У препуној сали Скупштине града у четвртак вече додељене су плакете Ужичанима који су према мишљењу жирија обележили прошлу годину, али и цео њихов целокупан рад у протеклом периоду.
– „Ужичка недеља“ од 2005.године додељује ово признање са циљем да се међу нама препознају они који су својим делима достојни титуле која обавезује свакога ко је понео да остане доследан у напорима да свој град репрезентује врхунским достигнућима, људским гестовима и сталним доказивањем да је све могуће, без обзира на околности. Поред Ужичанина године, шансу да понесу признање које сву тежину и значај има у свом називу, сваке године имају и Ужичани који су својим радом и ангажовањем били запажени у различитим областима. Кажу да је најтеже до признања доћи у својој средини. Зашто је то тако има безброј теорија, али чини се да је у Ужицу то још теже, јер Ужичани слове за оне који умеју каткад да све и свакога кроз многа сита пропусте како би стигли до бисера. Углавном, циљ избора најбољих, највреднијих, најкреативнијих међу нама је да се препознају и издвоје они Ужичани који свима нама треба да служе као пример. Због тога треба поздравити ову акцију Ужичке недеље која је у функцији промоције наших најбољих и најуспешнијих суграђана – најавила је Верица Туцовић, члан жирија и подсетила на оне који су протеклих година понели признање Ужичанин године, а то су: Мића Мићић, Василије Мићић, Драган Суботић, Радомир Антић, Нинко Тешић, Драгослав Николић, Андрија Златић, Добросав Андрић и Обрад Јовановић.
Такође, не треба заборавити да су многи појединци, као и институције из нашег града били добитници признања за рад у области спорта, културе, привреде, за јавни ангажман, предузетништво. Међу награђенима су били најбољи радници, а посебно смо поносни на оне које смо препознали као праве амбасадоре Ужица. То су Љубомир Симовић, Жарко Петровић и Иван Босиљчић.
У име града Ужица, носиоце признања и све присутне је поздравио председник Скупштине града Ужица Радиша Марјановић.
Ужичанина и Ужичане године за 2015. бирао је жири у саставу: Зоран Стаматовић, директор Народног позоришта Ужице, председник; Драгослав Николић, председник Регионалне привредне коморе; Зоран Поповић, спортски радник; Петрашин Друловић, до недавно председник Већа Самосталног синдиката за Златиборски округ; Горан Лапчевић, регионални директор „Сосиет женерал банке“; Новка Илић,новинар, дописник Слободне Европе; Славица Јовановић, новинарка дописништва РТС-а из Ужица; Слађана Шуманац, предузетник; др Слободан Вермезовић, специјалиста стоматолог; Слободан Кузмановић, предузетник; Владимир Стојић, предузетник; Жељко Челиковић, тренер и Верица Туцовић.
Ужичанин године 2015. је књижевник Радомир Јовановић. Јовановић деценијама пише афоризме,епиграме и остале сатирично –хумористичке форме, у књигама, новинама, на радију. Објавио је седам књига од “Сан је да све ово сањамо”-афоризми 1994.,преко “Куће смеџа”“Хаппyграма”,”Србије на истеку”,”Пусти мужу рогове”,”Кратко и касно” ,”Из црвене бановине “до спортских афоризама “Дванаести играч” 2012. и изабраних “Само да издржи сламка”. Био је председник ужичке Културно-просветне заједнице, добитник Златне значке КПЗ Србије, председник Књижевног клуба “Паун Петронијевић”, један од оснивача и главни уредник првог ужичког приватног „Радија 31“ и првог приватног листа “Ужичка недеља”, уредник листа “Привредник”, стални сарадник Радио Београда и емисија “Време спорта и разоноде”,”Јовановићи”, „Весело вече”, хумористичких емисија Радио Сарајева, Новог Сада, Загреба, загребачке “Сневије”, ”Јежа”, ”Хумора”, ”Секси хумора”, новосадског “Осмеха“, НИН-а, ”Данаса”, ”Просветног прегледа”, ”Франкфуртских вести”, ужичких “Вести”, председник жирија “Ерског кабареа”. Списак награда био би дужи од биографије – од годишњих награда на многобројним конкурсима преко “Златне кациге”, годишње и награде за животно дело Удружења књижевника, за најбоље књиге афоризама. Ту су и награде Друштва књижевника Војводине, затим на Међународном фестивалу сатире у Струмици. Први је добитник награде “Јован-Хаџи Костић” за животно дело.
