Светковина театарске смелости

Синоћ је одиграна прва представа – Корешподенција, по тексту Борислава Пекића, режија Горчин Стојановић

ОТВОРЕН 23. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ-БЕЗ ПРЕВОДА
– Овај фестивал ће ускоро прославити четврт века. Тиме ће порећи сваку скепсу и ужегли малограђански страх од ремећења млаког мира и јалове послушности, као што све то својим делом, мајсторски пориче велики песник, драмски писац и прозаиста Љубомир Симовић, иначе стамени потпорни стуб овог фестивала. Нека се зато фестивалска завеса вечерас с поносом подигне у његову част, поручила је Вида Огњеновић.

Представа Народног позоришта Ужице, „Како засмејати господара“ по тексту Виде Огњеновић, а у режији Кокана Младеновића, 1998. године на Југословенском позоришном фестивалу награђена је Ардалионом за најбољу представу. Вида Огњеновић је 2001. на фестивалу била у двострукој улози, као аутор текста и као редитељ представе „Јегоров пут“ у извођењу Града тетра Будва. Ова представа награђена је Ардалионом за најбољу сценографију – Герослав Зарић, а Јелена Ђокић је добила Ардалион за најбољег младог глумца.

У Народном позоришту синоћ је почео 23. Југословенски позоришни фестивал – Без превода. Пред препуном салом, фестивал је отворила позната књижевница и редитељка Вида Огњеновић. Беседу преносимо у целини:
-Господине Градоначелниче, Господине Директоре Фестивала, поштована публико, драге колеге и пријатељи, поздрављам вас.Честитам вам ову дивну свечаност. Почиње двадесет трећи позоришни Фестивал без превода, светковина театарске смелости, слободног замаха игре и врхунских домета. Овде се управо ствара осмодневна Ужичка позоришна република. Јесте ли приметили како је град задобио неки мистични сјај, то је од светлости позорнице. И од вечерас ће ова сала бити епицентар вулканских аплауза, а иза ове завесе већ све трепти од глумачке треме и жестоког залета да се што брже обори рампа између сцене и гледалишта. Да, ово је фестивал без превода, јер је позоришни чин сам по себи превод, у којем се животне чињенице преводе на језик уметности, којег посвећен гледалац прихвата као саучесник у творби театарске целине. И у том кругу садејства пулсира живот представе. Скептици кажу да позориште не мења свет. Мењати свет је револуционарна фраза. Можда театар не мења свет као што га мењају излазак и залазак сунца, али мења човеков светоназор који те промене препознаје и тумачи. Проверите то након гледања ових осам добрих представа. Свет ће у домену нашег схватања у многоме остати исти, али ћемо ми на неке ствари гледати знатно другачије.
Право позориште је пре свега перманентна борба против равнодушности која је његов смртни непријатељ.У овом граду је та борба започета пре више од века и по, представом у Каљевића кући, а по речима тадашњег извештача: „беше цвет нашег грађанства с највећом љубављу на овом представљенију“. На том завереничком дослуху између публике и сцене, створен је овај фестивал, усијаном храброшћу оснивача и селектора и они га већ двадесет три године проводе без узмака кроз многе невоље, сумње и препреке. Бране га и хране смелим идејама, својом непоколебљивошћу и нама драгоценим , позоришним лудилом. Ти срчани и истрајни позоришници за своју безобалну посвећеност и творачку енергију заслужују озбиљну подршку и хвалу. Овај фестивал ће ускоро прославити четврт века. Тиме ће порећи сваку скепсу и ужегли малограђански страх од ремећења млаког мира и јалове послушности, као што све то својим делом, мајсторски пориче велики песник, драмски писац и прозаиста Љубомир Симовић, иначе стамени потпорни стуб овог фестивала. Нека се зато фестивалска завеса вечерас с поносом подигне у његову част.“

Р.П.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.