USPEŠNI UŽIČANI: ZORAN PANTELIĆ – „GAS – DOMEKSTRA“
Preduzeće „Gas domekstra“ pored veleprodaje i maloprodaje, bavi se i projektovanjem, distribucijom, servisom grejne i gasne instalacije. Iz nekada jedinstvenog preduzeća „Domesktra“ 2007. godine izdvojio se „Gas domekstra“, čiji je vlasnik Zoran Pantelić. Znanje koje Pantelić usavrašava iz godine u godinu, iz meseca u mesec, omogućilo mu je da poslove proširi i u druge gradove i druge države.
Zoran je rođen u užičkom naselju Carina. Osnovnu školu je završio u „Dušan Jerković“, a potom i srednju Ekonomsku školu. Posle školovanja zaposlio se u „Gradinu“, a zatim u „Kopaonik Drinu“, gde je proveo devet godina. U toku 1989. napustio je posao i sa ortakom otvorio prvo privatno preduzeće u Užicu „Domekstra“.
– „Domekstra“ se bavila nabavkom i prodajom vodovodnog i grejnog materijala i izvođenjem radova. Imali smo svoje radnje, stovarišta i magacine i izvodili radove. Od 2004. godine išao sam u školu u Zagreb, a zatim i Dizeldolf, u firmu „Vajlant“, koja se, između ostalog, bavi i grejanjem. Kada sam se vratio u Užice, uveo sam gas prvi u gradu. Posle 20 godina napustio sam „Domekstra“ i krenuo svojim putem. Ortak je ostao na programu vodovod i kanalizacija, a ja sam prešao da se bavim gasom, solarnim i toplotnim pumpama, kotlovima na pelet, kaminima i sl. – rekao je Pantelić o svojim poslovnim počecima.
Nakon razdvajanja, Pantelić je počeo program „Vajlant“, a zatim proširio program sa još dve nemačke firmem „Visman“ i „Vajshaupt“.
– To su dve top firme u Evropi. Sarađujem i sa italijanskom firmom „Piaceta“, koja proizvodi vrhunske kamine na drvo ili pelet. To je svetska firma za bogate ljude. Ovo sve što radim, radim za jednu višu srednju ili viosku klasu, jer takvi su proizvodi i takve su cene, pa oni mogu da prate servis. „Gas domekstra“ ima među najboljim servisima u Srbiji i imamo sve kompletne delove. „Vajlant“ proizvodi gasne kotlove za kućnu upotrebu, dok je „Visman“ sa proizvodnjom velikih kotlova namenjen za industriju, a „Vajshaupt“ je za gorionike. I svi oni u svom programu imaju toplotne i solarne pumpe. Inače, „Vajshaupt“ je top firma, iznad svih, i pretežno je za industriju – objasnio je naš sagovornik.
„Gas domekstra“ servisira gorionike, gasne kotlove, solarne pumpe, solarne kotlove, toplotne pumpe, i za to imaju sve licence. Pored servisa, za ovo preduzeće rade licencirani profesori koji rade projekte.
Zoran Pantelić kaže da je veliko interesovanje za solarne i toplotne kotlove, kako u Srbiji, tako i Crnoj Gori.
– Najviše ima zainteresovanih u Beogradu i Zlatiboru. To su uglavnom vlasnici privatnih kuća. Ljudi ih masovno kupuju, jer od sunca imaju čistu obnovljivu energiju. Ako uzme toplotnu pumpu, onda se uzima energija iz vode, zemlje ili iz vazduha. Tako uzimate 75 posto iz prirode, a samo 25 posto dodajete nekim hibridom kao što je gas, drvo ili struja, a obično bude struja. To je dosta jeftino kao vid grejanja, ali je veoma skupa investicija dok se kupe kotlovi i ugrade. Prošle godine u Nemačkoj od 100 kuća 92 su rađene sa toplotnim pumpama. U Evropi bilo kakav obnovljivi izvor energije države subvencionišu sa 50 posto, bilo firmama ili privatnim licima. Prošle godine sam uradio 17 pumpi. I kod mene na Zlatiboru sam ugradio jednu toplotnu pumpu, kako bih pokazao zainteresovanima kako ona radi. I sigurno mogu da kažem da su računi baš mali. Pre toga sam se grejao na struju i trošio 30.000 dinara, a sada trošim 4.000 dinara mesečno. Ali je ulaganje jako veliko. Jedna toplotna pumpa za 100 kvadrata košta oko 5.000 evra, a ugradnja još stotinak evra. U svakom slučaju, to je vrhunska oprema – rekao je Pantelić.
U Beogradu su, tvrdi Pantelić, uradili veliki broj kotlova na gas, a veliki je broj kotlova na pelet koji su ugrađeni u kućama u Užicu, Požegi i Sevojnu, sve zajedno više od 300 kotlova.
– Ko ima para, najisplativije je da ugradi toplotne pumpe, pa onda gas, pelet, drva, struja i nafta. Nafta je nasjkuplja. Struja je sve skuplja i skuplja, zbog akciza. Pošto je toplotna pumpa skupa investicija, sada je najbolja varijanta na gas, jer je jeftiniji od drva. Kuća od 100 kvadrata, ako koristi gas, može da se greje, da se u njoj kupa toplom vodom i sprema hrana, ali pod uslovom da ima izolaciju, a godišnji račun je 48.000 dinara, bez štednje – rekao je Pantelić i dodao da se njegovo preduzeće bavi prodajom energije.
