ZORAN SOKOLOVIĆ – DIREKTOR „SINTERFJUZ-A“
Nekadašnje preduzeće „Sinter”, danas “Sinterfjuz”, posle likvidacije kupila je izraelska firma „King Engine Bearings”. Oni su ovu firmu kupili ne kao pravno lice, već samo imovinu, odnosno zgradu i mašine. Direktor „Sinterfjuza“ Zoran Sokolović kaže da je celokupna proizvodnja ostala skoro ista sa znatnim poboljšanjem i uvođenjem novih proizvodnih programa, a većina radnika je, posle likvidacije, vraćena na posao.
UN: Recite nam nešto više o novim vlasnicima.
– Izraelska firma „King Engine Bearings” ima svoju fabriku 70 kilometar od Tel Aviva u mestu Kirjat Gat i bave se uglavnom proizvodnjom ležajeva. Ima svoje firme u Turskoj i Americi. Predstavnici firme su pre dve godine došli ovde, pregovarali i odlučeno je da se „Sinter“ ne kupi kao pravno lice, već samo imovina, zgrada i mašine. Prema zakonu, pošto je firma bila u likvidaciji, zaposleni su morali da izgube posao. Mi smo se potrudili da taj prelaz bude bezbolan. Ljude smo poslali kući, ali smo ih posle dva dana vratili i proizvodnja paraktično nije stala. Tada je bilo zaposleno oko 110 radnika, a vratili smo oko 86 radnika. Nadam se da ćemo do kraja godine doći ponovo na tu cifru pre likvidacije.
UN: Koliko je do sada izraelska firma uložila u „Sintefjuz“ i koje novine su uvedene?
– Od likvidacije do sada je uloženo oko 2,5 miliona evra. Krenuli smo da obnavljamo opremu i instaliramo nove mašine, koje do sada nisu postojale i ne postoje u Srbiji. Na primer, linija za proizvodnju bimetalnih traka. Mi smo prvi koji instaliramo takvu liniju, a ubrzo ćemo instalirati i drugu, istu takvu. Tako ćemo početi proizvodnju čaura, ali ne onih koje proizvodi “Prvi partizan”. Naše čaure će imati potpunu drugu aplikaciju. Neka ideja je da narednih godina, svakih tri do 6 meseci obnavljamo opremu. Ovu staru prodajemo i bacamo u đubre. Ovde imamo mašine i stare po 60 godina i one od pre 30 godina. U „Sinter“ sigurno nije ulagano u poslednjih 25 godina. Naš zadatak je kupovina i pravljenje novih mašina, nikako neke polovne mašine ili zadržavanje starih. Sve mora da bude modernizovano.
UN: Na čemu će se sada bazirati proizvodnja?
– Do sada je “Sinter” radio prahove. Mi smo eliminisali olovo, koje je bilo otrovno i koje je zabranjeno u Evropskoj uniji. Ostavili smo deo proizvodnje prahova za potrebe “Sinterfjuza” i “Kinga” u Izraelu. Proizvodićemo samo onoliko koliko je nama potrebno i to smo sada odvojili u poseban pogon, koji smo modernizovali, tako da sada odgovara svim uslovima za zaštitu životne sredine i bezbednosti rada zaposlenih. Drugi deo firme, prese i sinterovanje, gde su klasične prese i ogromne peći sa preko 1.000 stepeni i gde pravimo sinterovane delove, zadržaćemo. Kao što sam već rekao, počećemo da proizvodimo bimetalne trake, a od tih bimetalnih traka pravićemo čaure. To je ideje u narednih par meseci. Imamo razvojne planove šta i kako dalje u drugoj polovini godine. Biznis raste i u proteklih par meseci prodaja je skočila 20 posto.
UN: Da li je u planu da zadržite i alatnicu i pravite vaše mašine?
– Naša alatnica će proizvodi alate za nas i “King“, ali plan je da radimo i za druge. Alatnica je ozbiljni deo naše fabrike i opremljena je lepo i u njoj rade ozbiljni ljudi. Tu nam je starost radnika visoka, preko 50 godina, ali ti ljudi imaju znanje. Mlađi ljudi spremni su da prihvate sve nove tehnologije, dok stariji imaju veliko znanje i iskustvo, ali, ako treba da se prilagode nečem novom, to ide vrlo sporo i teško, a mnogi to ne prihvate. Sada, bez obzira što ne prihvataju, nastaviće da rade, jer benefit od njih je njihovo veliko znanje. Iskreno se nadam da će mnogi prihvatiti te promene. Ima tu ljudi sa 60 i više godina i od njih ne očekujem da prihvate te promene, ali će ostati do penzije.
UN: Kakvi su planovi za iduću i narednih godina?
– Neka naša ideja, a i vlasnika, da „Sinterfjuz“ postane njihova glavna lokacija. Moj i njihov cilj je da u narednih tri do pet godina što više posla donesemo ovde i da Užice postane glavno za proizvodnju, da bude baza, odnosni da najveći deo proizvodnje bude u Užicu.
UN: Obišli smo dosta toga u novom „Sinterfjuzu“ i videli smo da je pola zgrade i pogona renovirano, stavljaju se fasade, unutra urađeno moderno grejanje, kancelarije i pogoni modernizovani, kao i svlačionice i deo sanitarnih čvorova, u koje su ugrađene nove tuš kabine, kao i mnogo toga još. Kada će na red doći drugi deo fabrike?
