МАРИНА ПЕШИЋ, РОК ФОТОГРАФ
Изложбом фотографија под називом „Моћ музике“, ауторке Марине Пешић отворен је овогодишњи „Ин Вајерс“ фестивал у Градском културном центру. Ово је прва самостална изложба наше младе Ужичанке, која је рекла да јој је велика част да на овакав начин отвори 16. по реду међународни фестивал блуза и рока у Ужицу. Марина је успела да своје две љубави, музику и фотографију, споји у једно. Овом изложбом успела је да прикаже како музика говори кроз фотографију.
Марина Пешић је рођена у Ужицу, где је завршила основну школу „Слободан Секулић“ и Техничку школу „Радоје Љубичић“, смер грађевински техничар за високоградњу. Уписала је Грађевински факулетет у Новом Саду, који је и завршила. Од 2006. године живи у Новом Саду. Још као мала показивала је склоност ка музици и фотогафији.
– Успела сам да спојим музику и фотографију, јер паралелно сам волела и једно и друго. Од малих ногу реаговала сам на музику, ишла на концерте и уживала. А фотографију сам одувек волела. Када сам мало порасла, са собом сам увек носила фотоапарат. Фотографисала сам друштво из основне и средње школе, наше рођендане и то су сви знали који су ме познавали. Тада сам користила старије фотоапарате, који су користили филм, јер није било дигиталних. Први дигитални фотоапарат сам добила на поклон од родитеља за 17. рођендан, а професионални сам купила 2013. године. Желела сам да имам боље фотографије за своју колекцију, са путовања и излазака. Тако сам стално носила фотоапарат и још увек то радим – каже Марина.
Пошто воли музику и то ону одређену, рок и блуз, а ту је и џез, често је у Новом Саду излазила на места где се углавном слуша та врста музике, где се одржавају концерти група које она воли. Почела је да фотографише изласке, концерте рок група, како Марина каже, из неког личног задовољства.
– Највише сам излазила у клуб „Крива Марта блуз паб“ у Новом Саду, који, нажалост, више не постоји. Кроз рад у том кафићу формирала сам се као фотограф и напредовала. Мало по мало, људи су то препознали и допало им се то што радим. То ми је на неки начин дало ветар у леђа да наставим. У том клубу сам фотографисала годину дана из задовољства, из хобија, и на тај начин сам пружила подршку бендовима које волим, помогла сам промоцији рокенрол културе – прича Марина о почецима споја музике и фотографије.
У том клубу су углавном наступали локални бендови и бендови из других градова, највише из Београда и околине.
– Сви они су позитивно реаговали на то што радим. Кроз тај рад стекла сам много лепих пријатељстава, повезала се са људима и разменили контакте. Приметила сам да је доста бендова користило моје фотографије за промотивне сврхе, на пример за насловне фотографије на сајтовима, друштвеним мрежама или на јутјуб каналима. Драго ми је да су им се допале моје фотографије. Имам моју фејсбук страницу, где качим своје фотогафије (Marina Pešić Photography), а моје фотографије могу се погледати и на новосадском порталу www.remixpress.com. Са њима сарађујем дуже време, а од августа 2016. године сам званично у њиховом тиму – рекла је наша саговорница.
У априлу ове године Марина је освојила специјалну награду „Глас жене у музици“ на међународном фото конкурсу „Глас који се види, слика која се чује“.
– На тај конкурс сваки учесник могао је да пошаље највише десет фотографија. Ја сам послала седам. На конкурс је пријављено близу 200 радова, а стручни жири одабрао је 30 најбољих, које су изложене на изложби у Зеници. На изложби су се нашле две моје фотографије. На једној је Ана Поповић, на другој Емји Ла Вер (Amy LaVere). Обе фотографије су изложене и овде у Градском културном центру. На конкурсу је највише било фотографија са концерата. Прву награду освојио је Бранко Галичић за фотографију са концерта бенда AC/DC у Минхену. Поделили су још укупно пет специјалних награда, од којих је једна завршила и у мојом рукама.
