МИЛИЈАН РАДОВАНОВИЋ, ВЛАСНИК „КОБРА СПОРТ“
Милијан Радовановић, познат као Мићо Кобра, каже да је све у животу стекао радом и само радом. Један део свог живота је провео у иностранству, а када се вратио, започео је сопствени бизнис, који је данас прерастао у право породично пословање.
– У децембру 1994. године отворио сам радњу. Како сам се одлучио то да радим, то ни сам не знам. Просто нека судбина. У животу сам пре тога радио неке сасвим друге послове. Када сам се вратио у Ужице, срео сам професора Дула Милића са Слануше, који ми је предложио да отворимо неку радњу. Рекао ми је да он има локал, а ја паре, па можемо да радимо заједно. Склопили смо план како ћемо, али нисмо знали шта ћемо да радимо. Отишли смо у Грчку и куповали и патике, и тренерке, и хаљине и сукње, све смо то куповали да би напунили радњу. Временом он није могао да издржи мој темпо рада и питао ме да му платим кирију седам месеци и да се повуче са посла. Тако сам урадио и остали смо добри пријатељи – сећа се Мићо својих првих корака у радњи од 40 метара квадратних.
Није се штедео од посла. Знао је шта значи немати, јер је одрастао у сиромашној породици у околини Бајине Баште.
– Из Бајине Баште сам дошао у Ужице са Фићом, без игде ичега. Оженио сам се и живео са женом у једном станчићу у Коштици. Рекао сам себи да морам да створим нешто за своју породицу и онда сам тако кренуо – каже Мићо.
Након отварања радње на Слануши, није штедео себе.
– Кренула је јурњава за послом, временом, робом, све се радило и дан и ноћ. Ниједног секунда се нисам опустио да кажем „е, ја имам, могу да се опустим, да се одморим, да уживам“. То никада није било, нити ће икада бити. И данас радим истим темпом. Само рад, рад и рад и много одрицања, нема одмора. Радио сам и по 15 и 18 сати дневно. Нисам имао пара да одем да натоварим одједном пун ауто робе, па сам ишао по три пута. Касније, најближи добављач ми је био из Ваљева. И када је човек видео да све радим коректно, дозволио ми је да узимам робе колико ми треба – додао је он.
Радио је много, јер како каже, требало се изборити за своје место на тржишту. Тада је поред њега, било још пет до шест Ужичана који су држали спортске радње, који су према његовом мишљењу, били моћни и јаки, а он је радио у радњи од 40 квадрата.
– Тада су постојали „Орфеј“, „Топ спорт“, „Гранд спорт“ и други, сва позната имена, а ја сам радио у радњи од 40 квадрата. Сви су они били јаки и моћни, ја сам био сића и зато сам радио много. Знао сам, пошто нисам имао ту већу количину пара, а овај посао изускује џакове пара, да више пута путујем по робу, јер нисам могао да све набављам одједном. И сада када погледате, у Ужицу нема ниједног од тих Ужичана, једини сам ја Ужичанин који држи у граду спортску опрему. „Топ спорт“ је био јак као црна земља, када сам ја отворио радњу, али нисам се никада предавао, за мене није постојала препрека. Мој пут према врху је кренуо када је Милош, који је имао „Топ спорт“ у Ужицу и који је према мени био као сад ја према некој трафици, 1997. године, почетком августа, целу фирму послао на колективни годишњи одмор. Онда су пазари били код мене тако велики, само сам довлачио робу. Тај колективни одмор, то је луксуз који себи није смео да дозволи. Он је иначе изузетно фин човек, добар колега, али тада је направио велики кикс. Али, зато је непрекидно радим. То колико сам радио, довољно говоре моје саобраћајне несреће које сам имао због неспавања, када сам се враћао са путовања, из набавке робе. Нисам себе замишљао као неко ко има трафику, да запосли два до три радника и да будем газда. Ја волим да са својим радницима попијем кафу, ручамо заједно, доручкујемо. Зато имам колектив најјачи у Србији – са поносом каже наш саговорник.