Деценијама је у самом врху супер лиге српских афористичара, не одустаје од бритког језика и жигосања нарави и стварности, посебно оштрећи перо за политику и политичаре. Преводе га и читају на енглеском, пољском, немачком, руском језику. Један је од оних који истрајава и показује како се нит ужичког хумора и духа није угасила. Уочи 1.априла, Светског дана шале, нема онога коме би боље пристајала награда Ужичцанин године.
За привредника године 2015. проглашен је Мишо Радовановић, власник и директор предузећа „Бохор“. Мишо Радовановић је оснивач и власник привредног друштва „Бохор“ Ужице, фирме која је од 1978. године када је основана, за непуне три деценије израсла у савремени пословни систем који обухвата „Бохор“ – Ужице, „Бохор“ – Београд и „Атена Бохор“ – Монтенегро. Промишљена пословна политика и рационално управљање приватним капиталом фирме учинили су да „Бохор“ данас егзистира као стабилно предузеће, са јасно дефинисаним правцима будућег развоја и енергичним и образованим људима спремним да прихвате нове изазове, а сваки упражњен тржишни простор прпеознају као шансу. „Бохор“ је иновативна фирма са јасним фокусом на изградњи комплетног ентеријера која у кооперацији са италијанском фирмом “Атена“, водећим европским брендом у овој области, интензивно инвестира у развој више производних линија и тако шири лепезу свог производног асортимана. Производни програм „Бохора“ обухвата профиле за израду носећих структура за спуштене плафоне и профила за системе суве градње, испуне за металне плафоне типа линеар и метал модулар, као и расветне елементе за унутрашње осветљење. Све то се реализује у простору површине 6.000 м2, лоцираном на Сушици, недалеко од Ужица, на путу према Златибору. Компанија „Бохор“ показује и друштену одговорност тако што је веома често спонзор и донатор локалних културних догађаја и низа друштвених активности које се у нашем граду реализују. Господин Радовановић не воли да се то истиче, али дође тренутак када то треба отворено рећи, јер је то неоспорна истина. На крају, али не мање важно, Мишо Радовановић је препознат као изузетно коректан послодавац. У прилог томе говори чињеница да део тима ради у „Бохору“ и преко 20 година.
Уместо Радовановића, који је службено одсутан, признање је примила Јелена Димитријевић, као представник фирме „Бохор“.
За предузетник године проглашен је Станимир Дробњаковић, власник и директор агенције „Пулсар“. Дробњаковић је 20 година на челу креативне агенције „Пулсар“, која се бави графичким дизајном и маркетингом фокусираним на успех пословних партнера, уважавајући у потпуности захтеве савременог пословања, за које је од изузетне важности корпоративни идентитет и имиџ фирме. Начин на који окружење, потрошачи, пословни партнери и др., препознају неку фирму, компанију, организацију јесте корпоративни имиџ од кога у највећој мери зависе и пословни резултати у тржишној утакмици. „Пулсар“ је једина агенција на подручју Златиборског округа која нуди комплетну подршку у области креирања корпоративног имиџа, идентификације и препознатиљивости на тржишту, маркетинга, рекламних кампања, едукација, промоција, презентација, сајамских наступа, адвертајзинга, односа са јавношћу, као и комплетног дизајна и продукције.
