Izložba crteža Ljube Popovića 1952 – 1962.
U prizemlju Gradske galerije Užice otvorena je izložba crteža poznatog srpskog slikara Ljube Popovića. Izložba obuhvata desetine crteža nastalih dok je Popović bio na Akademiji, i obuhvataju period od 1952. do 1962. godine. Ljuba Popović je rođen 1934. godine u Tuzli (BiH). Osnovnu i srednju školu završio je u Valjevu. Studirao je na Akademiji primenjenih umetnosti i Likovnoj akademiji u Beogradu. Od 1963. godine nastanio se u Parizu, a poslednju sliku je uradio u Grčkoj. Umro je u Beogradu 2016. godine.
U katalogu izložbe napisana su „Sećanja Ljube Popovića“.
– Kada sam zimus došao iz Pariza i video moje sakupljene crteže iz onih vremena, znači od 1953. godine (na okupu ih ima skoro stotinu), doživeo sam neku vrstu psihičkog preobražaja i tihe jeze, kao da sam mašinom za putovanje kroz vreme otišao u taj period – navedeno je na početku sećanja.
Kroz njegovu životnu priču, od odlaska u Beograd na akademije, njegov boravak na Akademiji primenjene umetnosti i Likovnoj akademiji, odnos profesora, kao i odlazak u Pariz, na kraju sećanja je Ljuba Popović naveo:
– Za mene su veliki šok bili ti modeli za večernji akt – ti starci, gubitnici, beskućnici koje je život isisao, svi ispijeni i tragičnog izgleda. Nikada mi nije pozirala neka zgodna žena ili kakav lepotan. Ja sam isto kao Žika (misli se na Žiku Pavlovića, najznačajnijeg reditelja srpske kinematografije „crnog talasa“ jugoslovenskog filma), praktično našao neki svoj tamni svet. Crtanje po tim modelima verovatno se podudarilo sa nekim mojim nesvesnim, podzemnim vizijama. Zato sam iz tog sveta koji sam precrtavao stvorio čitavu jednu filozofiju umetnosti i života. Ta filozofija je počela Manovim „Čarobnim bregom“ o trošnom ljudskom telu, o raspadanju, o tome da je život jedan komad kaiša koji ti je dodeljen na planeti. Odjednom u tim mladim godinama postaješ svestan problema rađanja i umiranja, prolaznosti ljudske. Tu se nešto desilo i potrefilo što bi, eventualno, moglo da posluži kao objašnjenje za čitavu kompoziciju crteža koji se nude pogledima…
– Ljubino slikarstvo okalifikovano je vrlo često i olako kao „fantastično“, podrobnijom analizom otkriva svu svoju složenost i dubinu. Slike su ispunjene čudesnim nestvarnim bićima, očima što vas posmatraju iz prikrajka, vampirušama i androidima koji borave u isprepletenom mnoštvu neobičnih predmeta, rastinja i arhitektura, zajedno – a jedni drugima nepoznati. Ovo umnožavanje i nagomilavanje formi u suštini je vrlo pažljivo organizovano, građeno često oko stabilnih geometrijskih struktura. Boje, složene sa smelošću i suptilnošću, ukazuju na vrhunsko poznavanje slikarskog umeća. Sve skupa otkriva čoveka široke kulture, istančanog poznavaoca, kako istorije slikarstva, tako i istorije civilizacije uopšte – navedeno je u Ljubinoj biografiji.
Z. G.
