ZLATKO ĐERIĆ, FUDBALSKI MENADŽER
Užičanin Zlatko Đerić dospeo je u vrh svetskog fudbala, ali kao menadžer. Rođen je 1974. godine u Nantu u Francuskoj, jer su mu roditelji još 1970. godine iz Užica preselili u taj grad. Vratio se u Užicu 1981. godine. Završio je osnovnu školu u tadašnjoj „Braća Ječmenica“, današnjoj „Stari grad“, a potom i srednju u „Radoje Ljubičiću“. Posle služenja vojnog roka vratio se u Francusku 1994. godine, gde je dobio francusko državljanstvo, a nakon 11 meseci, ponovo se vraća u Užice i oženio se sa Marijom. U srećnom braku imaju petoro dece.
Njegovo zanimanje za fudbal je krenulo vrlo rano, ali ne kao profesionalac.
– Volim mali fudbal i stalno smo igrali na plaži. I tu me je video trener Ivan Čančarević, koji me je pozvao u „Slobodu”. Ali, kako sam obuo kopačke, više nisam imao osećaj za fudbal. Nastavio sam rekreativno da se bavim malim fudbalom – kaže Zlatko Đerić.
Odlaskom ponovo u Francusku, kako kaže, malo-pomalo je ostvario kontakte sa velikim fudbalskim klubovima.
– Treba dosta vremena i truda da bi se stekli kontakti koje danas imam na repertoaru, kao što su Paris Seržarmen, Briž, Lion, Andreleht, Milan, Inter, Fjorentina, odnosno kompletna prva liga Fancuske i pola italijanske i belgijske lige. Veliki i dug je to put da bi se došlo do njih, i nimalo lak. Prvo je trebalo uspostavite kontakte, da idete na sastanke, da ubedite čoveka da treba da ima poverenja u vas, pa da mu sutra dovedete igrača. Trebale su godine za to, da bih danas sa tim velikim klubovima pričao sa ti. Za to je potrebno najmanje 15 godina aktivnog rada, mada ima i onih koji rade i duže, ali nemaju puno uspeha – kaže Đerić i dodaje da putuje dosta i da stalno upoznaje ljude.
Njegov uspeh u ovom poslu vidi u tome što je sve radio transparentno, pa su tako stekli poverenje u njega.
– Danas me klubovi zovu i pitaju me za igrače iz Srbije. Raspituju se kakva je situacija u klubu, mogu li da saznam koliki je transfer, kolika im je plata, ko je agent… Traže od mene informacije iz prve ruke, jer mi veruju. Došao sam do tog nivoa i zadovljan sam. To što mi veruju je moja duševna hrana, ali i ja verujem njima – dodao je Đerić.
Kao menadžer radio je sa mnogim svetski poznatim fudbalerima.
– Skoro sam radio sa Salomon Kalu koji je u Herti Berlin, onda sam radio sa Žan Makun koji je prešao Antaliju, dok za Samjuel Etoa baš sada pregovoram za Kinu, a ima i drugih fudbalera. Od naših igrača radio sam sa Pericom Ognjenovićem, doveo ga iz Dinama Kijev u francusku drugu ligu „Anžer“ za sezonu 2003. i 2004. godinu. Sa Pericom sam kućni prijatelj i na fudbal gledamo isto. Pre dve godine vodio sam Nemanju Cvetkovića iz Užica u „Lil“ na probu. Odigrao je probu, zadovoljio je, ali nije imao 18 godina, trebalo mu je još dvadesetak dana. U međuvremenu na pripremama na Kipru se povredi, pa zato nije prešao. Posle je otišao u „Čukarički“. Postoji interesovanje za naše mlade igrače, jer u našoj super ligi, nemamo igrača za top pet, a zna se da su top pet Francuska, Nemačka, Italija, Španija i Engleska. Ipak, da ne budem toliki pesimista, možda ima pet igrača koji mogu da igraju u tih pet liga – kazao je Đerić.
Što se tiče srpskog fudbala, Đerić kaže da najviše problema ima u samim klubovima.