Мисија „Пулсара“ је осмишљавање и креирање ствари које оплемењују наше окружење, не заборављајући да лепота није само естетско, већ и етичко и филозовско питање. Како је то лепо рекла једна професорка књижевности из нашег града: „И једно ништа, кад се лепо каже је нешто“! Захваљујући тиму у коме су образовани, креативни људи који се труде да у ономе што раде буду аутентични „Пулсар“ је деценијама маркетиншка подршка највећих компанија са подручја нашег округа. За многобројне рекламне кампање ова фирма је више пута награђивана, а оно што их додатно препоручује за признање је друштвена одговорност и њихова подршка свим значајнијим манифестацијама у нашем граду, посебно у области културе и спорта.
Радомир Верговић је Ужичанин коме је припала награда за културни допринос. Ко се бар једном обрео у атељеу Радомира Верговића зна да је путовао кроз Ужице кога на први поглед више нема, али чија дворишта, доксати, сајџинице, шеталишта, мостови, купалишта и дрвореди и даље живе у колективном памћењу захваљујући Верговићевим сликама. Његови циклуси „Враћање праотачким частима“ и „У скривеној души града“ представљају својеврстан дијалог са ведутама родног града и нашим славним прецима и савременицима, међу којима су Малиша Атанацковић, Милутин Ускоковић, Мага Магазиновић, Михаило Миловановић, ђенерал Крста Смиљанић, Јосиф Јехличка, али и Љубомир Симовић, Зоран Герзић, Миленко Мисаиловић, Стив Тешић и други. Један Верговићев пријатељ је приметио: „Да зидови старих градских кућа имају уши, а да притом не раде за пандуре, певали би нам о вароши баш онако као што је Верговић слика“.
Занимљиво је да осим понеке нимфе са фрулицом и Венере обучене као за матурско вече у „Сивоњи“, на улицама нашег сликара готово да нема Ужичана. Мегдан, Међај, Слануша, Царина, Бањица, Камено корито у расцветалом колориту, али пусти ко после уласка Немаца у филму Жике Митровића. Зато се ваљда у Верговићевом атељеу Ужичани безнадежно аматерски распитују са чије терасе је то „ухваћено“, и кад је то Верговић уопште насликао кад поваздан са гостима у атељеу бистри локалну и белосвестску политику. У Ужицу се давних дана прославио као један од Јехличкиних фаворита, у Југославији се прославио као први филмски партнер Милене Дравић, а онда се Ужице прочуло захваљујући врсном графичком дизајнеру и сликару.
Тамара Мићевић проглашена је за спортисту године. Тамара Мићевић је рођена 2000. године, ученица је средње Економске школе из Ужица. У 2015.-ој години на 49 такмичења у земљи и иностранству у току прошле године освојила је 40 медаља, од тога 25 златних 15 сребрних. На Европском ЕYОФ-у (Олимпијске игре млади Европе) освојила је друго место у тркама на 3.000 м и 1.500 м. Првакиња је Балкана на 3.000 м у категорији млађих јуниорки. На европским табелама у дисциплини 3.000 м заузима друго место у својој генерацији, а треба истаћи и да је 5 пута наступала за репрезентацију Србије .
На првенствима и куповима Србије у три узрасне категорије Тамара је у 2015.-ој години освојила 11 медаља. Првакиња је државе и победница Купа на 1.500 м, а међу млађим јуниорима је првакиња државе у кросу, као и у планинском трчању. У категорији јуниорки на Купу Србије и Првенству Србије била је победница на 3.000 м, победник Купа и вицешампион Србије на 1.500м. Тамара Мићевић је прошле године испунила норме за Првенства Европе за млађе јуниорке које ће се одржати у Грузији у јулу ове године.
Хуманиста године је Слободанка Мира Станковић Ћирковић. Она је на челу ужичког Одбора Кола српских сестара од 2000-те године. Њено несебично ангажовање и залагање да помоћ стигне до оних који су најугроженији и најосетљивији допринело је великом угледу Кола не само у нашем граду.
