ALPINISTA DEJAN TOMIĆ
U organizaciji Planinarskog kluba Balkan iz Beograda 18 članova ekspedicije, uključujući dva vodiča iz tog kluba, 14 planinara i alpinista iz Srbije, po dva iz BiH i Makedonije, 4. jula krenuli su iz Beograda na Monblan (4.810 mnv). Među njima je bio i Užičanin Dejan Tomić, član planinarskog društva Užice i Planinarskog saveza Srbije. Pored Dejana iz Srbije su u grupi bili jedan Smederevac, trojica iz Beograda i ostali su bili Vojvođani.
Dejan se pored planinarenja bavi i ultra maratonom (o čemu je Užička nedelja već pisala). Iako nije mislio da će učestvovati na ovogodišnjem ultra maratonu, Dejan se predomislio. Uspeo je da ga prođe, iako su uslovi bili najgori mogući, sa snegom i hladnoćom, a održao se 22. i 23. aprila na Fruškoj Gori. Pripreme za ovaj maraton su naporne, a samo učešće zahteva savršenu utreniranost. Tako spreman, put za Monblan ne bi trebalo da predstavlja veliki problem.
– Kada sam video oglas da prave ekspediciju za Alpe i da je to samo posle dva meseca od ultramaratona, računao sam da imam snage i za Monblan. Uz neke manje akcije planinarenja po ovim našim planinama i sa određenim teretom, da bih održao fizičku i računao sam da ću biti potpuno spreman. Maraton me je najviše podstakao da idem na Monblan. Znao sam da na penjanje tih visokih vrhova postoji teret, odnosno ranac. Dok sam se pripremao za ultra maraton, nisam koristio teret. Zato sam vreme od maratona do Monblana, trenirao sa rancem teškim oko 20 kg. Jeste da sam napravio žuljeve, ali bolje žuljevi ovde, negde na planini, kao što su imali neki članovi ekspedicije. Tako mi fizički nije teško palo penjanje – govori Dejan o pripremama za najveći vrh Alpi.
Na Monblan se išlo preko PD „Balkan“. Oglase postavljaju i druga planinarska društva krajem januara i planiraju se uplate. Pred samu ekspediciju trebalo je da se grupa sastane nekoliko dana ranije, radi pripreme za akciju, da se ljudi međusobno upoznaju. Međutim, Dejan nije mogao zbog poslova, a kada su krenuli 5. jula ispred hrama Svetog Save u Beogradu, već je poznavao nekoliko njih sa nekih prethodnih planinarskih akcija u Srbiji.
– Krenuli smo i osvanuli smo u Austriji. Odmah smo sa rančevima iz austrijskog sela sa 1.400 mnv krenuli do doma na 3.000 mnv. Tu smo noćili, a odatle se popeli na 3.700, na vrh Grossvenediger, pa ponovo sišli na 3.400 mnv. To je taj prvi vrh koji smo odradili, a to je četvrti vrh po visini u Austriji. Tu smo koristili užad. Penjanje na taj vrh se radi čisto zbog aklimatizacije. Posle toga smo napravili jedan dan pauze i otišli u Italiju. Popeli smo se na „Gran Paradiso“ (4.061 mnv). Pre toga smo vozom došli u neko selo do 1.900 metara. Taj voz ide i do 2.700 m, a voze uglavnom žene i devojke. Odatle smo se popeli do doma na 2.700 mnv. Tu smo noćili i ujutru krenuli na penjanje ka vrhu. Tada nam je bilo najlošije vreme. Kiša je konstantno padala. Sada se pitam kako smo uspeli da po takvom vremenu dođemo do doma. Do 2.800 m su stene, poput Durmitora, ima nekog zelenila i nismo koristili užad. Ide se u koloni, sa štapom, ne nose se dereze, odnosno šiljci na nogama. A sve veće uspone smo radili vezani po grupama od 6 do 9 ljudi.
Kada smo bili na „Gran Paradiso“ tu nas je uhvatila jača magla, a zadnjih 100 metara sve je bilo zaleđeno. Sa tog nekog snega prešli smo na tu grebensku stenu i onda smo kao mačke zabadali šiljke. Sve vreme se išlo preko glečera, preko snega, koji je nekada pokrenut u nekoj lavini i teren izgleda kao tigrova koža. Sneg, pa provalija, sneg, pa provalija i tako redom. I samo se čuje voda kako teče ispod nas. Ne znamo da li smo na pećini, provaliji, a površina je zaleđena, sami led i sneg. Na taj vrh smo krenuli oko 4 sata ujutru, a kada smo se vraćali, to više nije bio taj isti sneg, više nije bele boja, nego bljuzga. Onda smo pravili neke obilaznice, jer ne znamo po čemu hodamo. Tako vezani, gledali smo kako je ko hodao. Ovo što se vidi na fotografijama, nije ni pet posto od te atmosfere, jer 80 posto vremena koje smo proveli na planini, ne mogu da oslobodim ruku, a kamoli da slikam ili snimam. Do tih nekih 2.700nmv smo išli u normalnoj garderobi, jer je temperatura od 12 do 13 stepeni, a kiša se trpi. Kada smo došli do doma, presvukli smo se i ide se na sneg – prepričava Dejan penjanje na drugi vrh.
