– Bili su to ostaci dece u odraslim ljudima, nepogrešivo ih je prepoznavala, razlikovala, i svakom novootkrivenom beskrajno se radovala, smeštajući ga na mesto gde bi mogla da ga nekad potraži i priča sa njim jezikom koji samo takvi ljudi razumeju – Imala sam svoju orahovu ljusku – nazvale bi to osobe bez mašte – A bila je to lađa raširenih jedara, uvek spremna da poleti, ako bi se moja krila umorila… –
Kada se Jedna Mama uverila da je Dečak pravi dečak, odlučan u nameri da joj pomogne, i još bolje, sasvim siguran u to, probila se do šupice sa alatom, obula čizme, pronašla odgovarajaću spravu i ugledala prvi pravi i iskreno zadivljeni pogled petogodišnjaka. Bio je uveren da pojma nemam šta treba da radim i jedva je čekao da se pokaže u svom znanju i umeću. Nije znao da je Jedna Mama imala bezbroj sličnih iskustava u svom detinjstvu, da ih je tajnim znakom prizvala u sećanje i da su se iskustva okupila radosna što mogu da budu od koristi.
Na kraju tog napornog dana bili smo oboje zadovoljni i svesni da smo postali prijatelji, koje ni godine, ni okolnosti, ni razdaljine neće razdvojiti. Dani koji su protekli u međuvremenu, to su i potvrdili.
Nemoguće je rečima opisati, i jeste teško objasniti drugim ljudima kako je sve to tako. I tako stvarno! Zato se oko toga neću ni truditi. Sve to što se dešava u i oko moje Čarobne šume, sigurna su potvrda da ni sve šume nisu iste, a naročito da svi ljudi nisu isti.
Jedna Mama uverena je da drveće i ljudi na tom mestu imaju nekakvu, samo njima prepoznatljivu, komunikaciju, u koju su uključena i druga šumska bića. Neobjašnjivo je drugim razlozima shvatiti tu harmoniju svega što hoda, diše, leti, zeleni se cveta, rađa, teče, miriše…
Povratak na to mesto spasao je i probudio u Jednoj Mami sve one divote koje je počela da gubi u gradskoj gužvi, između solitera i ulične buke, na svim onim mestima gde se nisu razaznavali zvukovi života od zvukova koji su život svodili na vreme, novac, posao, jurnjavu, usamljenost, otuđenost, površnost, nezainteresovanost, licemerje, neiskrenost, lica bez osmeha, sate bez radosti.
Svega sam se setila. Počela sam da ta sećanja slažem u nebeske fioke koje su bile negde u visinama plavim, samo meni dostižnim, na mestima samo meni znanim. Dobro skrivenim od drugih, kako ih ne bi pronašli, a da bi bila tu, lako otkrivana kad mi zatrebaju. A došli su ti dani. Šta došli, bilo ih je sve više i bilo je sve teže…
Kad god je morala da im se vrati, pogledala bi u nebo, prebrojala te fioke i preslišala se gde se šta nalazi, otvorila onu sa posebnom snagom za određenu vrstu iskušenja koje je trebalo pobedi, zatvorila je i vraćala se među beton i staklo. U bučne ulice neprirodne i izvitoperene, među ljude koje je sve manje razumela i sa kojima se sve manje družila, ne pronalazeći u njima ni tragove onoga što je njoj bilo potrebno. Bili su to ostaci dece u odraslim ljudima, nepogrešivo ih je prepoznavala, razlikovala, i svakom novootkrivenom beskrajno se radovala, smeštajući ga na mesto gde bi mogla da ga nekad potraži i priča sa njim jezikom koji samo takvi ljudi razumeju.
Imala sam svoju orahovu ljusku nazvale bi to osobe bez mašte. A bila je to lađa raširenih jedara, uvek spremna da poleti, ako bi se moja krila umorila… Ma šta imala!!! Imam je. Nosim je. To što drugi vide kao orahovu ljusku mora i da bude malo. Da bi stalo na moj dlan. Pa u moju šaku. Slično kao sa svim malim stvarima koje tuđe oči ne prepoznaju, a što već spada u sferu fenomenologije ili idealizma, vrlo je nalik na priču o istosti Šuma.
Može svako da ima neku šumu, ali s obzirom da sve šume nisu iste, potrebno je da to bude šuma na čijem početku vas jednom nekad sačeka dečak, za koga imate pravo da se dvoumite između toga da li je patuljak, Petar Pan ili prvi komšija, kako biste čarobnost osetili, da biste je naučili ili da biste joj se samo jednostavno vratili. Ona vas iščekuje na istom onom mestu na kome ste je ostavili kada ste uskočili u svet odraslih, misleći da vas u njemu čeka neka veća sreća. Kako da ne…
Jedna Mama imala je sve u istom trenutku… To je strašno važna sreća. Možda se nekom može učiniti kao bekstvo od stvarnosti, ali, da bi se sve stvarnosti Jedne Mame mogle preživeti, bilo je neophodno da ima gde da pobegne. Ne ljutite se na nju zbog toga. Ponekad je zaista bilo pitanje života i smrti. Ali taj deo ne pripada ni komadićima snova, ni komadićima straha u tami skupljenoj ispod gvozdenog kuhinjskog kreveta…To je bilo nešto drugo. Pa ga Jedna Mama preskače. Ima pravo na to. Kome se ne sviđa, neka čita neke druga strašne knjige. Ha!
Dušica Pavićević