U Užicu za sada greje na gas tri zgrade, oko sto stanova, i naplaćuje kao „Gradska toplana“.
Vlasnik „Gas domekstra“ smatra da je njegov uspeh u tome što je mala firma i može uvek da se prilagodi okruženju, ali i u tome što nikome ništa ne duguje. Kako kaže, firma se razvija onako kako mi društvo dopušta. Nema mnogo zaposlenih i uglavnom angažuje ljude za neke poslove. Naravno, usavršavanje je preko potrebno, da bi pratio nove trendove iz oblasti kojom se bavi.
– Svake godine najmanje tri puta sa saradnicima idem u Italiju i Nemačku na obuku ili usavršavanje. Te saradnike uzimam povremeno da rade za moje preduzeće, jer nemam dovoljno posla stalno da bih držao zaposlene kod mene. I u uglavnom sva ta putovanja ja finansiram. Sada sam trenutno primio jednog mladog čoveka od 18 godina, učim ga zanatu. Imao sam i ranije tako mlade ljude koje sam obučavao, ali kada stasaju oni otvaraju svoje radnje. To je i logično i dobro. Inače, na Zavodu za zapošljavanje ne može da se nađe neko ko zna ovaj posao. Ima ljudi koji su završili tu školu, ali ništa ne znaju. Onda moram da sa njima krenem iz početka. Uče zanat pola godine, godinu i zavisi od njegove pameti i interesovanja, a onda odu. Sve to vreme ih plaćam, jer na gradilištima imaju troškove spavanja i hrane, kao i dnevnice. A tu država ne daje nikakve subvencije, da kaže, uzeo si dva učenika, obučio si ih, pa hajde da ti pomognemo malo. Inače, primam decu samo ako su im roditelji dobri. A ta deca, koja izađu iz škola kao mašinci i elektroničari, skoro da nemaju nikakvo znanje. Umesto profesora, ja moram sebi pravim radnika. I tako idem na ta usavršavanja, kada je potrebno, povedem još neke saradnike, a ako je nešto lakše, odem sam, pa posle to znanje prenosim njima. Samo ako imaš znanje možeš da radiš, a ako ne, gotov si. Učim neprekidno, a nisam završio ni mašinstvo, ni elektroniku. Zato stalno učim, a ono što stvarno ne znam, uopšte ne učim, već angažujem čoveka koji zna. Težim da sve bude profesionalno i umem da prepoznam koji su stručnjaci u svom poslu.
Jedan od većih poslova koje je radio „Gas domekstra“ je posao u Švedskoj za „Kia motors“.
– Za salone automobila radili smo toplotno grejanje, pumpe i struju. Svi su bili zadovoljni, a moj lični utisak je da je sve isto kao kod nas, samo malo čistije, ali da ima isto prevara koliko hoćete. Kada bi plata u Srbiji bila 500 evra, to bi bila najbolja zemlja u Evropi – dodao je Pantelić.
Za privatni život ima malo vremena, radi po ceo dan od 6 do 21 uveče. Ima i uspešnu porodicu, njegova deca su magistri klavira i rade u Novom Sadu kao profesori.
Vlasnika „Gas domekstra“ mnogi znaju i po malom fudbalom.
– Kada je počelo bombardovanje 1999. godine imao sam dosta slobodnog vremena i blizu 40 godina. Nekada sam do moje 18. godine trenirao fudbal, pa sam prestao. A te 1999. sam se aktivirao ponovo i igrao fudbal svaki dan na plaži. Onda smo napravili klub malog fudbal,a KMF „Užice“, u kome sam bio predsednik. Počeli smo da se takmičimo i proveo sam deset godina u malom fudbalu. Deset godina smo bili u prvoj ili u drugoj ligi. Uglavnom su igrali ljudi koji su napustili veliki fudbal i imali oko 30 godina, a ja sam bio najstariji. Kada sam postao stariji i od delegata i sudije, bilo me je sramota i napustio sam fudbal, a i stizalo je dosta posla. Bile su to lepe godine. Putovali smo u Prijepolje, Požegu, Zlatibor, u Čačku nije bilo malog fudbala, a onda i po Srbiji kada smo upali u prvu ligu, iako se nismo nadali.
Na naše utakmice u gradu dolazilo je stotinak navijača. U nekim gradovima, gde su manje sredine, bilo je više navijača, valjda što se svi poznaju. A kod nas, čim počnemo neke rezultate da postižemo, onda se povećava i broj gledalaca, a kada gubimo – nema ih. Posle moje generacije, ostali su neki ljudi, klub i danas postoji, ali imaju velike finansijske probleme – kaže naš sagovornik.
Dok je u Zapadnoj Srbiji bilo osam klubova, u Beogradu je bilo samo dva, a Vojvodina tri.
– Fudbal mi je bio najveća ljubav, ali sam morao da radim, jer tada se fudbal nije plaćao kao danas. Mogao si da slomiš nogu i nikom ništa. Sada već pet godina nisam trčao, ne igram fudbal, jer se plašim povrediću se, a mnogo ljudi zavisi od mene – rekao je Pantelić.
Z. G.