Odatle su krenuli na 4.061 nmv. Kako su prošli 2.900 pa narednih 100 m visinski, stavili su tehničku opremu, na noge dereze (šiljke), uzeli cepine, štapove spakovale u rančeve i vezali se jedni za drugog, na razmaku po 4 metra.
– Bio sam u grupi od 6 nas. Pri vrhu, zadnjih 150 m, bilo je već oko 70 do 100 ljudi. To se ljudi samo penju, silaze, dolaze grupe sa severa, juga. Pošto je to najveći vrh u Italiji, a to je jedna mala zaravan i jedna stena visine od 5 metara i širine dva metra, stavljen je kip Madone. Svi su hteli tu da se slikaju. Jedni su čekali, drugi su pristizali, treći silazili, Sve to vreme oči rade kao kod kameleona, da se ne gurne neki kamen da nekome ne bi razbio glavu, ili da ti kamen ne bi pao na glavu. Stalno smo pod velikom opreznošću, presijom, neprekidno mora da se bude koncentrisan na sve što se radi. To mora da bude cela grupa, grupa mora da bude kao jedan. Zato je 18 nas izašlo na vrh, a da niko nokat nije slomio. Nosilo smo hranu za dva do tri dana, vodu, odelo i tehničku opremu na leđima. Malo njih iz naše grupe je imalo simptome visinske bolesti, a to su malaksalost, vrtoglavicu i slično. U suštini smo bili toliko pametni da svaku promenu govorimo vodičima. Oba vodiča su bili na 7.200 mnv i imaju dosta akcija i iskustava. Jedan od te dvojice Makedonaca je bio doktor dermatolog, ali je znao da pomogne ako se nekome ukažu ti simptomi. Sve se svede na kafetin, brufen, na te neke tablete koje ubrzaju cirkulaciju krvi. Mene si dogodilo da u domu na 3.800 mnv, gde smo noćili, u spavaoni sa 30 ljudi, gde svako kupi malo kiseonika, kada sam legao da spavam, osetio pritisak u grudima i ušima. Popio sam kafetin i posle pola sata mi je bilo lakše – kaže Dejan.
On dalje opisuje da je do 3.000 moglo da se sedi u dugim rukavima i nogavicama, a naočari se nisu skidali zbog UV zračenja. Mazali su se što većim faktorom zbog zaštite.
– Preko 3.000 mnv temperatura već pada. Bilo je od – 5 do 5 stepeni. Sve je to ništa, kada nema vetra. Vetar je najveći problem. Imali smo sreću te nas nije uhvatila oluja, a kada smo sišli sa vrha, one koji su posle tri dana došli uhvatilo je nevreme. Niko sedam dana nije išao na Monblan. U tom poslednjem domu na 3.800 mnv, može da se ostane samo dva dana i ne može da se rezerviše na više. Jedan dan je za penjanje, a drugi dan za silaženje. E, ako imaš nesreću da se prvi dan ne popneš, drugi dan se penješ i moraš taj dan i da silaziš. Obično se kreće noću. Ako nemaš sreće ni taj drugi dan, moraš da napustiš taj dom. Tako je sa nama bio jedan iz Bosne, koji već 15 godina pokušava da se popne na Monblan. Do sada je bio dva puta, ali zbog nevremena nije uspeo da se popenje, ali je ovaj treći put uspeo. I kada smo došli u taj dom, tu je već bilo oko 200 ljudi. Mi smo došli na lepo vreme.
Kada smo mi krenuli na Monblan, krenuli su svi ti ljudi, a istovremeno su krenuli i oni sa 3.200 mnv, jer nisu imali sreće da rezervišu smeštaj u zadnjem domu. To je bila jedna velika gomila ljudi za jedno takvo mesto i to je dodatno otežavalo hod. Stalno smo u strahu, na snegu smo, pazili smo od proklizavanja, jer ima deonica koje su bukvalno samo staze od po najviše pola metra, a dole litice. I kada se sretnemo sa nekim ko se vraća i kada moramo da se mimoiđemo bukvalno se prave neke akrobacije. Sve je tu pomozi bože. Nema tu nespremnih, mada uvek ima jedan posto budala. Ako ti spadne rukavica ili naočare, možeš samo da se vratiš u dom. Milion faktora može da utiče da se ne popneš na vrh. Doduše, meni je lično bila gora deonica od 3.200 do 3.800, koja se zove „Kuloar smrti“ ili „Crna stena“, nego od 3.800 do 4000nmv. Tu su samo stene i dok se moja grupa pela, druga je silazila, neki su iznad mene, neki ispod mene. Zanimljivo je da Francuzi na Monblan, idu kao mi na Zlatibor. Povedu decu od 15 do 16 godina. I tako se svi penjemo, silazimo, dok okolo zuje lete helikopteri – kaže Dejan.
