ЗЛАТКО ЂЕРИЋ, ФУДБАЛСКИ МЕНАЏЕР
Ужичанин Златко Ђерић доспео је у врх светског фудбала, али као менаџер. Рођен је 1974. године у Нанту у Француској, јер су му родитељи још 1970. године из Ужица преселили у тај град. Вратио се у Ужицу 1981. године. Завршио је основну школу у тадашњој „Браћа Јечменица“, данашњој „Стари град“, а потом и средњу у „Радоје Љубичићу“. После служења војног рока вратио се у Француску 1994. године, где је добио француско држављанство, а након 11 месеци, поново се враћа у Ужице и оженио се са Маријом. У срећном браку имају петоро деце.
Његово занимање за фудбал је кренуло врло рано, али не као професионалац.
– Волим мали фудбал и стално смо играли на плажи. И ту ме је видео тренер Иван Чанчаревић, који ме је позвао у „Слободу”. Али, како сам обуо копачке, више нисам имао осећај за фудбал. Наставио сам рекреативно да се бавим малим фудбалом – каже Златко Ђерић.
Одласком поново у Француску, како каже, мало-помало је остварио контакте са великим фудбалским клубовима.
– Треба доста времена и труда да би се стекли контакти које данас имам на репертоару, као што су Парис Сержармен, Бриж, Лион, Андрелехт, Милан, Интер, Фјорентина, односно комплетна прва лига Фанцуске и пола италијанске и белгијске лиге. Велики и дуг је то пут да би се дошло до њих, и нимало лак. Прво је требало успоставите контакте, да идете на састанке, да убедите човека да треба да има поверења у вас, па да му сутра доведете играча. Требале су године за то, да бих данас са тим великим клубовима причао са ти. За то је потребно најмање 15 година активног рада, мада има и оних који раде и дуже, али немају пуно успеха – каже Ђерић и додаје да путује доста и да стално упознаје људе.
Његов успех у овом послу види у томе што је све радио транспарентно, па су тако стекли поверење у њега.
– Данас ме клубови зову и питају ме за играче из Србије. Распитују се каква је ситуација у клубу, могу ли да сазнам колики је трансфер, колика им је плата, ко је агент… Траже од мене информације из прве руке, јер ми верују. Дошао сам до тог нивоа и задовљан сам. То што ми верују је моја душевна храна, али и ја верујем њима – додао је Ђерић.
Као менаџер радио је са многим светски познатим фудбалерима.
– Скоро сам радио са Саломон Калу који је у Херти Берлин, онда сам радио са Жан Макун који је прешао Анталију, док за Самјуел Етоа баш сада преговорам за Кину, а има и других фудбалера. Од наших играча радио сам са Перицом Огњеновићем, довео га из Динама Кијев у француску другу лигу „Анжер“ за сезону 2003. и 2004. годину. Са Перицом сам кућни пријатељ и на фудбал гледамо исто. Пре две године водио сам Немању Цветковића из Ужица у „Лил“ на пробу. Одиграо је пробу, задовољио је, али није имао 18 година, требало му је још двадесетак дана. У међувремену на припремама на Кипру се повреди, па зато није прешао. После је отишао у „Чукарички“. Постоји интересовање за наше младе играче, јер у нашој супер лиги, немамо играча за топ пет, а зна се да су топ пет Француска, Немачка, Италија, Шпанија и Енглеска. Ипак, да не будем толики песимиста, можда има пет играча који могу да играју у тих пет лига – казао је Ђерић.
Што се тиче српског фудбала, Ђерић каже да највише проблема има у самим клубовима.
– Када дођете у неки српски клуб и питате за играча, они траже неке велике паре, а то не вреди тога. Има доста компликација у нашем фудбалу. Имамо доста младих играча, који су талентовани, али чим се дочепају те наше супер лиге, уместо да иду напред, они се гуше. А сваки играч може да напредује, нарочито ако игра са неким потешкоћама, а ако му је све лагано, онда он не може да напредује. Та наша лига каква-таква је, играчи не могу да напредују много, него стагнирају. Има оних који врло мало напредују. Има ту мало и нашег менталитета. Имао сам прилика да доводим наше играче на пробу у Француску из неке треће лиге. Прво што ме пита тај играч је колики ће имати стан, да ли ће моћи да доводи девојке у тај стан, да ли ће добити аутомобил… Још није узорао њиву, а хоће да зна шта ће да пожање. С друге стране имамо тзв. „црнце“, који су у стању да живе четири до пет њих у једном стану, да ћуте и чекају свој моменат. Један од њих пет ће да исплива, па ће онда да повуче и ове остале. Зато су у неком смислу бољи од нас, схватају тренутну ситуацију и не траже пуно. Код нас је велики проблем и савест родитеља. Хтео сам једног играча из ужичке „Слободе“ да водим у Словачку. Његовом оцу сам рекао да може да има плату 1.500 евра и може да напредује. Словачка је лига где се доста брже игра него код нас, а ми смо можда богатији више технички. За играче из Србије је боље да иду кроз неке лиге као што су Словачка, Чешка, Пољска, па да тако дођу у топ пет лига. Међутим, отац тог фудбалера ми је рекао да је његов син млад, иако је имао 19 година, па нека му га ту пред кућом за 40.000 динара и да има времена. Док сам разговорао са родитељима, нисам могао да му објасним да није млад, јер са 19 година може да игра у екипи Б првог тима, и ако није добар, имају годину дана времена да га припреме, а са 21 или 22 године може да буде у првом тиму, али је питање да ли има ниво за први тим. И онда се направи тај степеник размака, родитељи често ненамерно направе погрешну процену. Слажем се да дете треба да остане овде, ако има напредак, али ако нема, боље га је одвести са 18 или 19 година ван, јер има шансе да га припреме – објаснио је Ђерић.