На питање како осети тај моменат када треба да притисне дугме на фотоапарату, да би спојила музику и фотографију, наша млада Ужичанка каже:
– То је та паралелна веза између музике и фотографије. Може неко да буде јако добар фотограф и да фотографише неки концерт, али да није музички активан и не прати концерте, па због тога можда не може да ухвати тај моменат. Ја волим и музику и фотографију. Ишла сам неколико година на часове гитаре, али не свирам је активно. То ми је помогло да разумем неке основне ствари када је у питању музика и само свирање. Понекад када треба да направим ужи избор фотографија, доносим одлуку на основу акорда који сам чула баш тада када сам притисла дугме. Многи знају да волим да идем на концерте и да слушам музику, и када одем на свирку омиљеног бенда, кажу ми да спустим фотоапарат и уживам у свирци, да слушам, да не фоткам, али им кажем да једнако уживам док фоткам, јер када посматрам свирку кроз објектив видим још више детаља него што бих овако видела. Обраћам пажњу на све и сачекам одређени моменат када треба да притиснем дугме.
Запослена је у својој струци у приватној фирми и када може, користи слободне тренутке за одлазак на неки од концерата.
– Лето је време фестивала и биће доста дешавања. Сада сам овде у Ужицу на „Ин вајерсу“, следећи викенд ћу фотографисати „Арсенал фест“ у Крагујевцу, а викенд после следи „Зајечарска гитаријада“. Свакако ћу морати да нађем времена за те концерте, јер тада бележим најлепше моменте за личну колекцију, успомене на те вечери. Фотографија остаје да ме подсети након неколико година на то време. На „Ин вајерсу“ сам била више пута и то је фестивал по мом укусу. Драго ми је да Ужице има такав фестивал. Била сам и на „Парк фесту“, прошле године са фотоапаратом, а пре тога као и сваки посетилац. Често сам на концертима које организује Градски културни центар, а посебно су ме одушевили концерти „Другог начина“ и „С времена на време“ – рекла је Марина и додала да јој је прошле године остала у сећању и Зајечарска гитаријада, на којој су два ужичка бенда била у финалу.
Такође, редован је посетилац и џез фестивала „Нишвил“ и за њега каже да је један од најбољих фестивала у земљи, а можда и у окружењу. Иначе, њени омиљени бендови, и које воли да слуша и да фотографише, су „Шинобуси“ из Новог Сада и „Ју група“.
– Не могу да радим, да фотографишем, оне концерте и свирке, чију музику не могу да слушам. Највише сам фотографисала бендове чија музика већ годинама у мени буди посебне емоције, а то су моји омиљени бендови – „Шинобуси“ и „Ју Група“. Поред ова два бенда, међу омиљеним ми је и група “Смак” – рекла је Марина.
На изложби „Моћ музике“, којом је отворен „Ин вајерс“, Марина каже да је сумирала рад од протекле три године.
– Име изложбе „Моћ музике“ јасно говори како музика утиче на све нас. Трудила сам се да прикажем утицај музике на саме извођаче и како уживају док свирају, као и ми док их слушамо – објаснила је Марина.
У холу ГКЦ-а изложено је преко сто фотографија на четири паноа, на којима су домаћи и страни извођачи, као и фотографије са ужичких фестивала. Ова изложба се може погледати наредних десетак дана.
– Фотографије за изложбу сам бирала на основу одређених емоција и тренутака. Изложила сам неке извођаче које волим посебно да слушам. Изложене фотографије представљају непосредни израз онога како се ја осећам док слушам музику. Сматрам да су моменти које сам бележила веома важни у историји рокенрола. Често говорим да фотографишем музику, а не концерт. На изложби је доста фотографија које су већ виђене у медијима, јер су их бендови користили у промотивне сврхе , или фотографије које сам слала на фото конкурсе, па је жири одабрао неке и објавио, тако да су већ препознатљиве – додала је Марина.
Последње две године учествовала је на изложби „Џез“ фотографија, која се традиционално одржава у Новом Саду на Међународни дан џеза.
Њени планови су да се и даље активно бави фотографијом и подржава рокенрол.
Звездана Глигоријевић