Личним примером Мира свакодневно показује како треба, али и како се може бити хуман и не окретати главу пред некада непремостивим проблемима са којима се људи суочавају. Сваки хумани гест има упориште у нашој најбољој традицији која нас опомиње и подсећа да нема срећнијег друштва ако се не понашамо домаћински и не примећујемо туђу муку. Невероватни ентузијазам који ова наша суграђанка има и који црпи из љубави према људима, покреће Коло спрских сестара не само у Ужицу него и свим градовима у Србији у којима је Коло активно. Међу најзначајнијим активностима Кола српских сестара треба истаћи сарадњу са Међународном хуманитарном организацијом ХЕЛП, која је захваљујући Колу присутна у нашем граду од 2000-те године до данас. Ту је и сарадња са Министарством иностраних послова Немачке, која се одвија веома успешно, а омогућила је увођење наставе немачког језика у школе у нашем граду.
За радника у 2015. години проглашен је Милета Даговић. Милета је рођен 1959. године у Ужицу. По занимању је металостругар. По завршетку школовања, 1977. године, запослио се у РО Тврди метал где је радио све до 2001. године када по прпеоруци, као добар мајстор и одговоран радник, прелази у „Корун“. Своје мајсторство је потврдио и у „Коруну“ који је представљао на бројним такмичењима металаца, на којима је увек био у групи мајстора – металостругара који су прпеознатљиви по изузетном раду. У току радног века испрофилисоа се као мајстор универзалац за рад на више радних места. Поред плакете, Маја Вермезовић, ПР специјалне болнице „Чигота“ уручила му је поклон викенд у „Чиготи“.
Добитник посебног признања за развој бренда је Раде Богдановић, оснивач предузећа РБ „Глобал нетворк оф бизнис“. Брендом Стара Соколова ракија ово предузеће је сачувало традицију породице Богдановић из села Костојевићи код Бајине Баште. На породичним тајнама дестилације и старења ракије и у сарадњи са најугледнијим стручњацима у овој области Богдановићи у породичној фирми негују и унапређују вишевековна знања производње воћних ракија. Трећа генерација породице Богдановић наставља да развија пића „Стара Соколова“, која су у последње две деценије освојила многа признања код нас и у свету. „Стара Соколова“ се са задовољством конзумира у најбољим београдским и српским ресторанима, на породичним весељима, а представља поклон који ће обрадовати сваког познаваоца добре капљице и код нас и у свету. У овом тренутнку „Старом Соколовом“ се наздравља широм света – од Канаде и САД-а преко земаља западне Европе и Русије па све до Аустралије. Уместо Рада Богдановића признање је примио Радов син и један од директора у фирми Иван Богдановић.
Титула амбасадора Ужица, која следује Ужичанима који раде и стварају ван Ужица, али не заборављају да увек када за то постоји могућност нагласе одакле потичу, у 2015. години припала је проф. др Даници Грујичић. Проф. др Даница Грујичић је неурохирург, редовни професор на Медицинском факултету Универзитета у Београду, начелница Одељења за неуроонкологију Клинике за неурохирургију Клиничког центра Србије. Аутор је и коаутор преко 250 научнихх радова, поглавља у књигама и монографија. Члан је Удружења неурохиргу Србије, Српског лекарског друштва и Европске асоцијације неурохируршких друштава. Годишње обави преко 300 најкомплекснијих неурохируршких интервенција, али као свој највећи успех увек воли да истакне формирање и школовање тима младих неурохирурга, опспособљених за обављање најтежих оперативних захвата. Као председница Радне групе за Национални гама центар, једна је од најзаслужнијих што је гама нож, једна од највећих инвестиција у српском здравству, захваљујући којој пацијенти са метастазама на мозгу неће морати да иду на лечење у иностранство, прошле године стигао у Србију, односно на Балкан.
