Изложба цртежа Љубе Поповића 1952 – 1962.
У приземљу Градске галерије Ужице отворена је изложба цртежа познатог српског сликара Љубе Поповића. Изложба обухвата десетине цртежа насталих док је Поповић био на Академији, и обухватају период од 1952. до 1962. године. Љуба Поповић је рођен 1934. године у Тузли (БиХ). Основну и средњу школу завршио је у Ваљеву. Студирао је на Академији примењених уметности и Ликовној академији у Београду. Од 1963. године настанио се у Паризу, а последњу слику је урадио у Грчкој. Умро је у Београду 2016. године.
У каталогу изложбе написана су „Сећања Љубе Поповића“.
– Када сам зимус дошао из Париза и видео моје сакупљене цртеже из оних времена, значи од 1953. године (на окупу их има скоро стотину), доживео сам неку врсту психичког преображаја и тихе језе, као да сам машином за путовање кроз време отишао у тај период – наведено је на почетку сећања.
Кроз његову животну причу, од одласка у Београд на академије, његов боравак на Академији примењене уметности и Ликовној академији, однос професора, као и одлазак у Париз, на крају сећања је Љуба Поповић навео:
– За мене су велики шок били ти модели за вечерњи акт – ти старци, губитници, бескућници које је живот исисао, сви испијени и трагичног изгледа. Никада ми није позирала нека згодна жена или какав лепотан. Ја сам исто као Жика (мисли се на Жику Павловића, најзначајнијег редитеља српске кинематографије „црног таласа“ југословенског филма), практично нашао неки свој тамни свет. Цртање по тим моделима вероватно се подударило са неким мојим несвесним, подземним визијама. Зато сам из тог света који сам прецртавао створио читаву једну филозофију уметности и живота. Та филозофија је почела Мановим „Чаробним брегом“ о трошном људском телу, о распадању, о томе да је живот један комад каиша који ти је додељен на планети. Одједном у тим младим годинама постајеш свестан проблема рађања и умирања, пролазности људске. Ту се нешто десило и потрефило што би, евентуално, могло да послужи као објашњење за читаву композицију цртежа који се нуде погледима…
– Љубино сликарство окалификовано је врло често и олако као „фантастично“, подробнијом анализом открива сву своју сложеност и дубину. Слике су испуњене чудесним нестварним бићима, очима што вас посматрају из прикрајка, вампирушама и андроидима који бораве у испреплетеном мноштву необичних предмета, растиња и архитектура, заједно – а једни другима непознати. Ово умножавање и нагомилавање форми у суштини је врло пажљиво организовано, грађено често око стабилних геометријских структура. Боје, сложене са смелошћу и суптилношћу, указују на врхунско познавање сликарског умећа. Све скупа открива човека широке културе, истанчаног познаваоца, како историје сликарства, тако и историје цивилизације уопште – наведено је у Љубиној биографији.
З. Г.
