БИЉАНА ПРОКИЋ, ГЛУМИЦА И ПЕВАЧИЦА
Глумица Народног позоришта Ужице, Биљана Прокић, својим наступом у емисији „Никад није касно“, поново је постала Ужичанка о којој се прича. Ова атрактивна глумица и певачица, одушевила је многе својим наступима у овој емисији, а, како каже, радо би учествовала и у некој емисији, где би њене све способности – глума, певање и плес, дошли до изражаја.
Биљана Прокић је рођена у Ужицу, а основну школу завршила у „Нада Матић“. Одрасла је на само десетак метара од ужичког позоришта, тако да и није случајно у том позоришту.
– На позоришним даскама сам од малих ногу, играјући балет, испостава Луја Давича, која је била где је данас Мала сцена Народног позоришта. Затим сам играла у КУД-у, певала у хору, а ишла сам и на драмске секције. Запослила сам се као инструментар сестра у болници. А онда ме је Бранко Поповић позвао да играм у мојој првој професионалној представи „Клопка“, од Тадеуша Ружевича, у режији Александра Лукача. То је било 1990. године – почела је Биљана своју животну причу.
Мало по мало, како су глумице одлазиле из позоришта из разних разлога, неке на трудничка боловања, неке у друге градове, Биљана је добијала прилику да покаже своје уметничко умеће.
– Упадала сам у те представа, мењала их у улогама и тако да сам, као глумац аматер, играла у доста представа. Представа „Коштана“, у којој сам глумела у другом аматерском позоришту, у режији Драгољуба Селаковића, играла се на на сцени позоришта као професионално позориште и доживела је огроман успех. Уједно, та представа ми је била улазна карта за професионалну афирмацију у позоришту, јер сам на основу ње добила радно место професионалног глумца Народног позоришта у Ужицу. У тој представи се игра, пева и глуми и људи у комисији су били задовољни тим, и тако сам из болнице прешла да радим у позоришту – рекла је Биљана о својим почецима у ужичком позоришту.
Њу ужичка јавност зна и као певачицу. Као што је рекла, певала је од малих ногу, па и у ужичким бендовима.
– Још у школи сам имала екипу од нас четири и наступале смо као изворна група. После сам певала у неким рок групама. Онда су ме чули у тој представи и колеге су ме звале да почнем да радим за новац. И, ето, мало по мало, почела сам да певам на свадбама, мада сам се заклела да нећу да их радим. Али, та наша тужна инфлација, а ја у петом месецу трудноће, прихватила сам и тада сам отпевала моју прву свадбу. Никад не реци никад. На жалост, сви људи који се баве уметношћу и позориштем у Србији, не могу да живе само од те позоришне плате. Мислим, када би се могло да се живи од позоришта, вероватно нико од нас не би радио ништа мимо тога. Завидим глумцима који сниме филм, па су мирни наредних пет година – каже наша глумица и певачица.
Оркестар у коме је почела да пева звао се „Ере“ и то су били људи које је познавала.
– Ту су били мој наставник из основне школе Жико Зуб, професор Мирчић, Никола Пејовић, Тмуша и стари хармоникаш Бели. То је тада била најбоља екипа. Имала сам среће да почнем да радим тај посао са правим људима и са добрим музичарима, и да певам те неке лепе и кулутрне свирке, да почнем да певам са људима који знају свој посао и да ме тако усмере – додала је Биља.
Биља, ипак, више полаже у глуму. Играла је и доста представа за децу.
– Волим дечије представе, јер су деца најискренија публика и реагују онда када им се представа стварно свиђа, док одрасли, у тзв. представама за одрасле, можда би се насмејали, па не смеју, можда би некад реаговали, али се суздржавају, да не испадну глупи. Зато мислим да је најлепше играти представе у непосредном контакту са децом – искрено ће наша саговорница.
Каже да највише воли мјузикл или кабаре, јер је то њен фах.
– Највише волим да играм, да глумим и певам и то је мој фах. Зато волим кабаре или мјузикл, јер ту покажем шта све могу. У почетку сам играла у доста кабареа, али их данас нема много. Па, „Коштана“ је практично мјузикл са наших простора. Има још представа које су биле значајне за мене, као, на пример, „Пер Гинт“, у режији Кокана Младеновића. Играла сам Анитру, мени веома драгу улогу. Ту је представа и „Наши долазе“, коју смо играли на Малој сцени Народног позоришта у Београду и захваљујући тој улози, добила сам да играм „Коштану“ у Народном позоришту у Београду, уместо Усније. Ишла сам на пробе и договоре са редитељем за маркетинг, али, онда се сменила власт и тај пројекат је пропао и представа је скинута са репертоара – рекла је Биља.
Још није касно да заигра на даскама београдских позоришта. Има понуда у “Позоришту на Теразијама” и у „Звездара театру“.
– Ништа од тога још није завршено, видећемо, отом-потом. Волела бих да заиграм у једном од тих позоришта, нарочито у Позоришту на Теразијама. Не бих се бунила да буде и Народно позориште. Ипак, позоришта су пуна глумаца и преко уговора, много имамо талената, али немамо толико места, ни толико задатака, тако да не знам стварно како се млади сналазе. Баш је тешко за њих. Ако играју по уговору, играју по представи и то хонорарно. Јако је тешко, сви се сналазе, сви тезгаримо ван своје матичне куће. Радимо као и већина народа у Србији. Највише бих волела да глумим у једној кући, да не морам да трчим и јурим, па трчи, те певај, те глуми… – рекла је Биља и додала да као певачица нема бенд са којим пева, због обавеза у позоришту, али, када има времена, са бендом отпева и понеко весеље.