Радован Поповић добитник је признања за друштвени ангажман. За новинара и књижевног биографа Радована Поповића кажу да је најобјективнији зналац књижевног живота у Србији. Поповић је велемајстор у препознавању ситница које живот значе. Стога његове књиге о Дучићу, Црњанском, Исидори Секулућ, Бранку Ћопићу, Васку Попи, Бранку Миљковићу, Десанки Максимовић, Милораду Павићу, Добрици Ћосићу, Михизу и другим класицима српске књижевности већ деценијама ишчитавамо као најузбудљивије странице и нашег времена. Блиставу новинарску каријеру започео је у ужичким „Вестима“, а крунисао као један од најбољих Политикиних уредника. Иако већ пола века нема овде сталну адресу, Радован Поповић никада није напустио Ужице јер у свакој прилици искрено промовише овдашњи дух. Донедавно, ако Рашко није записао у „Политици“, да је објављена књига неког од Ужичана, тај би као „писац“ овде остао невидљив, осим за ужу фамилију и друштванце из Градске кафане.
У више наврата, Поповић је до сада ужичкој Народној библиотеци поклонио око пет хиљада књига, међу којима је и о неколико хиљада првих издања са посветама. Те књиге чувају се као нека врста Поповићевог легата, остале круже међу читаоцима, члановима матичне и околних библиотека. Кафка је једном рекао пријатељу да књига мора бити секира за замрзнуто море у нама. Пет хиљада књига у ужичкој библиотеци са еx либрисом Радована Поповића чека на ледоломце. И тако се воли завичај, који му се вечерас одужује и овим признањем у име свих Ужичана. Радован Поповић из здравствених разлога није вечерас са нама. Признање ће уместо њега примити његов кум Милутин Јовичић.
Народном музеју Ужице додељено је признање за изложбу Пикасових графика и цртежа као културног догађаја године. Народни музеј приредио је изложбу „Пикасо у Ужицу“, са 46 графика, насталих између 1932. и 1969. године, од којих је већина први пут изложена у Србији. Изложба је трајала два месеца, два пута је продужавана и видело је 4.000 људи, што је више него све остале заједно у последњих неколико година. Пикасове слике из приватне колекције породице Вујић из Љубљане изазвале су велику пажњу не само Ужичана већ и културне јавности земље, истина мању од заслужене, јер изложба није била у Београду већ у „провинцији“. Аутори изложбе су сликари мр Александар Димитријевић и Душан Старчевић. Признање је примио директор Музеја Никола Гогић.
Сретен Ђурић је добитник признања за допринос развоју ужичког спорта. Кошаркашки клуб ,,Плeј оф“ је основан 1991. године као приватно Д.О.О. Од оснивања клуб никад није био у минусу. „Плeј оф“ тренутно има око 400 активних такмичара у 14 селекција, у мушкој и женској категорији. Око 40 кошаркаша и 20 кошаркашица, који су поникли у „Плeј офу“ носили су дресове наших познатих кошаркашких клубова, затим појединих европских клубова, а неки од њих су имали част да обуку и дрес репрезентације Србије.
Кошаркашки клуб ,,Плeј оф“ је 15 пута у разним старосним категоријама стизао до завршних такмичења на нивоу државе. Човек који деценијама стоји иза имена овог клуба и представља, како многи кажу, алфа и омегу „Плeј офа“ је Сретен Ђурић, некада и сам познато спортско име.
Посебну награду за животно дело за допринос развоју Ужицу жири је доделио Рајку Јечменици. Рајко Јечменица рођен је 1926. године у Ужицу, у познатој занатлијској породици. Након ослобођења земље у Ужицу се налазио на челу свих друштвено политичких организација. У више наврата биран је за народног посланика, а круна његове каријере био је избор за члана председништва Србије у два мандата. Када је 1959. године изабран за председника општине, Ужице је рекло збогом чаршији која је 1945. имала 8.000 становника, три веће занатске радње и један индустријски погон. Дао је немерљив допринос изградњи Трга партизана, реконструкцији електро и водоводне мреже, асфалтирању улица, уређењу плаже, обједињавању угоститељства и трговине. Нераскидиво везан за своје Ужице Рајко Јечменица је на најбољи начин показао да политичар и руководилац треба најпре да буде добар човек, спреман свакоме да помогне. Приликом изградње пруге Београд – Бар залагао се да остану хидроелектране у Великом парку, Соколана и стара пруга Ужице – Вардиште, подржавао предлог академика Миладина Пећинара да се брана за водоснабдевање подигне на Рзаву, а не на Ђетињи. Својим ангажовањем оставио је трајан и неизбрисив траг у напретку Ужица. Због тренутног здравственог стања господин Јечменица, признање је у његово име примио његов пријатељ Петар Тешић.