O tom poslednjem domu na 3.800 mnv, poslednjoj stanici do Monblana, Dejan kaže da je sve preskupo.
– Izgradnja tog doma je koštala 37 miliona evra. To je građevinsko čudo. Noćenje je od 60 do 80 evra. Flaša od litar i po vode košta 7 evra, dok je u ovom domu nešto niža – 5 evra. Pivo je 9 evra, a jaje sa nekom testeninom je 18 evra. Sve se doprema helikopterom. Tu ne može da se dođe nenajavljeno – opisao je Dejan taj poslednji dom.
Penjanje na najviši vrh Dejan je opisao kao stepenasto penjanje.
– Sve vreme se ide po tom hiljadugodišnjem snegu, po tim nekadašnjim lavinama. Tu nema života, nema biljki, nema životinja. Oblaci su ispod nas, na visini na oko 3.000 mnv. Na Monblan smo krenuli u 3 sata noću, a ispred nas je već imalo grupa koje su krenule oko ponoći. Bilo je – 5, a vetar je pravio – 20. Bio sam obučen dobro. Ide se sporo zbog aklimatizacije i da se ne znojiš. Ne smeš da dozvoliš da se umokri oprema. Ne traži se hrana, a vodu moraš da unosiš redovno, ali tako da ne moraš da ideš u WC, jer ne možeš da se razvezeš od ljudi. Na toj visini telo drugačije radi. Ja sam nosio flašicu Koka kole i pomalo pijuckao, Na vrh smo stigli u pola devet. Dakle, za šest sati prešli smo 4 do 5 km dužinski, a visinski oko 1.000 m. Što se ide sporije to bolje, ali opet ne presporo, jer moramo da se vratimo, a sneg zbog podizanja temperature popušta i postoji mogućnost od lavine. U dom smo se vratili oko 12, jer je duplo brže silaženje, nego penjanje. Od nas 18, samo devet je bilo rezervisalo noćenje, a ostali su krenuli sa 3.200. Mi smo odmah sišli u taj kamp na 3.200 m, dole su nam bili šatori i tu smo sačekali ove momke koji su sutradan pošli na Monblan. Posle smo se spustili zajedno do voza – kaže Dejan.
Sa porodicom tri do četiri dana nije imao kontakta, jer gore visoko nije bilo signala. Inače, što se tiče grupe u kojoj je bio, Dejan kaže su svi bili u redu, da su se zbližili posle sedam dana, pa su tako zajedno podelili svu radost kada su se popeli na sam vrh. Čestitali su jedni drugima, slikali se…
– Na samom vrhu se ostaje maksimalno pola sata, jer tu vetar duva od 30 do 35 km na čas. Lično sam bio desetak minuta. Ne mogu opisati taj osećaj. Dok sam se penjao čovek ostane sam sa svojim mislima. Jedino što vidiš čoveka 4 metra ispred sebe i čoveka 4 metra iza. Ne priča se, jer se štedi dah. Ne sme da se sluša muzika, jer nećeš čuti pucanje leda, snega. Tako da si sam. I kada se dođe na vrh, sva se osećanja pomešaju. I onda polako nazad, opet jako oprezno, jer najviše se nesreća dogodi pri povratku. Ljudi su tada puni euforije, misle da je kraj, manje su oprezni. Mi smo bili svesni toga. sebi sam rekao, dok ne sednem u voz, nema opuštanja. I isto kada sam seo u voz. Neko osećanje čudno ovlada čovekom – kaže Dejan i dodao je da je jedva čekao da dođe u Užice, da uzme u naručje svoju unuku, koja je izašla iz porodilišta na dan kada je krenuo na ekspediciju.
Na kraju je Dejan zaključio da je srećan što živi u ovom kraju Srbije.
– Obišao sam skoro sve planine u okolini i po Srbiji, tako da sam se lepo pripremio za Monblan. Bilo je Beograđana i Novosađana koji nisu išli na ovdašnje planine, nego su se pripremali sasvim drugačije. Novosađani su se, na primer, danima, odnosno mesecima, sa rancima od po 20 kg peli i silazili niz stepenice višespratnica. Lično mislim da nema lepše i bolje pripreme od obilaska naših planina, samo da se stavi malo teži ranac na leđa. A kako će ko reagovati na toj visini, to niko ne zna dok ne ode. Ovo planinarenje po našim planinama je osnova svega – zaključio je Dejan.
Nije siguran da će ići, ali bi želeo da iduće godine proba da osvoji neki drugi vrh preko 5.000 mnv.
Zvezdana Gligorijević