Њена лепота је дошла до изражаја када је 1998. године проглашена за најлепшу маму у Србији.
– То је било 1998. године. Код мене се дешава увек нешто чудно. Када урадим нешто из зезања, ту направим успех, али, где год сам кренула нешто озбиљно и загризла, то ми се нешто извуче. Тада је била наградна игра у Блицу за најлепшу маму. Послала сам слику и све сам очекивала, али никако да будем та најлепша мама. Прошла сам први, други и трећи круг. Тада није било мобилних телефона и мислим да су се гласови слали поштом, писмом. И имала сам највише гласова, те ту победих. Тада су ми нудили паре или одлазак у Флориду, све плаћено. И, наравно, одлучим се за Флориду, јер бих паре потрошила, а ко зна када бих и да ли бих отишла у Флориду. И то је био мој први одлазак преко океана и једно лепо искуство – испричала је Биља о „Нај мами“.
И као што на почетку написасмо, Биља је многе одушевила својим учешћем у емисији „Никад није касно“.
– За идеју те емисије сам чула раније. Чула сам да ће ту учествовати неки људи, који нису толико млади, да би били у звезде или како год да се то звало. И прошлог пролећа ме мој пријатељ, који ради на Гранду, позвао да будем учесник. Пошто сам знала концепцију, да се ту певају лепе песме, песме које волиш, нема фолка, пристала сам, то је било по позиву. Није била аудиција, битно је да доњи лимит буде 45 година, горњи није постојао. То је једно прелепо искуство. Доста певача који су наступали, познајем, скоро да се сви знамо, јер смо виђали и радили заједно, а упознала сам и неке људе из Босне и Македоније. Трудила сам се, као једина из Западне Србије, и из Ужица, за сада, да представим свој град и свој крај, али, првенствено и себе, на најбољи могући начин. Мислим да сам у томе успела. Жао ми је само што нисам дошла до финала, а хтела сам да отпевам ту песму из „Коштане“, што су очекивали од мене. Дошла сам до полуфинала, а та песма је требала да буде у финалу, као шлаг на торти. Надам се да ће бити прилике за то, ово је тек почетак, јер убудуће, шта год будем хтела да радим, ова екипа ће стајати иза мене. Само је на мени да ли ћу да снимам или нећу. Ја сам и 1991. године имала велики шансу да се упустим у те воде, јер сам победила на Фолк-рок фесту у Београду и то баш у Кошутњаку. Тада нисам искористила шансу. Долазили су из Београда у ужичко позориште и звали ме три-четири пута да снимим нешто, али ја нисам хтела. Говорили су ми да сам луда, да пропуштам велику шансу, да ко зна да ли ћу икад имати такву шансу и ако будем имала, да ли ће то бити тако. И све су били у праву, али онда ми се нешто није дало. Отишла сам и видела да могу, али сам се вратила и ништа. Ваљда је на то моја младост утицала, а сада бих можда другачије размишљала – описала је наша Ужичанка своје учешће у „Никад није касно“.
За жири у тој емисији каже да је одличан и компетентан.
– То су стварно били прави певачи, и Маре, као врсни композитор. То су људи који годинама раде тај посао и имала сам срећу да у мом жирију буде Лео Мартин и Зафир Хаџиманов, људе које не бих могла тек тако срести. Било је сјајно и лепо је појавити се на таквој сцени – прокоментарисала је Биљана о жирију.
За водитеља Жику каже да је откровење и да је 90 посто људи, са којима је разговарала, одушевљено њим.
– Он је увек био у сенци Саше, никада није дошао до изражаја, да нешто каже, да изрази своје мишљење, да води свој програм. Увек је био ту као члан жирија. Али, ово му је била прилика и он је то фантастично урадио. Он је искрен, није фолирант, он је стварно плакао. Дуго је живео у иностранству, а говори и немачки и енглески, елоквентан је и ми смо сви њиме одушевљени – рекла је Биља о Жики.
На питање да ли би поново учествовала у неком ријалитију, одговорила је потврдно.
– Што да не? Ја сам, иначе, неко кога убија колотечина. Увек сам да се нешто догађа. Моја ћерка и ја смо учествовале на такмичењу које је 2010. године организовао „Орифлајн“ и добиле смо награду за најшармантнију мајку и ћерку. Волела бих да будем у „Сурвајверу“, да покажем да имам и физичку снагу, а жеља ми је да будем и у „Твоје лице звучи познато“. Ту бих показала и нешто више, ту бих се бавила својим послом. Ова емисија „Никад није касно“ ми је помогла да се афирмишем, да други могу да рачунају на мене. Не губим наду да ћу учествоати у „Твоје личе звучи познато“. То је озбиљна емисија по сваком питању, и да се пева, глуми, и да се покажу физичке способности, шта све можеш, то је шоу који радо гледам. Па, погледајте кореографије и сценографије, ја бих се ту баш уклопила – каже Биља.
Али, пре тога, очекује је наступ на Барском љетопису у Бару, 13. августа, где ће играти у представи „Боинг“, а потом можда још нека снимања, јер је Биљана манекен за накит, крзно и шминку.
И на крају, није заборавила своју кућу, Народно позорише у Ужицу.
– Ужички ансамбл је један од најјачих у Србији. Тај ансамбл чине само Ужичани, нема да код нас дођу неки глумци из другог града, као, на пример, у Крушевачко позориште, и играју представе, па освоје награде. Колико је ансамбл ужичког позоришта јак, видело се у представама „Пер Гинт“, „Како насмејати господара“, „Буђење пролећа“. То су представе које су одушевиле публику – закључила је на крају глумица Биљана Прокић.
Звездана Глигоријевић
1 komentar
ova gospođa baš seksi!