Посебна награда за животно дело за допринос развоју културе у Ужицу додељена је Александру Лалу Милосављевићу. Две деценије је био управник позоришта, паралелно и драматург, што довољно говори о озбиљном бављењу уметничким чином. Међу мајсторима беседа, беседа кондезоване поетске и мисаоне луцидности био је мајстор без премца. Песник је, уосталом, основни супститут уметничке личности Александра Лала Милосављевића. Аутор је бројних есеја, есеја о писцима, о драмским делима, о песничким остварењима, о позоришним представама, о позоришној критици и критичарима, расутих по афишама, позоришној периодици или дневним листовима. Александар Милосављевић је уредио и приредио више књига. Ужичко позориште му је посебно захвално за две вредне књиге. Монографију Ужичког позоришта поводом 40. годишњице и за приређивање часописа „Међај“ поводом 50. годишњице ове уметничке куће и телевизијске сторије „Портрет ужичког позоришта“. Ако би се томе додала странице стотина сценарија, који су оживљавали целовечерња сценска дела, жанровски и тематски разнородна, били би то томови књига. Свом граду је подарио трокњижје поетске прозе поникле из миљеа урбаног Ужица: „Под Ђавољом стеном град“, „Стена на Пори“ и „Читакова стена“. Ауторову љубав за град откривају и чувају знаковити поднаслови са темом „Љубав у Ужицу“.
Ужичани и град налазе и више разлога за захвалност, рецимо за сценарио филма о Ужицу, или за Ужице на интернету, бирану фотомонографију „Ужице на први поглед“. Добитник је признања: Златна значка КПЗ Београд, Ордена рада са сребрним венцем, Позоришног орфеја за допринос развоју позоришне уметности и три златне плакете „Јоаким Вујић“.
Специјалну награду Хумана младост редакција Ужичке недеље доделила је групи младих људи која је покренула највећу хуманитарну акцију за помоћ професорки Соњи Христовски. Њих четворо другара– Кристина Илић, ученица Ужичке гимназије, Мира Познановић, Зоран Перић и Јован Марковић из Техничке школе Ужице, након што су на Фејсбуку видели апел за помоћ организовали су низ дешавања у граду и анимирали целокупну јавност како би се прикупила потребна средства за лечење. Организовали су журке, велики концерт у хали и низ дургих дешавања. Ови млади људи враћају веру у хуманост као непревазиђену вредност и уливају наду свим људима који су се бавили хуманитарним радом, да ће увек бити оних који ће стати уз човека кад је човеку подршка преко потрбна. Ову специјалну награду за четири хумана пријатеља уручио је Зоран Миловановић, човек који такође спада у ред осведочених хуманитараца.
У име награђених се захвалио Александар Лале Милосављевић. Свим дамама, добитницама признања, Владимир Стојић, власник предузећа „Батерфлај“ и парфимерије „Клеопатра“ уручио је пригодан поклон.
„Ужичанин године“ по девети пут је организовала „Ужичка недеља“, која ове године обележава 23 године. Жеља Тонија Станковића, идејног творца манифестације и власника „Ужичке недеље“ била је афирмација рада и стваралаштва појединаца, поготово оних чији резултати можда нису примећени у друштву онолико колико то они заслужују. Посебно је поносан због награде која се додељује раднику годину која је накнадно уведена. „Ужичка недеља“ се захваљује свим члановима жирија у протеклих 10 година, награђенима, спонзорима и свима који годинама подржавају ову манифестацију и „Ужичку недељу.
Након доделе признања био је и пригодан коктел, које је гитаром, усном хармоником и песмом пратио Милош Милојевић, познат као Шоми Бој.
Звездана Глигоријевић
