ГЛУМЦИ ИЗ РИЈЕКЕ ОДИГРАЛИ ПРЕДСТАВУ „ЖИВОТИЊСКА ФАРМА“
Изузетна глумачке игра, толико енергичности, прецизности, конфликта, о причи коју не треба посебно препричавати… Колико је човек страшно регресирао у сопственом напретку. Колико је задржао у себи хуманог, а колико анималног, животињског. На питање како су прошли кроз ову врсту театра, сарађивали са редитељем и долазили до оваквих ситуација у име глумаца одговорила је Оливера Баљак:
– Процес рада је био врло занимљив. Сви смо се први пут сусрели са таквим начином рада. На првој читаћој проби ми смо ту разговарали. И цео тај дан је протекао у разговору. Сутрадан смо исто тако разговарали. И онда је Урбан питао да ли смо сви упознати са причом, односно „Животињском фармом“. Рекли смо да јесмо. Ми смо опет читали текст једном, два пут. И сад је кренуо процес и ми нисмо још ни знали да је то заправо процес. Ми смо причало о својим дојмовима и о томе како ми видимо Орвелову „Животињску фарму“. Онда смо разговарали о разним сферама живота, религији, социјално-моралним проблемима, социологији, писали смо реферате… Много тога је изишло из нас и онда је на основу свих тих наших разговора… Неки од нас су писали реферате, а неки писали поезију на тему социјализма. Ови млади људи, што заправо то пјевају, то су њихови текстови и на основу свих тих разговора, ја сам се пуно узрујавала и све сам мислила кад ћемо почети са радом. Управо је драматургиња радила текст за нас и полако, полако, након два-три тједна се „родио“ тај текст. Нама су већ, практично, многе ствари биле јасне, неке још увијек нису. И негде 12 дана прије почетка премијере дошли су сви сонгови. Дакле, ми смо негде 12 дана пре премијере склапали и склопили цијелу представу. Заправо, нисмо уопште били свјесни колико смо већ дубоко у цијелој тој тематици и колико нам је, заправо, све то скупа било јасно.
Осим што је било јасно било је и занимљиво радити овакву врсту театра? На ово питање одговорио је глумац Јерко Марчић:
– Било је занимљиво проћи кроз неке теме које су описане у Орвеловој „Фарми“, које нису директно потрте, али се из ње извлаче социјализам, патриотизам, анархија, побуна, смрт, живот итд. И то су неке теме којима смо се бавили. Оно што никако не би могло, је да је представа „склопљена“ за десет дана. Мислим да не би представа без овог ансамбла, јер сам нови у њему, годину дана, није никако могла настати, јер тај рисерч је трајао 90% времена, а само је 10% трајао глумачки процес. Значи, бачени смо у воду, па пливај, али хвала Богу, сви људи око мене на сцени знају пливат краул и све друге стилове, па је све то некако испало врло професионално, брзо, точно…
Мислим за мене. Не могу рећи да ли то тако изгледа. Чини ми се, страх ме да је точно. Нисмо се утопили. Ја се бар нисам утопио. Добро је. Занимљиво је утолико колико је тај некакав пост. Након представе сам доживио да се ништа није промијенило. У смислу Орвела, „Животињске фарме“. Најгоре ми је када чујем „какав је то текст“. Па тај текст је актуелан, ако никад, онда сада. Када чујем то онда се сав најежим, али оно што најгоре је да је он актуелан, а да ми, људи, ништа из њега нисмо научили.
Занимљива је и та временска координата која даје у идеолошком смислу. Она креће са исцртавањем на сценографији тог симбола анархије, па прелази у симболе петокраке, да би била актуелна до садашњице, где је на крају шаховница. Шта по томе закључујемо? Микорофон је узео Јасмин Мекић:
– Ја ћу то објаснити најбоље, с обзиром да сам имао процес од два дана. Ја и Деан смо ускочили у представу и мислим да је ово мени друго играње. То се обично чита. Од анархије, преко Југославије, па до ових малих државица, које су заправо, у том смислу једнаке. Све погађа исто. Неке мало више, неке мало мање. Да, Хрватска је у Европској унији, али да се не лажемо, много већи проблеми постоје у Хрватској, него у Србији, на пример. И тај капитализам, који долази лагано на ова врата и од нас прави роботе и уништава овај наш љепи, фини, плавокоси, усуђујем се рећи, живот. Ту само љепота доприноси и мислим да је ту, хајмо рећи, погођено у том смислу. Захвалио бих се Јелени и свима осталима зато што су ми ови цуре и дечки изашли у сусрет… Имали смо јако мало времена спремити ово све. И Деан и ја. Чак су се и ови Загрепчани љепо уклопили (Јерко, Деан). Они су се шишали заједно, односно шишали су један другог.
Потом је реч добио глумац Деан Кривачић:
– Ја сам исто ускочио у представу и ово је моје прво ускакање. Морам признати да сам имао срећу да ускочим у стварно фантастичну екипу и то је стварно велика ансамбл представа. Имао сам мало панику, с озбзиром да смо константно на сцени и то је све кореографија. Хтео сам рећи, оно што цртамо. Прво анархија, звијезда, па Хрватска. Мислим да представа доста тога „говори“ о том да све јача славље. Да се скида једно оличење да би нам било боље, дошло ново уређење, нешто ново боље сутра, али мислим да не учимо на грешкама, већ да увек долази горе сутра. Само цртамо друге пароле. И сада капитализам. То је исто. То заправо постаје светско уређење. И, на жалост, стварно сам мало скептик. Стално идемо у боље сутра. Увек рушимо ово што сада постоји и то није добро. И онда идемо у боље сутра. Мислим да идемо у горе. Апсолутно, да као народ, сви ми немамо апсолутно, у принципу, никаква права.
Често се чује, па и на овом Фестивалу да је публици доста „мрачних“ представа. Шта мисли о тој врсти констатације говори глумица Тања Смоје:
– Негдје могу то разумјети, јер друштво вређања и да сви живимо сретнији, у некој врсти благостања, онда би, можда, уживали у гледању овакве врсте представе. Могли би уживати у њима на онај исправан прави начин, а с друге стране, можда се оне не би ни догађале, не би имале разлога, тако да потпуно разумем потребу људи за забавом и за неком другом врстом казалишта, која не мора нужно бити испод неких вредности истог тог.
На то се надовезао Јасмин Мекић:
– Ја баш волим микрофон. Разумијем људе и реакције су сличне. „Ма дај комедију. Не могу ја то више“. Исто је и са филмовима. Упали су у неку летаргију. Како ми проблем разумијемо, али као гурамо га од себе. Али ако ми не правимо овакве представе и не оправимо код људи такве реакције, треба некако, водити људе у том смислу. И да будеш у сваком моменту свјестан где, како и због чега живиш. Могуће је да се публика на то навикне и да буде контраефекат. Свега што је много може да буде штетно.
На крају конференције за новинаре фоторепортер Милош Цветковић – Цвекла је питао глумце о квалитету Зајечарског пива, о коме су се они похвално изразили.
По мишљењу публике, представа „Животињска фарма“ добила је оцену 4,15.
Милан Ђокић
било је подједнако занимљиво и на коктелу…