И како је више пута нагласио да је само упорним радом стекао све, данас он има шест радњи и то две у Ужицу, једну у Бајиној Башти, две у Пожеги и једну у Ариљу.
– У Ужицу је локал цео мој, у Пожеги су оба моја локала. То је последица, јер сада убирам плодове моје коректне сарадње са многима. Никада у животу нисам ишао да преварим човека. Ево, на пример „Леџенд“, са њима сам проширио сарадњу и веома су коректни. Моја дугогодишња сарадња, од 1996. године, са „Ђаком“ још увек је добра. Тада су имали само једну радњу у Балканској улици, али данас имају широм Србије. Од њих набављам робу, а они поштују мене и зато не долазе у Ужице. Али, без обзира на све, ниједне секунде не смем да се опустим, јер тачно би ме ове велике куће прогутале. У стању су да све ураде. И то је велика катастрофа што унутра Србије долазе ови велики моћници. Једини сам се ја супроставио таквим стварима – рекао је Мићо.
Он каже да врло мало Ужичана долази код њега да пазари.
– Већина Ужичана не воли Ужичане и онда трче по тим радњама, а у свим радњама је иста роба, исти добављач. Мене многи питају како могу да радим овде на спрату, када улаз није са улице. А ја им кажем да те велике фирме имају моћ, имају паре, али су превише хладни. Њихови радници су скоро незаинтересовани за посао, без емоција, док мој радник меље – каже власник „Кобра спорта“.
Мићо тврди да је увек имао неки инстикт за овај посао и да скоро за ових 22 године постојања рада, није имао ниједан кикс.
– Једном сам узео десет палета адидаса, јер сам имао осећај да ће то да иде. И тако је било. Сећам се средином деведестих, када је у Ваљеву неки који радио у Швајцарској доносио марку „Фила“. Од њега купим робу, али та његова сарадница ми углави све 42,5 величину. Тада је почео онај стих „Кобра има фазон нов, Фила, Расел и Чампион“. Ми седимо у радњи и деца долазе и кажу овде нека Фиииила, не знају ни да изговоре. Ја гледам шта ћу, куда ћу, уложио сам доста пара… Али одједном је кренула, верујте, они што су носили 44 број, навлачили су ногу на 42,5. И то је тада кренуло, постао је бренд који није био дуго код нас, а постао је популаран, јер су ту марку носили познати кошаркаши. Тако, сваки човек је обдарен за неке ствари, а мени је бог дао да ниједне секунде нисам погрешио. То је велики плус – каже Мићо.
Он додаје да је све што је постигао у животу, постигао захваљујући породици.
– Сви су укључени у посао, и жена, и син и снаја, зна се ко шта ради и за шта је задужен. Ово је постао прави породични посао и да није тако, не би опстао и не би имао шест радњи. Васпитавао сам свог сина да живи поштено. Могао је да буде највећи клошар у Ужицу, али када је требало тата да га сакрије иза себе, тата је рекао не интересује ме, нека испашта. И због неког његовог понашања полиција му је узела возачку дозволу, па је у Пожегу три месеца ишао бициклом и аутобусом. Али, данас се са њим поносим и имам четворо унучади. Без породице нема хлеба. Ја могу да контролишем две до три радње, али шест не могу. Супруга једна дан иде у Бајину Башту, други дан у Ариље, син контролише Пожегу, док је снаја задужена за магацин код куће и успут гаји децу. Ја сам у Ужицу и за све остале, ако се појави неки проблем.
Власник „Кобра спорта“ поноси се већином својих радника, али каже да је тешко наћи поштеног радника.