– Ideja je da iduće godine renoviramo drugi deo zgrade i određeni prostor u proizvodnji. Takođe, tu je krov i spoljna fasada. Sigurno imamo desetak projekata u planu za sledeću godinu. Koji ćemo projekat raditi sve zavisi od količine novca koji napravimo. Vlasnici su veoma fer, jer su rekli da sav novac koji se ovde zaradi ostaće ovde, neće ga izvlačiti i nositi za Izrael. Biće korišćen za obnavljanje ove zgrade i za poboljšanje uslova u proizvodnji. Bukvalno ćemo svakog meseca raditi na poboljšanju u proizvodnji. Sve što rušimo u pogonima mi obnavljamo i ugrađujemo novu opremu. Jedan od ciljeva nam je da se u „Sinterfjuzu“ proizvode novi proizvodi koji ne postoje, ne samo u Srbiji, nego i na Balkanu. Cilj nam je da budemo centar razvoja Užica. Ovo će biti najbolja firma u Užicu u roku od dve godine, ne računajući državne firme.
UN: Da li imate problema sa kadrovima?
– Polako moramo da menjamo strukturu zaposlenih, jer u momentu kada smo preuzeli “Sinter“ prosek godina je bio preko 50, možda čak i 55 godina. Većina zaposlenih je pred penzijom. Iz tog razloga, kada je reč o administrativnom delu, ideja je da uzimamo mlade ljude. Pokušali smo na sajmu zapošljavanja pre godinu dana i nije nam baš pošlo za rukom. U Užicu je problem što ima odliv kadrova, mnogo mladih je iz Užica otišlo u Beograd, završili fakultete i tamo ostali. Imali smo sreću da smo našli dve devojke sa završenim Ekonomskim fakultetom, čiji je prosek 25 godina i njih smo zaposlili, kao i devojku za ljudske resurse, koja je završila fakultet u Beogradu. Tehničkog direktora smo doveli iz Kragujevca, koji je dugo godina radio u Belgiji i Norveškoj, a direktor proizvodnje i operacija je mlad čovek iz Beograda, doktorant na Tehnološkom fakultetu u Beogradu. I ja sam iz Beograda. Posle dvanaest godina vratio sam se iz Kanade, gde sam završio još neke fakultete. Dakle, sa strane je došlo nas troje, a svi ostali zaposleni, oko 95 posto je iz Užica. To i jeste naš cilj, da zaposlimo ljude iz ovog grada. Nadam se da ćemo u narednom periodu uspostaviti dobar kontakt sa lokalnim školama i Nacionalnom službom za zapošljavanje, da bismo našli kadrove ovde i preferiramo da vraćamo ljude iz Beograda. Mada, to drugo teško da će ići, jer neće da se vrate. Najviše nam nedostaju mašinski i elektro inženjeri i tehnolozi. Mislim da su svi u Užicu koji imaju ovu struku i iskustva već zaposleni. To je ozbiljan dugoročni problem i za ceo region. Teško da će neko od stranih investitora doći u Užice, a da nema ovde kadra, jer ako dovede nekog sa strane moraće tri puta više da ga plaća.
– Kada je reč o proizvodnim radnicima, uglavnom nedostaju radnici metalne struke. Svi koji izađu iz Tehničke škole već su našli posao. Tu se suočavamo i sa drugim problemom, a to je modernizovana tehnologija, koja još nije ušla u školu. Na primer, da nađemo operatera na CNC mašini je nemoguća misija, kao i da nađemo čoveka za rad u alatnici i ima dobro iskustvo, jer su ovi drugi zaposleni. Mislim da u poslednjih 20 godina nije puno ulagano u obrazovanje ovih radnika, a tehnologija je mnogo napredovala. Našu CNC mašinu smo kupili u Kaliforniji i platili je 100.000 evra. Izgleda kao svemirski brod, a verujem da je niko iz Tehničke škole još nije ni video, a kamoli na njoj radio. Da bi neko radio na njoj, potrebno je dosta vremena da se obuči.
UN: Čuli smo da imate „malih“ problema sa komšijama, kada je reč o privatnoj svojini i komunalnim opremanjem. Recite nam konkretno o čemu se tu radi?
– Ima malo konfuzije šta od tih komunalnih instalacija pripada “Prvom partizanu“, a šta “Korunu”. Jednostavno, ne možemo da se dogovorimo oko tih elementarnih stvari. Ovo je nekada bio veliki jedinstven sistem i cevi i kablovi su postavljani svugde. Međutim, jedan deo je sada postao privatna imovina, pripada stranoj firmi. Na toj imovini sada imamo nešto tuđe i zamolili smo ih da oni te svoje cevi i kablove izmeste na drugo mesto, da ih sklone sa naše imovine, jer mi ne možemo da odgovaramo za nešto tuđe. Čak su i telefonski kablovi zakačeni za našu zgradu. Neka uzmu svoje, neka kače svoje kablove i postavljaju cevi na svome, jer mi ne možemo da brinemo o njihovim cevima i kablovima. Na jednom sastanku, koji je bio upriličen baš zbog tih stvari, oni nam pričaju o SOUR-ima i OUR-ima, a kako da jednom Izraelcu objasnite šta je to? Vreme Tita je davno prošlo. Nadam se da će se i taj problem uskoro rešiti.
Zvezdana Gligorijević
