KOD KUĆE JE NAJBOLJE
Večeras mi, u polupraznoj Gradskoj, prijatelj (ime poznato redakciji) ispriča vic:
Voze Vučića po Beogradu službenim automobilom, pa naiđoše na jedan elitni restoran. Oduševi se Vučić, pa upita vozača:- Znate li ko je vlasnik ovog lepog restorana? – Vaš brat, predsedniče – odgovori vozač. Malo posle, naiđoše pored nove zgrade i Vučić ponovo upita šofera: – Ko li je vlasnik ovog lepog objekta? – Vaš brat, gospodine predsedniče – oprezno odgovori šofer. Nedaleko odatle pažnju im privuče jarko osvetljeni izlog nove prodavnice i Vučić sav oduševljen ponovo upita vozača da li zna ko je vlasnik i on mu, kao zapeta puška, odgovori isto: – Vaš brat, predsedniče. A na to će Vučić, pun ponosa: – Pa, stvarno, u ovoj zemlji radimo samo brat i ja!
Jedino sam se ja nasmejao fazonu, vidi se da sam iskočio iz štosa, svi su se čudili kako ga do sada nisam čuo. Naravno, povod za ovu doskočicu bila je vest koja je prostrujala ovom učmalom načađenom rupom, da je Acin brat posetio njihovo ovdašnje članstvo. Zlobnici kažu da su se posebno uzbudile gradonačelnikova Desnica i Levica, pa su požurili da što pre završe skupštinu, kako bi mogli da posvete više vremena dragom gostu. Naravno, pojma nemam da li je sve ovo tačno, možda braco Andrej uopšte nije ni posetio ovu (po)pušionicu, iskreno, mnogo me i ne zanima, ali mi je bilo zanimljivo što sam, posle ko zna koliko godina, čuo, malo tiše ispričan, vic o nekome iz vlasti. S obzirom da imam dovoljno godina, još uvek se sećam poskočica o Titu, Dolancu, Kardelju i drugim junacima iz menažerije samoupravnog socijalizma i dobro znam da se one pričaju kada nije baš najpametnije i najkorisnije kritikovati vlast. Iskreno, posle petnaestak godina nazovi demokratije, ne bi čovek očekivao da ćemo se ponovo plašiti vlasti, ali, biće da je tačna ona mudrost, da se za slobodu mora neprestano boriti… Naravno, sad će reći ljubitelji njihovih, šta lupetaš, pa upravo ovo što si napisao je dokaz da ovde cveta hiljade slobodarskih cvetova, ali, znam za jadac, nema ovde ni s od slobode, a uvek je bilo budalastih pojedinaca koji igraju za raju i zanemaruju taktiku. Nažalost, u ovom izvlačenju se uloga te budaletine meni zalomila…
Ali dobro, pretpraznično je vreme, No hard feelings…
Mene lično više je iznenadila ostavka direktorke Bioktoša. Ono jeste da dotičnu gospođu praktično i ne poznajem, nisu me pitali ni kada su je postavljali, pa ne moraju ni kad ide sa funkcije, ali mi je bilo čudno da u današnje vreme neko dobrovoljno napušta direktorsku fotelju. Pitao sam par ljudi o čemu se radi, pa mi je rečeno da su joj drugovi objasnili da joj valja podneti ostavku, i da je za njeno mesto bio već viđen neko iz okoline, ali, kako ovu vlast bije glas da su novovaroška peta kolona, izbor je u poslednji čas pao na druga brata iz slavnih DSS dana. Naravno, nama autsajderima van državne službe, potpuno je svejedno ko jaše na čelu kolone, pogotovu preduzećem kakvo je Bioktoš, gde pare zaposlenima same kaplju od rente i to od objekata koji su napravljeni našim novcem, ali, ne mogu da tu temu preskočim, pogotovu ovih dana, kada lokalne restorane zakupljuju partijski raspoređeni u ta ista javna preduzeća i iritiraju poreske obveznike kačenjem fotki po društvenim mrežama, svečano obučeni, razdraganih lica za prepunom sovrom… Tako to ide u Srbiji, kafane u koje idu oni koji plaćaju porez, uprkos Novoj godini, zvrje prazne, a u onima, koje posećuju drugovi iz javnog sektora, ne može već danima uveče da se nađe slobodno mesto… Pričam danas sa prijateljem iz Beograda, pa komentarišemo novinske tesktove koji kažu da je proteklog vikenda bila ludnica u beogradskim prodavnicama i tržnim centrima, i da bi se po tome moglo reći da će Nova godina stići samo u Beograd, a da uopšte nije zainteresovana za srpsku provinciju, ne računajući Zlatibor, koji odavno i nije provincija, već praktično beogradska ispostava, a ako eventualno koga i poseti, to će biti isključivo drugovi iz javnog sektora, a mi ostali nikoga ne zanimamo, čak ni Deda Mraza… Džaba i novi auto put, čak ni novogodišnji kamion Koka Kole ove godine ne zalazi u srpsku provinciju….
To me podseti na jedan štos koji sam čuo pre par dana. Srela se dva prijatelja na ulici, pa upitaše jedan drugog gde će za Novu godinu.
– Ja kod kuće čekam Novu, uz meze i televiziju, tako mi je najlepše.
– Da, u krugu porodice, u svom toplom domu, romantično i lepo. Stvarno je kod kuće najbolje. – reče drugi.
– Naravno, najlepše je tako – zadovoljno potvrdi prvi – i ti čekaš Novu godinu kod kuće?
– Ne, ja idem sedam dana u Hurgadu. Ol inkluziv – odgovori skromno drugi…
E, tako i mi… Kad već nemamo gde drugo, onda je kod kuće najbolje… Doduše, za nas iz nadimljene provincije tzv. kućna varijanta možda i jeste pravi izbor, jer ako kročimo nogom napolje, i nekako preživimo duži boravak u smogu, na trgu nas može zaskočiti nacionalno i žandarmerijski svesni Amadeus bend, na Zlatiboru onaj grlati brko sa šeširom, što dobro peva, ali ga grdno slušati, a, koliko je meni poznato, ne postoji kilometrima daleko ni pristojan restoran, koji organizuje doček, a da nije turbe folk i njegova ljigavija varijanta – tamburaško horsko pevanje…
Praznici samo što nisu i nije vreme za teške teme, ali moram, jer je zavladao tako žestok primitivizam, da se to više ne može podnositi. Primitivizam i poltronizam. Svi su savili kičmu i duboko zabili glavu u pesak i čekaju da prođe. A neće proći. Nije to kijavica, pa sama od sebe da prođe.
Ako ste zaboravili, prošle godine na trgu je pevao otužni Željko Samardžić, a ove tamo neki Amadeus bend. Tako nešto, u centru grada, do samo pre petnaestak godina nije bilo moguće. Ne, to nije izbor muzike, kako su u polemici ovim povodom mnoge tupadžije tvrdile. To je životni stav, životna odrednica. Ovi koji vladaju su to. Njihovo izbor, njihovo pravo. Doduše, naše su pare…
A gde ste vi koji imate drugačije aršine u životu? Živi li ste?
Veju, veju, pahulje, mraz po staklu šara,
stiže nova godina, a odlazi stara….
Kao u onom starom zatvorskom vicu – u Srbiji je sve super i vlast je super, i doček je super, samo nema crvenog mastila…
Toni Stanković (Užička nedelja 950.)
