спот. Иза имена „Мајка Мара“ је трочлани бенд, басиста и продуцент је Никола Усановић, а за бубњевима Борис Усановић, док ја изводим музику као пијанисткиња и вокал. Музички жанр и звук који бенд доноси може се описати као комбинација попа и соула, са фанки грувом и џез интепретацијом његових чланова – рекла је Марија.
Бенд тренутно снима још неколико песама које се на јесен очекују на њиховом првом ЕП издању.
– Овај трио име је добио делом по мени, јер ме зову Мара, а Мајка Мара у овом случају представља жаргон који се користи када је неко добар у ономе што ради. На тај начин желим да скренем пажњу на свој дуг и не увек једноставан пут, који ме је довео овде где јесам – рекла је Марија, која је уложила пуно труда и одрекла се пуно тога, да би радила то што воли, а то је да путује и прави своју музику.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.