Он каже да управо преговора са два до три француска клуба који траже у Србији парнерство са клубовима, али у смислу да то партнерство иде без новца.
– То је вин-вин комбинација, што је добро. Они траже да један добар играч из неког српског клуба иде у неки мањи француски клуб за нула евра, али да у следећем трансферу имају сви по пола од трансфера. Ако се играч прода за милион или два, пола иде српском клубу, а пола француском клубу. То би можда била прилика и за нашу „Слободу“, јер сада свог најбољег играча могу да продају за 200.000 до 300.000 евра – каже Ђерић.
На питање шта је са играчима, какву би корист они имали од тога, Ђерић каже:
– Играч има своју плату, а минимална плата у клубу у некој другој лиги Фанцуске је 100.000 евра за годину дана, а може да буде и већа, око 400.000 или 500.000 евра нето. Услов је да играч има минимум 18 година и један дан, зато што наша земља још није у Европској заједници, док Хрвати и Словенци могу са 16 година и један дан да иду даље. Мада има доста разлике у тој Европској заједници. Наши играчи у Италији, Немачкој и Шпанији су странци, док у Француској нису. То је договор између држава, ратификација потписаних уговора, а то је већ политика и излази ван граница спорта, али је опет везано за спорт – објаснио је наш саговорник.
Такође је коментарисао и то што хрватски играчи имају предност у односу на српске.
– Ми немамо ниједног играча који игра у Реалу или Барселони, док Хрвати имају Модрића и Ковачића. Они са пуним правом могу да укажу на неког свог земљака у Хрватској и да заинтересују неки клуб у Шпанији. Ми једино можемо да кажемо да имамо неке клубове, који су мање-више у неком хаосу. Још не могу да будем прецизан и јасан зашто држава не стане иза Закона о спорту. Енглези су решили проблем њихових хулигана, који су били најгори на свету и отворили им буквално врата да могу да уђу на терен, али је јасно законом одређено да ако то ураде, иду у затвор на неко одређено време. Такође, код нас треба да се изгласа приватизација клубова. Питање је коме то не одговара, јер од момента када буду клубови приватизовани, доста ће се ствари очистити у српском фудбалу. Тренутно има ту доста прања новца, а то знају и људи који нису у фудбалу. На пример: играчи имају менаџере да их доведе у клубове за нула евра, а траже услов да имају 60 до 70 посто права од економске продаје. Или други пример, када чак донесу 50.000 евра кеша, а за тих 50.000 евра кеша купе 50 посто економских права. То значи, ако тај играч сутра оде за 200.000, онај који је дао 50.000, имаће 100.000 евра чистог новца из клуба, боље рећи опраног. И док то влада код нас, нећемо много напредовати, а то је тешко искоренити. Надам се да ће за две до три године бити боље и да ће се то очистити. У оваквом свету највише испаштају та деца фудбалери, јер се налазе у необраном грожђу. Клуб захтева нешто, менаџер захтева нешто, они се не нађу ту, а играч није у току и остане ту где јесте, јер се менаџер и клуб нису нашли, и тако у круг. Има доста и да кажем освете клубова, ако играч неће да потпише продужење уговора са тим клубом. На пример, један врло добар фудбалер из једног врло значајног нашег клуба, пребачен је у подћерку клуб. Главни клуб му је шест месеци пред крај истека уговора, понудио нови уговор, али он није хтео да потпише. Зато су га склонили у тај други клуб, јер је тај главни клуб већ неком продао економска права, а тај неко је тражио да врати новац. И на крају, као слободан играч, отишао је у еврпски клуб, али му треба доста времена да се врати у форму и да достигне ниво клубских играча. Тако је то код нас, док, опет као пример навешћу Хрватску и њиховог Здравка Мамића из Динама. За њега свашта причају, али је коректан према играчима. Скоро ми је испричао да је свом првотимцу, алжирском репрезентативцу, коме истиче уговор од милион евра у јуну 2017. године, понудио још 50 посто већи уговор да би остао, али да види да му се иде даље. Рекао ми је да га неће дирати, нека иде као слободан играч када заврши ово коло. Он не жели да га уцени, а ако хоће да остане, остаће својом вољом. Е, код нас је све на силу у оба смера. Било на релацији играч-агент, или клуб-играч-агент, па се ту још умешају родитељи. Сви гледају свој интерес, само питање је да ли може тако. Мислим да тако не може никако. То само још код нас постоји. Та Румунија и Бугарска, које смо сматрали неким дивљим државама, јер смо били увек изнад, сада су много бољи од нас. Ни Партизан, ни Звезда не могу да се се равноправно носе са једним доста мањим клубом Лудогорецем. Стално губе, они нас добијају без проблема, а некада су се ти наши клубови носили са Миланом и другим светским клубовима. „Ту си, гди си,ни за где ниси“ – рекао је Златко Ђерић.
Ипак, Ђерић не губи наду.
– Надам се да ће српски фудбал мало да отвори очи. У ужичком крају има доста талената и сматрам да овде требају да имају два скаута са неким платама од 400 до 500 евра, да покривају овај регион 50 до 70 км у кругу. Малу децу треба доводити у клуб који има референце, а референца се постиже резултатом и коректношћу. Чак сматрам да је боље родитељу дати неке проценте од продаје, јер се тако остаје на два до три поља, него уводити неке менаџере, инвестиционе фндове, криминалце или слично – рекао је на крају Ђерић.
Звездана Глигоријевић