– Много се краде и када ухватим ко краде, тешко је да наплатим. Имао сам радницу од 20-ак година, која је украла 600.000 динара за пар месеци. На крају ме је молила да је не кажем оцу, али све се сазнало. Ево, рецимо у Ариљу не могу да нађем радницу да ваља, па сам морао да запослим жену која путује из Пожеге. Како је она дошла, ту више крађе нема, а до тада је био лом. Са њом ради девојка из Ивањице. Имам 70 посто врхунске раднике и поштене, а 30 посто је као нека клацкалица. Сада укупно има 29 запослених радника, сви редовно, сваког 5. у месецу, примају плате, они знају шта је 8. март, Нова година, Божић. Ми унутар колектива имамо такав неки пријатељски однос, јер, како рекох, никада нисам волео да ме сматрају газдом. Једноставно, имам поштовања према њима, а они према мени – мало критички, мало похвално, каже Мићо.
Када је реч о квалитету робе, Радовановић каже да у радњама имају све што данас ваља на тржишту, али …
– Ипак, питање је колико и то ваља. У свим спортским радњама је иста роба. Код мене дођу муштерије, жале се на нешто, питају шта је ово, а ја им кажем нити сам га правио, нити сам га увезао, да се унапред годину дана наручује роба. Ту је проблем код увозника, тако да се деси да понекад добијемо модел који је невиђено лош. Прошле године узео сам 500 пари адидасовог модела супер стар. Муштерија која их купи не дође до трга, а патика већ пукла на једном месту, као да је жилетом исечена. Било је таквих два до три примера, и ја сам целу ту туру вратио. Увек сам се борио да продајем квалитетну робу, колико је то могуће, али народ је отишао потпуно у колапс. Има долазе са Косова и продају „аир макс“ за 50 евра, али онај ко купи ту патику није свестан да може да добије неко гљивично обољење – каже Мићо.
На питање шта мисли под тим „отишао у колапс“, он каже да има несхватљиво много безобразних купаца, који се на разне начине довијају да би рекламирали робу.
– Има оних који кажу да ће зими да носе патике, а када дође пролеће рекламираће и узети патике за лето. Невиђено је како се људи понашају. Дођу рекламирају због једне шупљине на патици, као нека цртица, а пре тога патику та муштерија носила 200 дана. Па, на пример, ако купи ципелу са назнаком за суво време. И на крају та ципела јесте за снег, али није за воду, а код нас воде има на претек. Тако, када прође сезона, народ нема милости. Има и тога да је једна муштерија седам дана долазила и малтретирала радницу, па јој се на крају извинила. Једна госпођа је рекламирала патике, јер јој се дете оклизнуло неколико пута и пало. А свугде се у свету зна која је патика за кошарку, која је за фудбал, која је за паркет, а код нас у једним патикама се иде и по блату, и по киши, по бетону. Неки патике стављају у рерну, перу у машини за веш, само да би негде попустила, и онда донесу на рекламацију да би добили нову обућу – додао је наш саговорник.
За Ужичане каже да највише воле марке „Најк“, „Адидас“, „Рибок“, док „Пуму“ доста мање. Од „Конверса“ најбоље се продају Старке и Мићо каже, да је штета што је „Конверс“ избацио свој најбољи модел, праву кожну патику.
– У унутрашњости не могу да прођу неки други брендови, док у Београду могу. Ево, рецимо, на пример марка „Јако“. То је много добра роба, али је у Ужицу непозната и не може да прође. Ако нема кукасти знак Најка или знак Адидаса, џаба је све – рекао је Мићо.
У плану му је да да отвори још по радњу у Ивањици и Пријепољу, како би покрио овај део Србије. У Ариљу планира да направи свој локал.
– Пре су ми планови били да средим овај локал у тржном центру Сквер. Променио сам цело стакло, цео улаз у „Сквер“. Сада планирам да отворим радње у Ивањици и Пријепољу, а да у центру Ариља направим свој објекат. Давно сам схватио да са једном радњом нема посла. А што? Ако једну робу држим овде у радњи у Ужицу и не продаје се, ја ћу је пребацити у Бајину Башту. Ако и тамо стоји, продаће се у Пожеги. И тако нека роба кружи и увек ће наћи свог купца. То је поента мог пословања. И на крају планови су ми да запослим још десетак радника – рекао је на крају наш саговорник.
З. Г.