– Kada dođete u neki srpski klub i pitate za igrača, oni traže neke velike pare, a to ne vredi toga. Ima dosta komplikacija u našem fudbalu. Imamo dosta mladih igrača, koji su talentovani, ali čim se dočepaju te naše super lige, umesto da idu napred, oni se guše. A svaki igrač može da napreduje, naročito ako igra sa nekim poteškoćama, a ako mu je sve lagano, onda on ne može da napreduje. Ta naša liga kakva-takva je, igrači ne mogu da napreduju mnogo, nego stagniraju. Ima onih koji vrlo malo napreduju. Ima tu malo i našeg mentaliteta. Imao sam prilika da dovodim naše igrače na probu u Francusku iz neke treće lige. Prvo što me pita taj igrač je koliki će imati stan, da li će moći da dovodi devojke u taj stan, da li će dobiti automobil… Još nije uzorao njivu, a hoće da zna šta će da požanje. S druge strane imamo tzv. „crnce“, koji su u stanju da žive četiri do pet njih u jednom stanu, da ćute i čekaju svoj momenat. Jedan od njih pet će da ispliva, pa će onda da povuče i ove ostale. Zato su u nekom smislu bolji od nas, shvataju trenutnu situaciju i ne traže puno. Kod nas je veliki problem i savest roditelja. Hteo sam jednog igrača iz užičke „Slobode“ da vodim u Slovačku. Njegovom ocu sam rekao da može da ima platu 1.500 evra i može da napreduje. Slovačka je liga gde se dosta brže igra nego kod nas, a mi smo možda bogatiji više tehnički. Za igrače iz Srbije je bolje da idu kroz neke lige kao što su Slovačka, Češka, Poljska, pa da tako dođu u top pet liga. Međutim, otac tog fudbalera mi je rekao da je njegov sin mlad, iako je imao 19 godina, pa neka mu ga tu pred kućom za 40.000 dinara i da ima vremena. Dok sam razgovorao sa roditeljima, nisam mogao da mu objasnim da nije mlad, jer sa 19 godina može da igra u ekipi B prvog tima, i ako nije dobar, imaju godinu dana vremena da ga pripreme, a sa 21 ili 22 godine može da bude u prvom timu, ali je pitanje da li ima nivo za prvi tim. I onda se napravi taj stepenik razmaka, roditelji često nenamerno naprave pogrešnu procenu. Slažem se da dete treba da ostane ovde, ako ima napredak, ali ako nema, bolje ga je odvesti sa 18 ili 19 godina van, jer ima šanse da ga pripreme – objasnio je Đerić.
On kaže da upravo pregovora sa dva do tri francuska kluba koji traže u Srbiji parnerstvo sa klubovima, ali u smislu da to partnerstvo ide bez novca.
– To je vin-vin kombinacija, što je dobro. Oni traže da jedan dobar igrač iz nekog srpskog kluba ide u neki manji francuski klub za nula evra, ali da u sledećem transferu imaju svi po pola od transfera. Ako se igrač proda za milion ili dva, pola ide srpskom klubu, a pola francuskom klubu. To bi možda bila prilika i za našu „Slobodu“, jer sada svog najboljeg igrača mogu da prodaju za 200.000 do 300.000 evra – kaže Đerić.
Na pitanje šta je sa igračima, kakvu bi korist oni imali od toga, Đerić kaže:
– Igrač ima svoju platu, a minimalna plata u klubu u nekoj drugoj ligi Fancuske je 100.000 evra za godinu dana, a može da bude i veća, oko 400.000 ili 500.000 evra neto. Uslov je da igrač ima minimum 18 godina i jedan dan, zato što naša zemlja još nije u Evropskoj zajednici, dok Hrvati i Slovenci mogu sa 16 godina i jedan dan da idu dalje. Mada ima dosta razlike u toj Evropskoj zajednici. Naši igrači u Italiji, Nemačkoj i Španiji su stranci, dok u Francuskoj nisu. To je dogovor između država, ratifikacija potpisanih ugovora, a to je već politika i izlazi van granica sporta, ali je opet vezano za sport – objasnio je naš sagovornik.
Takođe je komentarisao i to što hrvatski igrači imaju prednost u odnosu na srpske.
– Mi nemamo nijednog igrača koji igra u Realu ili Barseloni, dok Hrvati imaju Modrića i Kovačića. Oni sa punim pravom mogu da ukažu na nekog svog zemljaka u Hrvatskoj i da zainteresuju neki klub u Španiji. Mi jedino možemo da kažemo da imamo neke klubove, koji su manje-više u nekom haosu. Još ne mogu da budem precizan i jasan zašto država ne stane iza Zakona o sportu. Englezi su rešili problem njihovih huligana, koji su bili najgori na svetu i otvorili im bukvalno vrata da mogu da uđu na teren, ali je jasno zakonom određeno da ako to urade, idu u zatvor na neko određeno vreme. Takođe, kod nas treba da se izglasa privatizacija klubova. Pitanje je kome to ne odgovara, jer od momenta kada budu klubovi privatizovani, dosta će se stvari očistiti u srpskom fudbalu. Trenutno ima tu dosta pranja novca, a to znaju i ljudi koji nisu u fudbalu. Na primer: igrači imaju menadžere da ih dovede u klubove za nula evra, a traže uslov da imaju 60 do 70 posto prava od ekonomske prodaje. Ili drugi primer, kada čak donesu 50.000 evra keša, a za tih 50.000 evra keša kupe 50 posto ekonomskih prava. To znači, ako taj igrač sutra ode za 200.000, onaj koji je dao 50.000, imaće 100.000 evra čistog novca iz kluba, bolje reći opranog. I dok to vlada kod nas, nećemo mnogo napredovati, a to je teško iskoreniti. Nadam se da će za dve do tri godine biti bolje i da će se to očistiti. U ovakvom svetu najviše ispaštaju ta deca fudbaleri, jer se nalaze u neobranom grožđu. Klub zahteva nešto, menadžer zahteva nešto, oni se ne nađu tu, a igrač nije u toku i ostane tu gde jeste, jer se menadžer i klub nisu našli, i tako u krug. Ima dosta i da kažem osvete klubova, ako igrač neće da potpiše produženje ugovora sa tim klubom. Na primer, jedan vrlo dobar fudbaler iz jednog vrlo značajnog našeg kluba, prebačen je u podćerku klub. Glavni klub mu je šest meseci pred kraj isteka ugovora, ponudio novi ugovor, ali on nije hteo da potpiše. Zato su ga sklonili u taj drugi klub, jer je taj glavni klub već nekom prodao ekonomska prava, a taj neko je tražio da vrati novac. I na kraju, kao slobodan igrač, otišao je u evrpski klub, ali mu treba dosta vremena da se vrati u formu i da dostigne nivo klubskih igrača. Tako je to kod nas, dok, opet kao primer navešću Hrvatsku i njihovog Zdravka Mamića iz Dinama. Za njega svašta pričaju, ali je korektan prema igračima. Skoro mi je ispričao da je svom prvotimcu, alžirskom reprezentativcu, kome ističe ugovor od milion evra u junu 2017. godine, ponudio još 50 posto veći ugovor da bi ostao, ali da vidi da mu se ide dalje. Rekao mi je da ga neće dirati, neka ide kao slobodan igrač kada završi ovo kolo. On ne želi da ga uceni, a ako hoće da ostane, ostaće svojom voljom. E, kod nas je sve na silu u oba smera. Bilo na relaciji igrač-agent, ili klub-igrač-agent, pa se tu još umešaju roditelji. Svi gledaju svoj interes, samo pitanje je da li može tako. Mislim da tako ne može nikako. To samo još kod nas postoji. Ta Rumunija i Bugarska, koje smo smatrali nekim divljim državama, jer smo bili uvek iznad, sada su mnogo bolji od nas. Ni Partizan, ni Zvezda ne mogu da se se ravnopravno nose sa jednim dosta manjim klubom Ludogorecem. Stalno gube, oni nas dobijaju bez problema, a nekada su se ti naši klubovi nosili sa Milanom i drugim svetskim klubovima. „Tu si, gdi si,ni za gde nisi“ – rekao je Zlatko Đerić.
Ipak, Đerić ne gubi nadu.
– Nadam se da će srpski fudbal malo da otvori oči. U užičkom kraju ima dosta talenata i smatram da ovde trebaju da imaju dva skauta sa nekim platama od 400 do 500 evra, da pokrivaju ovaj region 50 do 70 km u krugu. Malu decu treba dovoditi u klub koji ima reference, a referenca se postiže rezultatom i korektnošću. Čak smatram da je bolje roditelju dati neke procente od prodaje, jer se tako ostaje na dva do tri polja, nego uvoditi neke menadžere, investicione fndove, kriminalce ili slično – rekao je na kraju Đerić.
Zvezdana Gligorijević
